Mlaka voda da zavara glad

,

Stižemo u martovsko hladno jutro pred napuštenu prodavnicu u Uševcu, planinskom selu udaljenenom od Vranja dvadesetak kilometara. Ispod prodavnice, pored obale Veternice oveća divlja deponija smeća. Reka, sa obe strane okićena, na ogolelom drveću vise najlonske kese.

Jovići, kojima smo se uputili, su tu, odmah levo, pored reke. U kući se čuje plač bebe. Dočekuje nas Sanja, beba koja je napunila tek mesec dana. Drži je, ogrnutu prljavim ćebetom, majka Suzana (26). Tu je i njena sestra Jagoda (28), koja joj pomaže oko deteta jer je imala iskustva sa svojom sedmogodišnjom Sarom. Pored njih je njihova najmlađa sestra Aleksandra (12), koja je, kako kaže uz smeh, “dobra teta” Sari i Sanji. Izlazi i glava kuće, Miodrag Jović – Dača Čuklja (55) sa suprugom Stanislavkom (47).

ZNAJU ONE

U kući malterisane samo dve sobe, jedna standarna 3 sa 4 metra, a druga 2 sa 3. U toj manjoj su svi, jer je toplije. U peći pucketa bagrem. U drugoj većoj sobi su dva kreveta, stoličice i jedan nizak drveni stoćič. Tu se kuva ručak, na krpljenom šporetu. Dimi na sve strane. Čeakamo da dobro povuče i dim stane. Vri voda za pranje veša bebi i njima svima, na bočnim zidovima su klinovi, a na njima nategnut kanap na kome se suši veš. Bebin veš se suši na poklopcu od šporeta. Ono u šta je oblače je toliko oskudno, da jedno drugo čeka da se osuši.

– Ima nas sedmoro, ja i šest ženskih. Supruga, tri ćerrke i dve unuke. Po jedna unuka od obe ćerke, a za očeve – pitajte njih – pokazuje na ćerke Miodrag.

– Znaju se oni, kriju se kao poganci u rupe, briga ih za decu – viču u glas Jagoda i Suzana.

Sanja počinje da plače. Svi trče. Prva je Jagoda, ona ima, sama kaže, najviše iskustva.

– Suzana je mnogo voli, preporodila se od kako je rodila. Ne ume, a i ne  može sama, pa joj pomažemo. Hrani je “humanom”, četiri kutije idu mesečno, to je 3.200 dinara. Ali, za nju prvo mora da ima, mora da živi. Tata  i mama ne rade nigde, ljuta smo sirotinja. Od pomoći i dečjeg dodatka imamo oko 14.000 dinara i to je za bebu i brašno, a za drugo teško da ostane – priča Jagoda.

Naređuje maloj sestri Aleksandri da zagreje vodu, sipa u flašicu sa cuclom kako bi dali Sanji da joj zavaraju grčeve u stomačiću. Beba dobija sledovanje mlake vode i prestaje s plačem.

Suzana se smeje, kaže “ima si pile”, ništa joj drugo ne treba. Miodrag, visok i koščat navodi da “živ čovek ne može u grob”.

Radio je od 1981. do 2004. godine. Prve dve godine u  “Nemetalima” iz Vranjske Banje, otkidao pijukom kamen “lisku”, a potom od 1983. do 2004. u najboljoj vranjskoj firmi “Alfi”, dok nije dobio otkaz.

– Sve je bilo dobro dok je išao autobus i dok sam mogao redovno da dolazim na posao. Kad su ukinuli liniju u 4 i 15 ujutru nastale su muke. Ne mogu peške zimi preko planine. Uzimao sam bolovanje, sve češće i više. To se nije sviđalo mom šefu, počeo je da me mrzi što me nema na poslu. Kad me vidi poludeo bi od besa,. Na kraju, smestiše mi da sam kao kasno doneo doznake, te umesto tri slobodna dana za davanje krvi upisali dva i dobih otkaz. U “Alfi” sam bio običan radnik, ali plata je bila dobra. Uzeo sam akcije i pare, od toga sam ovde sagradio kuću, pomoćne prostorije za stoku, ali sve ostade nedovršeno. Ovde sam dokupio plac, inače rodna kuća je visoko gore u planini, u Čukljinskom zaseoku. Sat vremena peške odavde. Nema  tamo nikog, svi smo se iselili – kazuje Miodraga.

