Zanat glavu čuva

,

Kolari su bili preko potrebni, pa sam odlučio da se tim zanatom bavim od 1957. godine, Kao samouk, odlazio sam kod ljudi, gledao i “skidao” zanat. Dolazio sam kući i počeo da radim, pošto sam nabavio najprimitivniji alat

Vojislav Visa Grujić (91) i njegov sin Stanko (62), poslednji su kolari u Poljanici severozapadno od Vranja, kraju koji obuhvata 22 sela. Žive u Golemom Selu, u planinskom zaseoku Bain Dol.

Izrađuju zaprežna kola, ređe čeze i fijakere. Tačnije, nekada su ih pravili, dok danas rade uglavnom poravke na zaprežnim kolima kojih u poljaničkim selima još uvek ima.

– Poslednja zaprežna kola smo napravili pre šest godina, ukrasna, po porudžbini iz Beograda. Kupac je hteo da ih postavi u svom vrtu, ispala su kao “lutka”, od meraka da ih gledaš i da im se nikad ne nagledaš – kaže Vojislav ili deda Visa, kako ga svi u kraju zovu.

SAMOUKI MAJSTORI

Malo je žitelja u zaseoku Bain Dol, ali gazdinstvo Grujića odmah ukazuje da je vredno i zadržno i da se tu sticalo generacijama. Imaju noviju kuću, i staru u kojoj su se  rađali i odrastali svi Grujići, potom pomoćne zgrade za stoku i živinu i radionicu za kolarski zanat.

– Radionica nije samo za kolarski zanat, jer smo poznati i kao pinteri, četkari i kovači. Univerzalni majstori, a samouki. Kažu, Bog svakog obdari za nešto, eto, nas za majstorluk – ističe deda Visa. 

Njegov otac Mihajlo bio je poljoprivrednik i imao radionicu sa primitivnim kovačkim alatom za svoje potrebe, koji je zainteresovao njegove sinove, Jovana i Vojislava, a posebno Stanka. 

– Za kovače je bilo posla, čekalo se u red, ali mene i brata Jovu nije to toliko privlačilo, iako smo ovladali zanatom. Stanko je hteo da bude kovač. Mene je interesovalo sve što se radilo sa drvetom. Brata Jovu oružarsatvo i postao je najpoznatiji puškar u čitavom kraju. Najmlađi brat Stanko bi bio vrstan kovač, ali je mlad umro nakon povratka iz partizana – priča deda Visa.

Rat je prekinuo sve majstorske aktivnosti Vojine, gledalo se da se u smutnim vremenima preživi. Poljanica je bila podeljena, neka sela bila su pod bugarskim okupatorom, neka su držali četnici, a partizani su bili na planini Kukavici.

– Samo najvispreniji mogli su da se snađu u takvom metežu, a najbolje su prolazili majstori jer su svima bili potrebni. To je mnogima sačuvalo glave, pa i nama. Nakon rata se živelo teško, došlo je vreme otkupa, siromaštva, potom poreza kada se prodavao najbolji bik da se plati namet – kaže deda Visa.

Oženio se nakon rata, dobio sedomoro dece, tri sina i čertiri ćerke. U malenoj kućici, koju i danas sa ljubavlju održavaju, živelo je njih dvanaestoro.

ČETKARI I PINTERI
Deda Visa je i najpoznatiji izrađivač svih vrsti četki od konjske dlake u kraju, pa i u Vranju.
– Radimo sa Stankom četke za krečenje, za odela, za šišanje i za cipele. Nije lak to posao. Zahteva preciznost i veliko strpljenje. Nije za nervoznog čoveka. Nabavljamo konjsku dlaku, sečemo je na 15 centimetara, a onda specijalnom iglom groz rupe na drvenim podlogama ušivamo voštanim koncem da ne bi istruleo. Potom, dlake šišamo i kratimo.  Četke se traže, sve što iznesemo na pijac u Vranju prodamo, jer su najboljeg kvaliteta i dugo tarju – kaže deda Visa.
Visa i sin Stanko, poznati su i kao pinteri. Majstori su za burad svih veličina.
– Otac sad posmatra kako izrađujem burad, voli da savetuje, iako zna da sam majstor kog ceni cela Polajnica. Pravimo burad za rakiju, od hrastovine i bagrema, jer ovde u našem kraju nema vinograda, za razliku od voćnjaka kojih je na svakom koraku. Mušterija ima, mnogo naših zemljaka živi po Vranju, Leskovcu, Beogradu, Vojvodini i inostranstvu, pa naručuju burad, neko za čuvanje  rakije, neko kao ukras – kaže Stanko.

