Siromašni, ali srećni

,

Jedemo šta imamo, iz šerpe. Hleb u jednu ruku, kašiku u drugu, ako ima jela za kašiku. Rukama, odlomiš komad i šta dohvatiš u šerpu. Juče sam ispekla na plotnu šporeta dve kromitke, to su deca jela. Ovde je sve slatko. Molimo Boga samo brašno da nam uvek udeli i nema brige. Ostalo – kako je pisano

Kuća Zarije (43), Slađane (33), Aleksandra (12), Anastasije (9) i Dragana (4) Stamenkovića u jedina je u zaseoku Tamno Bučje u Babinoj Poljani, od Vranja udanjena 43 kilometra. Do njih se može stići samo po lepom vremenu.

Do škole u Babinoj Poljani, gde nas čeka Zarije, inače kurir sa polovinom radnog vremena u njoj, ima 36 kilometra. Sreća nas služi, nakon dva sata vožnje stižemo do škole i velikog spomenika iz NOR-a, koji onako pocrneo stremi rušenju, gde su  nekad, u Titova vremena, svirala po tri orkestra, a kolo se vilo oko škole gde je bilo po 40 đaka.

KROV OD SLAME

Pozdravljamo se Zarijom koji nas čeka na drvenoj klupi ispred škole sa morotom “tomos” i sinom Draganom, četvrogodišnjim, živahnim dečačićem. Škola, kao i sve planinske, oronula, velika u “G”, vrata “iz 45-te”, zidovi popucali, malter otpao, na ulasku travnato školsko dvorište, česma i klozet od rasklimatanih dasaka.

Škola ima jednog đaka, Zarijinu ćerku Anasatsiju, učenicu drugog razreda, i učiteljicu Goricu Stošić, koja dolazi iz vranjskog sela Ranutovca. Svakodnevno ova hrabra žena putuje 29 kilomertra ovom nedođijom. Za Anastasiju, ali i za Stamenkoviće ona mnogo više znači od učiteljice, ona im je veza sa svetom, ali i osoba koja im u svemu pomaže. Prava narodna učiteljica.

Od škole do kuće Stamenkovića treba dva sata peške, toliko mala Anstasija svakog dana pređe u jednom pravcu. Nikad sama, prati je otac Zarije jer vukova ima i leti i zimi – uvek! Polazimo i na prvom uzvišenju, gde su rupe po pola metra, “za malo da izginemo”, što bi rekao jedan od naših vodiča. Kola ostaju zaglavljena, mi se krstimo obema rukama i gledamo u nebo. Sa leve strane Besna kobila i sneg na vrhu, obrisi dolina i siluete planine Koćurac. Do Zarija krećemo ko kako može, neko na motoru, neko peške, a Zarije da bi nam ukazao na put trči ispred nas. Vozimo i sina Dragana, pazeći da ne odemo u neki ambis. Majce i bluze su skroz mokre, što od napora, što od straha. Ipak, stajemo i motor prepuštamo Zariju koji penje Dragana i kreće polako, mi peške iza, uz livadsku stazu, pored provalije. Idemo, neko brže, a neko kao da puzi. Uhvati nas još dva sata vremena dok stigosmo do jednog useka na uzvišenju i Stamemnkovića kuće.

U susret nam trče Anastasija i Aleksandar, umazani u licu, sa pocrnelim prstima od igranja po livadama, u odeći prljavoj, krpljenoj, a za njim pas i mačka. Okrećemo se, da vidimo kuću, ali osim dve nalik na nju, pokrivene debelim slojem uštogljenog sena, zidane kamenom, a posle ređane horizontalno grede premazane dobro umešanim blatom sa sitnom slamom. Ima i iskovane male prostorije od dasaka, gde Zarije čuva motor, njegov spas u ovim vrletima. E, jedna od onih građevina je kuća, niska vrata i dva mala prozorčeta. Vrata, skovana od iskrivljenih dasaka- polutaka od drveta, prozori od nekih lajsni sa mutnim staklima.

– Ima 40 santimetra presovane slame na gredama koje čine osnovu krova. Tu su dve za ćunke – pokazuje Zarije.

