Provincija je u glavama ljudi

Surduličani nesumnjivo imaju osećaj za kulturne vrednosti, varošica raspolaže raskošnim glumačkim potencijalom, ljudi vole pozorište, ali se stiče utisak da se sredina, svesno ili nesvesno, odriče mnogih vrednosti i manira dvojice ambasadora kulture, Dušana Cvetkovića – Barje i Laze Ivanovića

Surduličanin Dragan Stanković, poslednjih dvadeset godina ostavio je takav trag na srpskoj pozorišnoj sceni, koji teško da će neko iz unutrašnjosti ponoviti u skorije vreme. Ono što je sigurno, Borine likove Jovču, Mitketa, gazda-Marka… više niko neće igrati tako autentično, emocionalno snažno i sugestivno kao što je on igrao na scenama širom Srbije i one nam Jugoslavuije. Kada se danas, posle 35 godina provedenih na „daskama koje život znače“ podvuče linija, dobija se podatak da je on za to vreme pomerio granice kvaliteta i postavio neke nove standarde pozorišne igre. Zato je Dragan Stanković glumačka legenda i istinska pozorišna ikona ne samo juga Srbije.

Prve i poslednje godine raskošnog pozorišnog i glumačkog talenta Stanković je darivao rodnoj Surdulici. Početkom sedamdesetih godina prošlog veka bio je opojen pozorišnom harizmom Dušana Cvetkovića – Barje, boema i kulturnog poslenika, čije ime danas nosi to pozorište. Drugi povratak – 2003. godine, bio je veliki amaterski kulturni transfer, kada je Stanković, ne mogavši u sebi da suzbije lokalpatriotizam, da odbije ponudu i izazov Laze Ivanovića, drugog surduličkog maga kulture, prihvatio poziv da u pozorišnoj provinciji napravi dela visokih pozorišnih standarda.

PROFIL: Stanković je rođen 1947. godine u Masurici kod Surdulice. Prve pozorišne korake napravio je 1974, godine, u rodnom mestu, u KUD “Novica Dojčinović”, a nastavio u surduličkom KUD “Prvi maj”. Tada je njenom  kulturnom scenom vladao neprikosnoveni boem Dušan Cvetković – Barja, čije ime danas nosi pozorište iz Surdulice. Karijeru je nastavio u pozorištu “Bora Stanković” iz Vranja, gde je, od 1977. godine do danas odigrao 70 uloga u više od 1.000 predstava. Ulogama gazda-Marka i Mitketa, Stanković je 35 godina neprikosnoveno harao pozorišnim scenama Jugoslavije i Srbije.
Poslednjih godina režira i glumi u nekoliko predstava pozorišta iz Surdulice.
Dobitnik je mnogobrojnih nagrada i priznanja (vidi okvir). Živi u Vranju.

– Laza je bio veliki kulturni stvaralac, sanjar i zanesenjak. Dao ga je bio Bog da u Surdulici osmisli, organizuje i isprodukuje sve velike ne samo kulturne akcije. Ponudio mi je da iz njegovu punu podršku formiram pozorišni ansambl, da režiram i igram u predstavama. – priseća se Stanković te 2003. godine.

Krenulo se sa predstavom „Jovča“ Bore Stankovića koja je Draganu uvek ležala na srcu. Svojom glumačkom harizmom okupio ansambl koji je relativno brzo izneo predstavu.

-Bilo je tu nekoliko sjanih pojedinaca, sa kojima smo,te prve godine pobedili na Festivalu amaterskih pozorišta juga Srbije, koji je „pokrivao“ pet okruga: Pčinjski, Jablanički, Toplički, Nišavski i Pirotski. Kao regionalni pobednici odlazimo na Festival pozorišnih amatera u Kulu, što je za pozorišni i kulturni život Surdulice bilo jednako čudu.

A kako ovde ne može bez „srpska posla“, nekima u politici zasmetali su i amaterizam i pozorište i „Jovča“ i Bora. Preko noći na pozorišni život Surdulice zavesa je spuštena.

-Pauza je trajala do izbora 2008. godine, kada u Surdulicu dolazi nova struktura. Ja se, posle razgovora sa ljudima iz kulture ponovo vraćam, okupljam ansambl i na repertoar postavljam „Nečistu krv“, – priča Dragan.

U tom trenutku niko nije slutio njene puteve slave. Predstava koju on potpisuje, u kojoj igra gazda-Marka, najpre pobedjuje na regionalnoj smotri u Lebanu, a potom i na Festivalu u Kuli, u prestonici srpskog pozorišnog amaterizma.

