Ludilo nikada ne prestaje

,

Kritike i otpora u umetnosti ima dovoljno, ali je vladavina mediokriteta u svim segmentima uspešno razmontirala sistem koji je omogućavao da ona bude vidljiva i svrsishodna

Nedavno je u Galeriji Narodnog muzeja u Vranju otvorena provokativna izložba umetničke grupe C4 iz Beograda, koju su Vranjanci imali prilike da vide i u Noći muzeja. U ovom broju razgovaramo sa Aleksandrom Todorovićem i Markom Stajićem.

S obzirom na koncept izložbe i činjenicu da je u pitanju grupa autora, nameće se zaključak da je udruženo delovanje umetnika neophodno?

M.S. : Udruženo delovanje svakako pruža malo veće šanse da se dobije izlagački prostor, zatim veoma je inspirativna i plodonosna sama saradnja između umetnika sličnih orijentacija, senzibiliteta i stremljenja. Neprocenjiva je i višestruka korist koju pruža situacija u kojoj nekoliko individualaca razmenjuje ideje, sukobljava stavove i komentariše individualni rad svakog člana ponaosob.

PROFIL
Marko Stajić
Rođen je 16.10.1978 godine u Vranju. Srednju umetničku školu “Djorđe Krstić” završio u Nišu 1998. godine, a zatim studirao slikarstvo na FLU u Prištini. Izlagao je na brojnim samostalnim i grupnim izložbama u zemlji i inostranstvu Član je umetničkih udruženja Ulupuds, Uluv, C4. 2010. godine dobio je nagradu za najbolji portret na konkursu karikatura PJER. 2011. i 2012. godine u Beogradu je angažovan od kompanije „Novosti“ za crtanje portreta – karikatura u okviru manifestacije Noć muzeja.

A.T : Neophodno ne, ali je u svakom slučaju poželjno. U mnogim situacijama, poput konkurisanja za termine izložbi, veće šanse imaju grupe nego pojedinci. Takođe, u grupi se više može dobiti na snazi i raznovrsnosti.

GOJA, BROJGEL I BOŠ

Ima li umetnost danas dovoljno snage da se kao nekada suprotstavi kolektivnom „ludilu“ i utiče na izgradnju sistema vrednosti?

M. S. : Kada je prava, njena snaga ne slabi ni nakon mnogo godina od momenta u kome je nastala. Mnogo je primera, Goja, Brojgel i Boš i td. Prvi nam je vremenski najbliži, dok su druga dvojica udaljeni od nas nekoliko stotina godina, pa ipak nas njihovo delo nedvosmisleno pogađa i mi ga jasno čitamo! To je tako, zato što je ono što nam prikazuju još uvek aktuelno, to je „ludilo“ koje konstantno traje i koje mi danas gledamo i preko televizije u udarnim terminima i  u direktnom prenosu. Umetnost je alat. Jedini problem je što se veliki deo čovečanstva ne služi tim alatom i zato su dela velikih majstora prošlosti i dalje aktuelna.

A.T.  : Nije to samo problem naše zemlje već čitavog sveta u ovom trenutku, samo težina tog problema geografski varira. Ali umetnici, koristeći nove tehnologije poput intereneta imaju mogućnost povezivanja i deljenja misli i sadržaja, pa i konkretnih saradnji na svim poljima, više nego ikad ranije- i to mnogi i koriste, sve više i više- tako da sam na kraju i pored svojeg prisutnog pesimističnog kritizerstva ipak oprezan optimista, i mislim da možemo- i moramo- da na kraju učinimo nešto dobro.

Da li je nedostatak kritike i otpora prema trenutnom stanju u društvu glavni problem?

M.S. Kritike i otpora u umetnosti ima dovoljno, ali je vladavina mediokriteta u svim segmentima uspešno razmontirala sistem koji je omogućavao da ona bude vidljiva i svrsishodna. Tim „ljudima“ danas nisu potrebne misleće individue koje upiru prstom u njihove njuške. Zato su mnogi individualci danas obavijeni velom tame, ignorisanja i izloženi konstantnom i neumoljivom diskreditovanju putem medija.