Unutra, jedana prostorija, sa počađavelim zidovima, nekim uramljenim slikama, starim satom koji kasni, nešto zakovano nalik na policu. Soba, 4 puta 4 metra i uzan hodnik. U hodniku popustio krov, kad je kiša teči, a zimi sneg  ispred sobe. Tu čuvaju hranu – u velikom buretu, gde nema vlage je brašno, a ostalo, krompir, pasulj i luka vise sa strane.

– To je glavna hrana, a kad dođemo do neku paru tad jedemo “suvo”, to vole deca, a i mi – kaže Slađana.

Pod “suvim” podrazumevaju salamu “parizer”, paštete, “euro krem”…

– Kad pretekne i kobasice, one malo tvrđe, što se ne prže – objašnjava Slavica, koja se sva umazala od rada u štali, sličnoj prostoriji kao i kuća, oko jedne krave, jedne koze i dva jarića.

Sir ne prave; gde bi i u šta? Voda je dole kod izvora, ovde je preko 1.300 metra visine, hladno je, leto je kratko, mleko im čuva decu od boleština.

– Nema preteranog kupanja, samo u leto kod izvora ili na reku – govore u glas Zarije i Slađana.

Ipak, kod ovih ljudi i dece nećete videti tugu u očima zbog turobnog života, što je još jedno iznenađenje. Desi se da nemaju šta da jedu po dan-dva, ali deca su vesela, čila, igraju se sa psom i mačkom, valjaju po travi i prašini, a tek kad iznesu jariće, ljube ih, miluju…

– Nama ljubav ne nedostaje, mi se volimo i više nego što treba – govore Slađana i Zarije.

Mala Ansatsija, onako stidljivo, šapuće nam da sa tata i mama često ljube u usta. Nastaje smeh.

U sobi je na jednom mestu velika rupa, ispod je memljiv podrum, popustilo blato pored greda na podu, ali svi znaju gde, pa i noću ne mogu da je potrefe. Sa svih strana su kreveti, ili nešto nalik na njih, skovani od drveta, podignuti od poda, a onda nabacano “sve i svašta”, kako bi se ušuškali kad legnu da spavaju. A, ležu čim se smrači i ustaju čim svane.

TATA I MAMA SE LjUBE U USTA

U sredini je furuna, a sa strane šporet koji je negde nabavljen, ali se Zarije ne seća kad. Zimi se se lože i šporet i furuna, oko koje se svi okupljaju na malim drvenim stoličicama. Tu uče Aleksandar i Anastasija, pišu na kolenima jer stola nemaju. Inače, Aleksandar uči od petog do osmog razreda u školi u Prvoneku. Tamo stanuje kod rođaka, a vikendom dolazi, treba mu nešto više od pet sati planinskog hoda.

– Jedemo šta imamo, iz šerpe. Hleb u jednu ruku, kašiku u drugu, ako ima jela za kašiku. Rukama, odlomiš komad i šta dohvatiš u šerpu. Juče sam ispekla na plotnu šporeta dve kromitke (dve glavice crnog luka), to su deca jela. Ovde je sve slatko. Molimo Boga samo brašno da nam uvek udeli i nema brige. Ostalo- kako je pisano – priča Slađana.

Gledamo u malu Anastasiju, nema bombone koju smo joj dali. Pitamo gde je, a ona probala jednu i bacila, kaže, ne valja. Čudimo se, dok se neko ne rasvesti da je dete bombonu probalo sa omotom. Brzo joj odmotasmo jednu i nasta oduševljenje.

Krećemo. Zarije ispred nas, mi peške, a jedan naš pratilac morotom. Stigosmo do auta zaglavljenog u jaruzi. Nasta guranje, šta ti sve ne; nekako izgurasmo auto. Krenusmo naniže, preko reka, puca kamenje o “patos”, molimo Boga opet da ne stanemo negde, gledamo u brdo koje je do polovine sklizulo, otcepilo se nakon poslednjih kiša, stižemo do Prvoneka, prolazeći atare Crne Reke, Korbula i Starog Gloga. Pazimo na ogromno kamenje od odrona, na par mesta izlazimo i teškom mukom ga pomeramo da prođemo.

Na prvoj krivini odakle se vidi Banja, neko, opet, dobaci: “Mi smo srećni ljudi, retki koji nisu videli zadnju kuću Srbije, već najzadnju”.