-Sa oreolom najbolja srpska amaterska pozorišna predstava, surdulička „Nečista krv“, stiže u Trebinje na 51. po redu „Festival festivala“. U konkurenciji sedam najboljih predstava sa prostora bivše Jugoslavije, trebinjska publika je „Zlatnu masku“, za najbolju predstavu dodelila ansamblu iz Surdulice, – sa uzbuđenjem priča Dragan.

To nije sve. Žiri festivala je ansamblu dodelio još tri „Zlatne maske“: Mariji Stanković (Sofka) za najbolju žensku ulogu, Mikiju Ivanoviću za najbolju muziku i Tomislavu Stevanoviću za najbolju epizodnu ulogu.

VAŽNIJE NAGRADE I PRIZNANjA
1984. Plaketa 50 godina pozorišta u Vranju
1986. Plaketa najbolji glumac na festivalu u Kuli.
1988. Plaketa zaslužni glumac srpskog amaterskog glumišta.
1990. Zlatna značka Kulturno prosvetne zajednice Srbije
1991. Zlatna maska, najbolji glumac festivala u Trebinju.
1992. Plaketa najbolji glumac na festivalu u Kuli.
1993. Plaketa najbolji glumac na festivalu u Aleksincu.
1994. Zlatna maska, najbolji glumac festivala u Vranju.
1994. Plaketa 50 godina oslobođenja od fašizma.
1994. Javno priznanje grada Vranja “7. septembar”.
2008. Zlatna maska, za najbolju predstavu festivala u Trebinju.
2010. Srebrni vitez, sa pozorištem iz Vranja na festivalu u Moskvi.

Uspeh 2008. godine, u Trebinju najveći je pozorišni i kulturni uspeh u istoriji Surdulice. Radi poređenja recimo da je pozorište „Bora Stanković“ iz Vranja, sa stogodišnjom pozorišnom tradicijom i neuporedivo većim ukupnim kulturnim potencijalima, samo dva puta nastupalo u Trebinju.

-Želim da još nešto ostane zabeleženo. Ova predstava je igrana ukupno 38 puta što je srpski amaterski rekord i kruna pozorišta iz Surdulice, – ističe Stanković.

Treću predstavu Dragan Stanković je postavio i potpisao sledeće, 2009. godine. To je predstava „Putujuće pozorište Šopalović“ Ljubomira  Simopvića u kojoj je on igrao Dropca.

-Bila je to glumački najbolja i najujednačenija predstava, kojoj se ipak dogodio peh: u Savezu je „proradio“ političko-kulturni ključ, pa je nama oduzeta karta za festival u Kuli, koju smo osvojili u kvalifiklacijama. Fudbalskim jezikom rečeno diskvalifikovani smo za zelenim stolom, mada smo na pozornici izboprili plasman za srpsko finale – priseća se Stanković.

Onda je iz nepoznatih razloga usledila trogodišnja pauza, da bi se početkom prošle godine ponovo okupio ansambl pozorišta „Barija“. Stanković je tada odlučio da radi „Koštanu“, još jednu Borinu kultnu predstavu u kojoj je sebi namenio ulogu Mitketa. Posle trogodišnje pauze bilo je brojnih problema, ali je direktor Dragan Radovanović Mulja uspeo da stvari postavi na svoje mesto. Što je najvažnije bilo, ponovo je formiran dobar ansambl.

-Premijera je bila odlična, repriza takodje, otišli smo u Kulu juna prošle godine, tamo smo zasijali punim sjajem, ali je to na žalost ansambla, bio kraj te predstave. Zašto, meni ni danas nije jasno. A projekt smo radili sa ambicijama da se „Koštana“ igra kao i „Nečista krv“,- priča naš sagovornik.

Šta reći na kraju? Surdulica je poslednjih godina samo potvrdila staro pravilo da je provincija u glavama ljudi. Njeni stanovnici nesumnjivo imaju osećaj za kulturne vrednosti, varošica raspolaže raskošnim glumačkim potencijalom, ljudi vole pozorište, ali se stiče utisak da se ta sredina, svesno ili nesvesno, odriče mnogih vrednosti i manira dvojice ambasadora kulture, Dušana Cvetkovića – Barje i Laze Ivanovića. Dragan Stanković, surdulička najjeftinija kulturna investicija, svojom misiom je to dokazao.