PROFIL
Aleksandar Todorović
Rođen 1982. godine u Beogradu, gde je na FLU diplomirao 2007. godine. Član je umetničkih udruženja: grupa C4, ULUS, IGNIS, Široka staza. Izlagao je na brojnim grupnim izložbama u zemlji i inostranstvu. Todorović stvara kritičku, filozofsku i intelektualnu umetnost koja je sastavni deo lične i kulturne svakodnevice savremenog života u Srbiji. Todorovićeva umetnost  je koliko lična, toliko i javna, u smislu ulaska u sfere savremenog društvenog, kulturološkog  i političkog prostora.

A.T. : Glavni problem u samom društvu jeste upravo to samo društvo takvo kakvo je. Mislim da kritike ima, ali niko ne čini ništa. To je zbog toga što ona nije usmerena, već je to samo gomila praznih reči i fraza, haotična buka bez dubinske analize, prepuna licemerstva u kome se svi drugi okrivljuju, osim samih kritizera. Društvo je u celini odmalena pogramirano da ide lakšim putem i da sledi mentalitet gomile- svi čekaju da neko prvi potegne nogu, pa da ga slede u bolje sutra- nakon što ga prvo svi odreda sapliću.

Izložba odiše velikom količinom energije, da li je Vranje sredina koja je sposobna da primi tu energiju i kanališe je na pravi način?

M.S. : Svaka sredina ima pojedince koji će pročitati ovu izložbu i primiti je na pravi način.

A.T. : Videćemo, čim čujem na vestima da je Vranje implodiralo u crnu rupu, odmah ću pomisliti da je vanzemaljska energija naše izložbe za to odgovorna. Šalim se naravno- svaka sredina, bila ona Vranje, Beograd, ili Njujork, je podjednako bitna, jer u svakoj žive ljudi- ja barem verujem da je ljudski život iznad svih ideologija i sistema i da je svugde cena jednaka.

Može li umetnost u ovom trenutku biti pokretač društvenih promena?

M.S. : Umetnost pokreće promene, pre svega na nivou pojedinca. U tom smislu, ona može biti inspirator određenih „spoljašnjih“ manifestacija ljudske prirode.

A.T. : Može, u onoj meri u kojoj su umetnici spremni da stoje iza svoje umetnosti, i sa koliko realno snage, volje i resurasa oni raspolažu. I kad se svi ti pobrojani faktori zadovolje, pitanje je opet- u kojoj meri možemo uticati? Srbija je, kao što je Nušić rekao, mrtvo more – dok u pravom sa lakoćom plutate, u ovom pak tonete poput kamena.

RAMOVI KAO LUKSUZ

Koliko umetnici mogu biti slobodni u svojim kreacijama s obzirom na sve teže rešavanje egzistencijalnih problema?

M.S. Nemanje novca jeste ograničavajući faktor. Ponekad uramljivanje slika i crteža izgleda kao luksuz, a o ostvarivanju nekih ideja koje bi uključivale korišćenje skupljih materijala i neku kompleksniju organizaciju da i ne govorimo, ali i sa relativno malim i skromnim sredstvima može se postići cilj i reći ono što se želi.

A.T. : Vrlo je teško i skupo danas biti slobodan- jedino su u životu sigurni smrt i porez, danas ovo drugo i više. Račune treba plaćati-odakle? Ili ćete raditi ono što volite – i gladovati- ili ćete raditi ono što ne volite – i nešto manje gladovati. Ne postoje tu velika pravila, umetnici su pre svega ljudi kao i svi, i medju njima ima bolje i lošije stojećih. Ali više ima, čini mi se, onih drugih.

Na koji način Vaši radovi kritikuju društvenu stvarnost?

M.S. : Nadam se, na umetnički.

A.T. : Naši radovi ljudima prikazuju ono što oni u sebi znaju i vide, za čim možda i potajno žude, a neće sebi da priznaju. Bilo da su to problemi iščašene podsvesti, seksualnih perverzija, medijskog linča, fetišizma i ljudsko animalnih himera, politike ludila i mržnje, sve nas to zanima, ta Ničeovska dubina i crnilo ambisa. Oni su kao Afričke plemenske maske sa prikazama duhova i demona, vaših, mojih i tvojih, svačijih- vi ste u galeriji, i mi vas poput neke ceremonije salećemo sa svih strana i ne damo vam uzmak nigde, dok ne priznate postojanje ne jednog, već mnogih problema.