Ni kod lekara, ni na groblje

,

Ne možemo do svojih njiva jer su preko reke. Ne obrađujemo ih, da bismo došli do njih i vratili se treba nam pola dana zaobilaznim stazama. Ne može ni traktor da prođe, ni volovska kola. Šta ćemo naredne godine da jedemo, ne smem da pomislim. Imamo jednu noviju i jednu stariju kuću. Reka ih je delila. Sada do starije ne možemo da dođemo jer je preko reke. Samo je gledamo i uzdišemo, dok jednog dana srce ne pukne

Planinsko selo Smiljević, dvadesetak kilometara sevrozapadno od Vranja, smešteno je ispod planine Oblik a poznato po muci staračkog stanovništva kojoj kraja nema. Naime, polovina sela potpuno je odsečena od sveta, nakon poplava koje je izazvala Smiljevačka reka, u noći između 25. i 26 februara. Dakle, puna tri meseca većina mahala koja su preko reke i desno od crkve “Svete Petke”  nema dodira sa realnim svetom jer nema puta koji je voda odnela. Da bi došli do najbližeg sela Vlasa, potrebno je zaobilaznim putanjama, preko livada i brda, dva sata peške.

– Naš svet je, sinko, Zdrvstvena ambulanta u Vlase i doktor, a posle groblje da nas najbliži isprate u večnu kuću. Nit’ smo među živima, nit’ među mrtvima. Reka je odnela put, a on brdovit, pa napravila useke od metar, dva. To ne možemo da pređemo jer nemamo helikopter – širi ruke i briše suze starica Vera Stevanović (80).

DON KIHOT

Njena komšinica Nada Stevanović (68), spekla se od težačkog i samačkog života, pokazuje put neba i viče:

– Što ne dođe neka alamunja (nepogoda) i sve da nas odnese, pa zatrpa žive pod zemlju. Ovo li je život? Lekove ne možemo da uzmemo u apoteku u Vlasu. Od kako se rodismo radimo, ruke ne osećamo, sve boli, burgija, a nema se “andolče” da se popije. Ako su nas iz Vranje i države izbrisali, neka udare pečat i gotovo – kaže Nada.

Selo ima 65 stanovnika i 31 aktivno domaćinstvo, a polovina je životno ugožena, jer tri meseci vlast u Vranju ne želi da sagleda i popravkom puta omogući normlan život.

Glavni inicijatori da se nešto učini sa putem su Slobodan Stevanović (59) i Vladimit Trajković (62), smiljevački “Don Kihot” i “Sančo Pansa”, koji su krenuli u borbu sa vetrenjačama.

– Šta da radimo, ovakva nebriga za narod nikada nije bila. Evo, ja kao jedan od najmlađih sa 59 godina rešio sam da potrčim i nešto učinim, odmah nakon poplave. Ta noć, kad je nadošla reka koja izvire ispod planine, bila je jeziva i strašna za sve nas. Hučalo je zlokobno, nismo u prvi mah znali šta je. Ovakva poplava i tolika voda se ne pamti u poslednjih 100 godina. Izašli smo, mi mlađi, ovi od 60 do 70 godine i videli reku, bujicu, snagu koja nosi sve pred sobom, koja otkida zemlju sa brda, ma strašno, stajali smo skamenjeni kao kipovi – priča Slobodan i sa Vladimirom pokazuju na odrone, na jezive slike odnešenih delova puta i brda pored reke.

Bio je redom, prvo u Mesnu kancelariju u Vlasu kod Joce matičara, tamo su napisali dopis i poslali ga u Vranje nadležni službama. Mukajet u Vranju, odgovora nema do dana današnjeg.

– Ramišljali smo praktično, hajde da odemo do Vranja, pa kod nadležnih, onih koji su rodom ili poreklom iz Poljanice, oni jedino mogu da imaju sluha jer znaju kako je i imaju rodbinu i najbliže po ovim našim selima. Proradiće savest, lokalpatriotizam. Otišao sam prvo u opštinu kod Dragču Stanojkovića, načelnika Odelenja za vanredne situacije, on je iz Dragobužda, našeg sela. Nije u mogućnosti da njegova služba pomogne, kaže, ali učiniće sve što može. Predao sam dopis, ali od toga nema ništa. Predao i na druga mesta, pa u Direkciju za igradnju i razvoj koja popravlja puteve. Još kad sam čuo da su generalni direktor Goran Djorđević i njegov pomočnik Goran Stojanović poreklom iz naših sela, prvi iz Vlasa, a drugi iz Gradnje, našoj sreći nije bilo kraja. Sve do susreta sa pomoćnikom, jer do glavnog nismo mogli da dođemo, zbog poslovne zauzetosti – kaže Slobodan.

Stojanović, pomoćnik direktora, njihov rođak sa sela, jer u Vranju svi iz Poljanice su rođaci kad treba neko nekom da odmogne, retko kad i pomnogne, saopštio mu je da treba milion dinara da se put popravi, a te pare nemaju. Jedva sakupe za plate, a kamoli za drugo.

– Rekao sam – kakav milion čoveče, daj jedan bager da se poravnja, da se skine zemlja gde treba popune rupe i odroni. Jedan kamion,  da donesemo kamenje iz reke, da se učvrsti i na pojedinim mestima da se stave cevi za odvod nadošle vode. Zar za to million. Ne može ni to, jer radove izvodi JKP “Vodovod”, a on mi kaže ništa džabe oni ne rade, nego da se mi organizujemo i sakupimo pare, pa da sami popravimo. Ej, mi starci, niti možemo da se sakupimo niti imamo pare, većina nas jede hleb i nadrobljeno mleko koje pomuze od jedne krave hraniteljke. Sadi se baštica, malo kukuruza, pšenice, ovsa sa kravu, svinju i kokoške, ko ih ima i to je sve – ističe Slobodan.

(KOMPLETAN TEKST PROČITAJTE U ŠTAMPANOM IZDANjU)