Pozorište „Bora Stanković“, Vranje; Dario Fo/Filip Gajić: „Slučajna smrt jednog pritvorenika“; režija: Filip Gajić
Vranjsko pozorište uporno odoleva garavoj sudbini koja ga je letos snašla; naime, 6. marta tekuće godine, nakon „Narodne drame“ i dečje „Novogodišnje žurke kod Plavog zeca“, vranjski teatar je izbacio treću premijeru u sezoni, u potpuno neadekvatnim uslovima za odvijanje normalnog pozorišnog života. Radi se o tekstu Daria Foa, italijanskog nobelovca, istaknutog levičara i borca za socijalnu pravdu, „Slučajna smrt jednog pritvorenika“, koga je kao koautor potpisao i Filip Gajić, glumac i režiser iz Beograda, ujedno i reditelj predstave. Dakle, ne adaptacija Gajića po Foovom tekstu, već koautorstvo.
E sada, koliko je u scenskom ostvarenju Foa, a koliko Gajića? Radnja Foovog komada odvija se u Milanu, u vreme haranja „Crvenih brigada“, dok se u vranjskoj verziji dešava u Haškom tribunalu. U afiši doslovce stoji: „Ovo je predstava čiju smo priču radikalno prilagodili našoj publici i našem istorijskom trenu“.
No, počnimo od početka, plakata za predstavu, na kome je eksplicite predstavljen lik Slobodana Miloševića, što režiser objašnjava kao svojevrsnu „provokaciju“. „U sudu se“, kaže se dalje u afiši, „dogodio zločin. Čovek je bačen kroz prozor i ubijen. Publika prati i učestvuje u rekonstrukciji zločina nad osumnjičenim pritvorenikom za kojeg su postojale neosnovane sumnje i nisu postojali dokazi. Kod Foa protagonista je anarhista. Kod nas lažni svedok. Kod Foa on je Ludak. Kod nas on je Osvetnik“:
Osvetnik čega, i koga? Gajić postavlja pitanja: „Koji je to sud? Ko je pritvorenik? Da li je to pojedinac? Da li je to jedna zemlja? Ko je ubijen? Zašto je bačen kroz prozor na đubrište istorije? Po čijem nalogu? U ime koga? Spolja je to možda smeh, unutra je prigušen drhtaj onoga ko ridajući peva pesmu i voli svoju zemlju i nada se bar mrvi gole pravde, i ničemu više“.
Ova pitanja, međutim, koautor teksta/režiser na sceni rešava ne kao nedoumicu, hipotezu, već kao aksiom. Na sve je odgovoreno više nego jasno, nema tu šta publika da se zapita, sve je već servirano.
U onom „zanatskom“ sloju sve je urađeno skoro besprekorno, uprkos neadekvatnim pozorišnim uslovima, tako da je, u stvari, cela sala Doma Vojske u Vranju bila svojevrsna pozornica. U 65 minuta scenskog događanja, ostvaren je visok tempo predstave, koji je publici čvrsto držao pažnju. Povremene promene ritma, sa pevačkim tačkama, davale su neophodan predah i priliku da se nakratko sumira ono do tada viđeno, kao i pripremu za ono što sledi.
Ti „spoljni“ elementi predstave zadovoljili su sve uzuse pozorišnog čina. Vizuelne senzacije, poput scenografije i kostima Matee Luković i Hristine Šormaz, gošći iz Beograda, uz obilatu asistenciju našeg Miroslava Ilića, muzika Jamasakija Hisašija, gosta iz dalekog i prijateljskog Japana, učinili su predstavu atraktivnom, uz izvrstan mizanscen, u kome se ansambl nije štedeo, a nepravedno bi bilo ne izdvojiti glavnog protagonistu, Milana Vasića, koji je publiku više od sata čvrsto držao u zagrljaju svog talenta i glumačke energije.
No, šta je sa onim najvažnijim, trećim ikonografskim slojem predstave, idejnim, simplifikovano – „šta je pisac hteo da kaže“? Tu nema nikakvih nedoumica: reditelj smešta predstavu u žanr farse, jer je po njemu, nesumnjivo, i sam Haški tribunal farsa, i sve je podređeno tome: kostimi tužilaca – mrke rize katoličkog monaškog reda (inkvizicija), glavni tužilac koji se iz odore katoličkog kardinala transformiše u vaterpolistu (u žargonu, pogrdan izraz za Albance), sa plivačkom kapom na kojoj je oznaka UN, novinarka iz BBC, čija je dramaturška funkcija potpuno nedefinisana, stražar – debeli crnac, policijski inspektor iz Skoplja… A kao kontrapunkt, Kosovka devojka, u nevino beloj odori, ovenčana božurima, koja kao anđeo sa balkona peva stare srpske kosovske pesme i okrepljuje srpskog junaka rujnim vinom i pšenicom bjelicom.
Teza o svekolikoj zaveri protiv Srba dosledno je izvedena, a svoj krešendo dobija u završnoj sceni predstave, kada svi učesnici procesa bivaju smešteni u kvrge, pravedni Srbi pobeđuju belosvetsku zaveru, i na kraju svi pevaju „Tamo daleko“, dirigujući publici, koja se volens-nolens, uključuje u hor, e da neko ne bi bio optužen da nije patriota.
Predstava će, nesumnjivo, otvoriti mnoga pitanja, a prvo od njih bi moglo da bude – gde prestaje angažovani, a počinje utilitaristički, ogoljeno politički tetar?
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.