KLOZET NIJE PROBLEM
U glas pričaju šta imaju i šta nemaju. Mešaju se glasovi:
– Imamo tri koze, sami smo ih zapatili, jednu je Miodrag  zaradio, pa krenulo. Imamo i tri jarića. Trenutno, jedna koza  daje mleko. Piju Aleksandra i Sara, ostalo ide za pravljenje  sira, za nas da ima. Čuvamo psa, a i on nas čuva, u staroj školjci od auta, hranimo ga surutkom i ako ostane malo  hleba. Kad ga pustimo ide na đubrište. Mi, ne za sada. Treba nam 75 kile brašna mesečno, nije mnogo, ali skupo je.
– Skoro sam bila da molim za suvi kvasac, pakovanje za mesec dana košta 220 dinara, a nemamo ih, “iscigančila” sam da me upišu u svesku. Odlična učenica prvog razreda, imam sve petice. Sara je najpametnija od sviju nas, “živa vatra”, daj Bože da ima sreću i ne bude kao mi. Učenica sam petog razreda, trebalo je da budem u šestom, ali kasnije sam pošla, ne ide, imam tri jedinice, eto iz tehmičkog jer nemam pribor, kaže nastavnici da nemamo para za pribor, a ona jedinicu. Ma, nije ona baš za školu, dosta će biti ako osam razreda završi, a ima neke lepe crte na licu, samo ako zna to da iskoristi. Teško, treba i pamet, ma, koja škola, treba da se jede, da izriljamo baštu, posadimo krompir, pasulj, malo pariku i još nešto. Vodu imamo; nemao klozet, nemamo pare za cigle da ga ozidamo. More kakav klozet, a trice za koze, klozet li je problem, pa kako smo do sada, svi u reku, tu nam je pred  nos. Nema posla, zovu me u nadnicu, leti da kopam kukuruz, da berem drva, obećaju 1.000 dinara, a bace 200 i najure. Odem kad me opet zovu, moram” – odjekuju glasovi dok se rastajemo.

JEDEMO DVA PUTA DNEVNO

Govorili su mu da je trebalo da ostane u Vranju, nađe stan, a kući dolazi za vikend.

– Lako je drugima, ali ja ih pitam da li bi oni ostavili ovoliko ženskinja samo u kući, u selu. Ovde se greške prave lako, a posledice su zauvek, nema popravke – ističe Miodrag.

Stanislavka, dok nosi kante sa vodom, uzdiše i  krsti se:

– Kad ga isteraše s posla, jedno dve godine smo se mučili kao Isus. Dobro kad ostadosmo čitavi, i sa mozgom i sa snagom. Danima nismo ništa jeli, jer se nije imalo. Samo vruć čaj. Aj mi, al deca?! I sad nije mnogo bolje, ali može se. Jedemo dva puta dnevno, u 11 ujutru i 6 uveče. Jutros smo se najeli pasulj što je ostao od juče, a za večeru krompir, skuvaću ga, pa u đuvečku da ga zapržim mašću, da zamiriše malo. I, vruć hleb – što više. Hleba jedemo kao ludi. Desi se i sada da nemamo, pa dan-dva ništa ne jedemo. Navikli smo se, nije teško, samo da se ne oduži – priča Stanislavka. 

U kući Jovićevih je čisto, imaju malo odevnih stvari, posuđe i kanistri s vodom su smešteni na nedovršenom spratu, na niskom stolu i po ćoškovima. Miodrag se penje merdevinom kad treba da nešto donese.