Što li ja ovo odim po plafon?

-Ide ti onomad jedan penzioner po glavnu ulicu, zaustavlja ovoga i onoga, i koga poznava i koga ne poznava, nešto pituje onaj narod, neko ga opsuje, neko se pa brka po džepovi, dava mu nešto pare, neku siću, on – fala fala, selam selam, kobasica maratadela… A znam čoveka, odličan majstor je bio u jedan propali vranjski gigant (a koji pa nije propao), kad je gigant prdnuo u tikvu, on nastavi da radi privatno, kapne odovud, kapne odonud, i tako je penzos gurao nekako. Povremeno navrati u neko kafanče, popije piće, pa i na društvo zove turu, a sad, gledam ga, ide po sokak i prosi.

-Vide me i on mene, pretrča preko kolovoz, ruke širi u lice me ljubi, aman, kaže, daj sto banke, ‘iljadu dinara, imao-nemao, mora da ih rodiš! Hitno mi treba!

-Ama, reko, majstore, dotle li dođe, do kučiki, onakav umejatan čovek u svoj zanat, u nekadašnje južno privredno čudo, pa posle u penziju i privatno si nešto prčkao, a sad ljudi i poznati i nepoznati na sokak da napadaš za sto banke?!

-Ma kakav, sinko, privredni gigant, kakvo crno južno privredno čudo, sve su ti to muda marjanovi. I kakva penzija? Četeres i dve godine sam rmbao kao crnac u taj tvoj gigant, rešim se da idem u penziju; od koga je dosta je, za koga je, i previše je. Svi uslovi ispunjavam – i radni staž, i staros’. Kad ja u penziono, kažu, ne možeš ti u penziju, gigant propao, pa ti nisu uplaćivali doprinosi, fali ti još dvanaes godine!

-Ja u nesves’! Kakve be dvanaes godine, tamo su mi najbolje godine ostale, četri decenije, ej! A sad ne mogu u zasluženu penziju! A po osnovu učešća u ratu, imam li nešto? Četeresčetvrte sam otišo u četnici, a četerespete sam se vratio iz partizani, a sad je sve to isto, svi smo bili antifašisti i rodoljubi, Tita i Draža ispadnaše najbolji drugari. Ma jok, vrti s glavu onaj iz penziono, ti be, čičin, de živiš? Ne mož’ da opravimo ni ovi iz poslednji jugoslovenski ratovi, mladi i opravni, te vas matore drtine će opravljamo, iz Balkanski ratovi. Nego, ajde doma, legaj i gledaj „Selo gori a baba se češlja“ i „Grand šou“, gušni si nanče, a deca neka ti daju za leb i vodu, poviše i tako ti ne treba.

-Eee, reko, sinko, nanče odavno dalo dušu, i ono radilo u jedan gigant, pa on kad propade, ko i svi giganti, zaiska ona penziju, ko i ja sad, a ispunjavala je uslovi, odjebaše je ko smrdljivo sirenje, ko i vi mene sad. I ona presvisna, bog da je prosti, nemam više s koga ni da se posvađam! A deca, leb i voda?! Na siroma tatka deca čes mu nemav, samo to da znaš. Onaj bandzov se oženio, izrodio dve deca, on ne radi, snaška ne radi, tato daj neku paru! Odokle, bre, pa ja li drukam pare? Ćerka isto – zavela se za nekoga slepca, pa od jednoga slepca napravili dva, pa i ona jedno dete, tato daj pare, ni muž ni ja ne radimo! I vidim ja da jedno sedmina ljudi mora da žive od moju penziju, a vi ne davate!

-Tako ti je, čičin, kaže mi onaj u penziono, takav zakon, a sad me pušti, imam pola sata pauzu za topli obrok, i ne znam kad će se vratim. Ono što mogu da te posavetujem, ne dolazi više ovde, nego idi u „Komrad“; pa tamo traži mapu de sve imaju kontejneri, pa po tu mapu idi, i traži pazar, i tako popametnu rabotu nemaš. Bam šalter, i ufati u kafanu.

-I zato tebe molim, i ovaj namučen svet po sokaci, dajte be sto banke, će vratim, znate me kao poštenoga čoveka, kad se sin, snaška, ćerka i zet zaposle!

-Sažali se ja, brkaj po džepovi, nađo neki tantuzi, sedam-osam dinara, dado mu, on mi ruku celiva. A ja, da se izedem; pa kako nemašem poviše da dam na čoveka, i odim, a sve se mislim – kako be, ovakav čovek, ovakav majstor, domaćin, da dotera dovde? Kao da ne znam s koga je imao rabotu, isto ko i ja sad što imam.

-I tekna mi! Pa on rešio da umre, došlo mu, a nema pare za sa’ranu, nemaju ni oni njegovi slepci, plaši se na kučiki će ga frlje! Božemeprosti, prekrsti se, što li ja ovo odim po plafon? Kad, za dva dana, idem po ulicu, čiča na banderu! Stanali drugari mu, pa gledaju, jedan kaže – bože, što je ubav; i ne mi je krivo i ja što će umrem, nego što neće mogu da se vidim na banderu, kako sam ispao!

***

„Mrka strana“, kao nekad „žuta“, počela da prima pisma čitalaca, te koristimo ovu priliku da zamolimo sve šuntavele koji ovu stranu čitaju, a imaju si muku, da nam se jave. I tako nema ko drugi da ih sasluša. Kao pelcer, neka posluži pismo našeg kolege novinara, velikog vernika i serbskog patriote, u kome se kaže:

„Rešili da ženiv T. (visoko crkveno lice – p. a.), našli mu tri devojke: Crnogorku, Bosanku i Vranjanku. Pitav ga, koj oćeš da ti bude deda (tast – p. a.)? Oćeš Crnogorac, neću, on će kaže đe si jado, a ja nisam jada, oćeš Bosanca – neću ni njega, on će kaže: gdje si bolan, a ja nisam bolan. E pa može li Vranjanac? Pa može; on će kaže – kude si be zete, j…m te u d..e!