, 
Obezglavljena i ponižena Srbija, u jugoslovenskom okviru koji je ponajviše krvlju svog roda sama stvorila, tih devedesetih godina,tražila je, u krajnjoj nuždi, nekoga ko će je spašavati od zla („ala i vrana“) koje se, na talasu novog svetskog poretka,stuštilo na srpske životne prostore. Srbija je gotovo jednodušno odabrala Slobodana Miloševića. Njegova vizija bila je tada u potpunom skladu sa očekivanjima i htenjima većine gradjana i naroda.Dakle, sačuvati kuću koju su naši preci podigli na sred puta.Ujediniti Srbiju koja je,na najapsurdniji ustavni način, bila podeljena na tri dela.Neutralisati požar koji je tinjao još u Ustavu iz 1974.godine a koji je snažno potpirila krhotina sa srušenog Berlinskog zida.Sačuvati svoj rod u ocepljenim delovima rasturene nam zajedničke države gde mu je zapretio novi genocid.Rečju,da se spase što se spasti moglo (i danas je tako).
Trebalo je Slobodanu Miloševiću mnogo državničke mudrosti i hrabrosti,političke i diplomatske veštine,istorijske i državno-pravne argumentacije, i lične odvažnosti.Jer, sila Boga ne moli! Mnogo puta proverenim metodama “gospodara sveta“:ekonomske sanklcije,ucene i pritisci,medijska satanizacija čitavog naroda,tomahavci,kasetne i uranijumske bombe,bacili su ceo narod u tešku golgotu koja je istorijski usud Srba.U takvim nametnutim okolnostima,Milošević je potpisao Dejtonski sporazum i stvori o Republiku Srpsku,nije pristao na ucenu u Rambujeu koja bi značila bezuslovnu okupacijiu Srbije,ali je potpisao Kumanovski sporazum koji je i jedini garant da je KIM neodvojivi deo Srbije.
Srbija jeste u toj poslednjoj deceniji prošlog veka ličila na Pandorinu kutiju iz koje su izletela sva svetska zla,ali je u njoj ostala nada.U celoj Srbiji,i u Vranju, privreda se obnavljala,oporavljala,radila,funkcionisala.Srbija i tako unesrećena bila je još uvek radnička , jer se odolevalo privatizaciji po receptu ekonomskih ubica.Medjutim,Milošević je morao da bude gotov.Na njegovu epohu je morala biti stavljena tačka.
Milošević nije bio neobavešten čovek.Naprotiv,u svom poslednjem obraćanju gradjanima i narodu veoma precizno je anticipirao dogadjaje u godinama posle njegovog svrgnuća .Godine totalne anestezije i dalje propasti Srbije.
I da zaključim:Miloševićevo vreme je vreme krajnje nužde(a i sada je) i sve ili pretežno onoga što je on kao državnik činio,činio je sa uverenjem da je od svog naroda otklanjao istovremeno neposrednu i višestruku opasnost koja se na drugi način nije moga otkloniti a da pri tome njegovo učinjeno delo nije veće zlo koje je pretilo i koje smo na svoj koži dobro osetili.
Sedmogodišnja distanca od njegovog haškog smaknuća možda nije dovoljna,ali istorija će već Miloševića,odnosno njegovu bistu ostaviti tamo gde sada jeste- u dvorištu njegove kuće u Požarevcu ili će je izneti,u šta verujem na trgove Beograda i drugih srpskih gradova.
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.