Za pametnog čoveka, i komarac je muzika

-Uufff, otkina me glava! Ma, znam si ja moju pijanku – bez jednu mogu, ali s jednu nikako ne mogu. Ta prva traži si drugu, druga još dve, te dve još četiri… i tako, geometrijska progresija, do plus beskonačnosti. Što je, što se čudiš, iako smo matori konji, ja si još pamtim gradivo iz školu, imao sam trojku iz matematiku! A ti, što? Zašto nemaš školski drugari?  Pa zato što nisi ni iš’o u školu!

-Uufff, glava… Ovolika, pa puna s vazduh. I taman sam mislio prođoše praznici, ljudski da se otreznim pa posle k’o čovek da se nadrvim, te ti ga Asan, Ciganče, komšija mi. Aaa, komšijo, če popijemo li nešto za Džurdževdan? Dete! Čekaj, bre, Asane, sveti Djorđe utepa aždahu i prođe, daj malka da od’nemo od svi ovi državni i verski praznici! Sve se zbralo u jedan koteljak – Prvi maj, Uskrs, Djurđevdan, fali samo još sveti dvaesdeveti, mislim, novembar; kako smo počeli, i to će spojimo. Napravismo genocid na jaganjci i jariki, jedna, takoreći, Srebrenica. Samo čekam predsednik da klekne pred neku kasapnicu, i da se izvini žrtvama.

-Norvežani kažu – mi dvaes godine da ne radimo ništa, ama s čindo da ne mrdnemo, ništa nema da primetimo, ima država da si funkcioniše isto k’o i sad, kad radimo. A mi, Srbi, pa dobro, i vi Romi, taman dvestadvaes godine da radimo po cel bogovetni dan i noć, opet ima da smo ista sirotinja i fukara. Mnogo lopovi,  brate, ne mož’ sve da namiriš! Znaš, neje siroma koj nema, nego koj mnogo iska.

-I tako Asan, komšija mi, ne, ne, paterica je od Džurdževdan, to je naš stari romski praznik, što sad vi Srbi oćete da nam ga otnete, kao i svetoga Vasilija, vasuljicu, mora da popiješ, pa makar pivo, da se otrezniš; drugo, mnogo sam uilan, cel noć sam plakao, utepa se rundzajeći. Zašto, bre? Pa, kaže, sinoć na satelit nađem film „Titanik“. Pa što, deda ti Ibiš da nije bio na njega, kao slepi putnik? Pa nije ta lađa plovila za Švesku. Ne be, kaže, komšijo, nego onoliko gvožđe da otidne u troviju! Dobro, Asane, kad je tako, da popijemo, čuo sam i ja da pivo trezni, evo ovo će mi je deseto, jubilarno, od sabajle, al’ nikako da se otreznim!

-Uufff, glava… Imaš li be nešto protiv bolovi? Nemaš… Jebi ga, siroma’ kad se ženi, i goč se icepi… Ček’ da pitam kuvaricu… Jagodo! Jagodo mori, imaš li nešto protiv bolovi?! Što imaš, „baralgin“? Pa to ne li je za one ženske rabote; ali, nema veze, i to ti je protiv bolovi. Daj, more, da glinem jednu, zini-glini, kao ćorav štrk, ega mi utrne bulja, pa neće osetim tolko ovo što mi država radi, bez vazeljin. Sad, posle briselski sporazum, i s vazeljin – znaš ono – o Vazeljin, ec more, ec, da čivšamo jedan Srbin!

-Uufff, glava… Ama, u komarca ti ga nabutam, de se navrte oko mene, zuji mi oko čuturu, kao MIG 29! Još samo mi je on privaljao! Iš bre, potamo se, sikter! Jagodo! Jagodo mori, imaš li onoga tepača za insekti? Nemaš… Eee, na pijac tepač za insekti tries dinara, ni za to nemamo, ali za migovi, eto, imamo. Narod nema leba da jede, penzosi i deca se truju s aflatoksinsko mleko, a mi će namigujemo… na koga?

-Ama, otkači se bre od mene, u komarčetinu ti se ne našlo! Eee, dok be mlad, i komarca u letu sam karao, a sad mi i migovi smićav. Nego, za pametnoga čoveka, i komarac je muzika.

-A kad smo već kod muziku, i kod stara dobra Titina vremena – a zar ja ne be’ mlad? Zna se u Vranje muzika što znači – recimo, ako si kum ili starejko na svadbu, što nas neće da snađe (svinjska glava do šiptarsko kuče ne do’odi), a ne kačiš muzićari u dud da ti traže „izgubljeno jagnje“, pačavra si. I muzika je imala višestruku ulogu, čak je, u neku ruku, bila i informativni element. Eto, igra naše „Dinamo“, a mi nemamo pare za kartu, a kamoli za fišek semke od Boru None i klaker od Maška. A trnemo, što će napravi naše „Dinamo“. Neki preripe duvar otkud Goginca, on ih mava s motku da mu ne traumiraju kokoške, pa posle neće da snose jajca, a odovud ih čeka narodna milicija s isukani pendreci i Stanča čuvar stadiona; pa jašiš onaj duvar, ni natam ni navam.

-I, što s’d? Nađemo mi formulu – ne mož’ da gledamo utakmicu, ali zato čujemo rezultat, kako? Tako lepo – sednemo na trotoar sproću stadion, a najverniji navijači, Šaprančani, ponesu si balončiki s vino, vešaljke suvo meso, dovedu pleh muziku, i smeste je iza protivnički gol. I mi slušamo – kad muzika sviri „Zbor derviša“, to znači da se rivali tu negde gnjetu na centar, ne sme da udari junak na junaka; kad počne goč da čuka, pručka i maljica, „Iskaraše Sulejman-bega iz Rataje“, naši napadaju, raste tenzija; odje’mput, čoček! Jedan nula za naše „Dinamo“! Onda ide „Turski mekam“, igra na sredinu terena, čeka se poluvreme. Reklame, prolaze traktori zdrva iz Katun, Dubnicu, Soderce i Bunuševac.

-Tutututuuu – truba – vrmbe vrmbe, goč, počinje drugo poluvreme. „Pembe“, naši napadaju, „Preševka“, šansa za gol, „Batkino“, samo što neje ulegnala, „tuš“ – propuštena šansa. Ma kakav Radivoje Marković, kakav Mladen Delić! Tačno po muziku vidiš što se na teren dešava. Kad, u neko vreme, „Mitraljesko kolo“, neprijatelj u napad! „Teško oro“, šansa za protivnika, i posle, samo, tišina… Što bidna? Posle pet sekunde, „Posmrtni marš“; jedan – jedan!

Čekamo, čekamo, vazdan ide „Selka“, auu, situacija na terenu nije arna za našu momčad, i naposletku samo čuješ „Demiranku“ – znači, kraj, nerešeno, a Šaprančani deru sudije od ćutek.