Nane više razgovor, samo citu!

-A kuri kadža be, komšijo?

-A kuri, dža ki groblje, asmo karese kožinka!

-Ma kavga, be, ma zajebini, soske si nervozinđavle?

-Pa kako, komšijo, da ne budem nervozinđavle, evo ide Svetski dan Roma, u ponedelnik, s vas Srbi, Gadžikane, kolaj rabota! Ali, s brata mi Jaška nikako na kraj da iskočim! Ne znam, mnogo smo se mi Romale, čavale, s vas Gadžikane družinđavle, pa smo steklini loše navike, kao vas, brat s brata ne zbori – vaker be, vaker, našti, tc!

-Pa što je problem s Jaška, znam ga, će popričam s njega, će opravimo rabotu.

-Avakari, komšijo, te kurela nešto važno! S brata mi Jaška nane više razgovor, samo citu! Naš, naš! Pa li, žena mu Rujda našla rabotu na Kubu, vikali je neki Kubanćani tamo da ide da bere duvan, da mota tompuzi između butine, kažu, će prave novi brend – tompuzi „Mindža“, samo za sladokusci, em aroma, em vrućo, a prvu paklu oće da poklone na američkog predsednika Obamu, i on si je naš – ama, isti komšija mi Demiran, kao da gi je isti čindo pravio! I Rujda oće da ide, ali Jaško ne dava, preči, a ona celu familiju bi s to izdržavala, plus prekovremeni rad!

-Pa dobro komšijo, što mu je na Jaška, zašto ne pušta Rujdu na Kubu?

-A be, da mi praviš jaribaš ovde na sred ulicu, ne znam da ti kažem! Cela familija ni je u Švesku, kod oni pirgavi i belomusasti Švedžani, a Jaško ne puštinđum Rujdu kod naši, na Kubu!

-Pa šukar, ne pušta-ne pušta? Ali, zašto bre, tamo duvan, tompuzi, rum, pa rumdumdum, ćar i fajda za celu familiju, znaš ono – ćar s fajdu pravio jaribaš, pa se rodila šteta?

-E pa vidiš, komšijo, mislim da se Jaško baš od to plaši da pušti Rujdu na Kubu. Stra’ ga! Če ge vara!

***

-Jabo te, putujem ti ja tako iz Atine ka Kulov… ovaj, Beogradu, negde kod Vranja, jel se tako zvaše, em ogladnim, em mi se, jabo te, prikenja. Mis’im, nemoj sad to da spajaš… Ajde da stanem i u tu zapizdinu, setim se nečega što sam čitao još kao osnovac, nekakav Bora li je, Cora li je, ma sve ti je to isto. Pa ono, jabo te, čočeci, Koštana, Mitka, sevdah, Simpo i ostala njesra što ih otuda serviraju, kao Nole. Jabo te, školi onoga Bore na Banjici, de je Nole bio đak pešak, ‘teli genijalci da promene ime – umesto Bore da bude Nole, al’ ljakse ne dadoše. A direktorki bi dao oskara za ideju, onako, tvrdog i uspravnog, od tozla.

-Ništa, stignem ti ja tamo, ono ulice kao minska polja, jabo te, je’na guma mog džipa košta kao ceo vozni park Kavim Jedinstva. Vozim tako, i stignem u nekakav košmar, nešto kao ono, jabo te, ispod Gazele što je Djido proterao. Nešto kao Kuba. Stanem pored jedne kuće, po dvorištu trče oni Kubančići, bosi, jedan drugome do uva, čičo, deru se, daj be jednu cigaru! A svi slinavi, setim se jednog Vranjanca, što me na studije prebio kao mačku, tad mi je reko – će te be izedem, kao Ciganče mrsolj. Tad nisam znao šta je mrsolj, sad znam.

-Izađe iz kuće pater familias, jabo te, nosi gajbu piva sa praznim flašama, pošao da je zameni za punu. Što gledaš be, kurafte kokala te kurav? Ma ništa, reko, gledam ovu decu, pa mi žao, možda bi jedno i usvojio. Čija su? Moja, kaže, ‘oćeš jedno da ti fatim?

-Ama kako tvoja, možeš deda da im budeš, jabo te, nemoj me la’eš. Pa dugo, kaže on, nisam mogo da imam decu, iako sam sa ženu pravio jaribaš svaki dan, mnogo puta, i upre, i tele, ma nikako ne biva. Ona, nikako da zakači. I jedan dan, ulazim ja u kuću, a on komšija nabio glavu među njene noge, i lapa li lapa. Aha, reko, ti li si taj što mi jede deca!?

-I u iznenadnom napadu homanosti, jabo te, teo sam da umem je’no, da ‘ladi mene i šva… ovaj, ženu sa onom lepezom od nojevog perja, dok posle seksa pijemo „banana daikiri“ kraj bazena u vili. Takoreći, rob, jabo te.

-Onaj ganci se oduševi, postroji potomstvo, i pita – koga oćeš? Će platiš gajbu pivo i tiket na kladionicu, pošto pre od nji’ će dobijem pare da izranim oni što ostanu, nego od socijalnu službu. Ona deca pište – čiičoo, uzmi me mene, ja znam da obijam trafike, onaj drugi, čiičoo, ja znam da šibicarim, treći čiičoo, ja najbolje prosim u Srbiju, i sve tako, ne mogu da se odlučim.

-Dobro, reko, jabo te, daj mi ono. Aaa, kaže, ne mogu to, dobro, daj mi ono, ne, ne, kaže, ne mogu ni to, pa rekli su ti sve veštine što imaju, ne mogu investiciju da davam za gajbu pivo! Ako oćeš, evo ti ga ovaj bandzov, to mi je prvenče, ako ga uzmeš, ja će platim gajbu pivo!

-Čekaj, reko, jabo te, kako si tako dugo čekao decu, a sad daješ prvenca, još pa i plaćaš da ga uzmem? Pa tako, kaže, on mi se prvi rodio kad sam namavao s motku onoga što mi jede deca. Ali, i petnaes godine posle to, nismo mogli da se razmnožimo. On porasna, ojača, je’mput se pijani potepasmo, ja mu reko – „jebi si mater“ – i vidiš li što mi napravi?!