– Živeli smo od poljoprivrede, vrlo oskudno, ali nikad veće sloge nije bilo. Fala Bogu, tako je i do danas ostalo, svi se poštujemo. Sin Stanko je ostao na porodičnom ognjištu, a ostali su otišli svako za svojom srećom. Osim jedne ćerke, koja je umrla, hvala Bogu svi su živi i zdravi – kaže deda Visa.

Kako se porodica uvećavala, potrebe su bile sve veće, pa je rešio da se okuša kao kolar.

– Kolari su bili preko potrebni, pa sam odlučio da se tim zanatom bavim od 1957. godine, Kao samouk, odlazio sam kod ljudi, gledao i “skidao” zanat. Dolazio sam kući i počeo da radim, pošto sam nabavio najprimitivniji alat. Ono što bih ugledao, to bih kod kuće napravio. Brzo se pročulo za moju veštinu i mušterija je uvek bilo, Izrađivao sam godišnje po desetak zaprežnih kola za rad, čeza za uživanje po komad-dva godišnje. Popravki, koliko hoćeš! Do 2006. godine izrađivali smo za prodaju ukrasna zaprežna kola po čitavoj Srbiji, po šest-sedam godišnje. Inače, poravke radimo bez prekida – ističe deda Visa.

Starina više nije u snazi da radi teže fizičke poslove, zato je zanat preneo sinu Stanku. Ipak, ne može da sedi, već ode u radionicu i odradi malo za svoju dušu.

Stanko je sada glavni majstor za ceo kraj Poljanicu, od alata ima stolarska renda, burgije, sekire i funjar, neku vrstu svrdla za bušenje.

– Težak je kolarski zanat jer se radi primitivnim alatom. Ipak, ne može svako da bude kolar, posebno ako nema umetničkiu žicu u sebi, što mi nazivamo darom od Boga. Danas, ima malo kolara po Srbiji, radi se na moderniji način, izrađuju crteže, makete, posebno za točkove. Kažu, treba da si školovan za tako nešto jer je naš zanat izuzetno precizan, posebno kod točkova koji su najteži za izradu. Ponavljam, mi smo samouci, ništa ne crtamo, sve je u glavi zacrtano, napamert znamo koji deo kakav treba da bude. Imam utisak da bih većinu delova napravio vezanih očiju – kaže Stanko.

TOČAK SE PRAVI NAJTEŽE

Točak je najteže napraviti. Oni prave isključivo za zaprežna vozila koja imaju 12 drvenih spica unutar točka, koji su od bagrema i jasena.

– Zaprežna kola pravimo od jasena, bresta i bagrema, zavisno od dela za koji se koristi. Bagrem i brest idu za, kako mi kolari kažemo,  trupinu ili srčanicu, za prednji i zadnji trup, i sliči drvenoj osovini koja spaja trupove i omogućuje da se slažu drvene naplate i oforme kola. Jasen se koristi za točkove, za  naplatu. Dugo sam kolar, dugo baratam drvetom, tako da sa ocem možemo da napravimo sve od njega – s ponosom ističe Stanko.

Deda Visa ističe da ga zdravlje za njegove godine dobro služi. Naradio se u životu, sada više odmara, a najveće zadovoljstvo mu čini poseta unučadi i praunučadi.

– Stalno su to Stankove ćerke, moje unuke Stanče i Dragana, Teodora, Dušan, Uroš, Tamara i Tijana. Ali, nema srećnijeg od mene kad se svi okupimo, tri sina, tri ćerke, snaje i zetovi, a posebno 11 unučadi i 15 praunučadi. To me, deco moja slatka, održava u životu, to je radost koja se ne da opisati – završava priču deda Visa.