Gde je sada predsednik Nikolić

,

Ovo je ispovest direktora Razvoja i  predsednika sindikata „Nezavisnost“, u privatizovanom preduzeću RS Partner PES iz Surdulice koji, sa još 126 radnika, štrajkuje već 34 meseca

PRAVO NA ŽIVOT: Više od 34 meseci nas 126 radnika kompanije „RS Partners PES“ iz Surdulice smo u štrajku. Dakle, još malo, pa biće tri godine, od kako su država i sve institucije sestema digli ruke od nas i ostavili nas na ulici. Skoro da u ovoj zemlji nema relevantne adrese kojoj se nismo obraćali. Ipak, nama, našim porodicama, našoj deci, tri godine već, uskrećeni su pravo na hleb i pravo na život.

PRIVATIZACIJA: Preduzeće „Zastavava PES“, nekadašnji „5. septembar“, u svoje vreme bilo je poznati proizvodjač elektro motora za automobilsku industriju. Osim što smo bili jedno od najboljih preduzeća u sistemu „Zastave“ iz Kragujevca, izvozili smo u Veliku Britaniju, Italiju, Finsku, Ondašnji Sovjetski savez, Poljsku, Izrael, Egipat, Iran.Naši, kao i problemi mnogih firmi u Srbiji, počinju sa privatizaciom. Onda, 14. decembra 2007. godine, 70 odsto kapitala naše firme sa 205 radnika, za 84 miliona dinara, kupilo je preduzeće iz Beograda. Njegovo puno ime je: RS United Partners Group – preduzeće za kapitalne investicije trading i konsalting. Skrećem pažnju da je ovo preduzeće upisano u registar 05. septembra 2007. godine, – samo tri meseca pre nego što će nas kupiti. Osnovali su ga Andrej Dimitrijević iz Beograda sa 49 odsto kapitala, odnosno 245 evra i ruski državljanin Sergej Kushtumov sa 51 odsto kapitala, odnosno 255 evra.

NIKOLIĆ I KONUZIN: Drugi važan momenat je da su proizvodnju u novm preduzeću, uz prisustvo više važnih zvanica, svečano pokrenuli sadašnji predsednik Srbije Tomislav Nikolić, tada potpredsednik Srpske radikalne stranke (SRS) i Aleksandar Konuzin, bivši ambasador Ruske federacije u Beogradu.

ŠERPE I LONCI: Dolaskom novog vlasnika proizvodnja je stala. Svi radnici su mesecima raspremali hale. Novac od prodatih zaliha odlazio je u Beograd. Polako je iz Surdulice u Beograd transportovano sve od šerpi i lonaca do knjiga iz biblioteke. Fabrika je opustela, a umesto redovnih isplata, radnici su prvu platu primili posle šest meseci. Mi u sindikatu smo brzo shvatili da do juče profitabilno preduzeće nije kupio neko kome je cilj proizvodnja, već da su mu u planu neki drugi interesi. Onda smo 28. aprila 2010. godine najavili, a šest dana kasnije , 4. maja započeli štrajk.

NEMOĆ: Nemoć poslodavca da ispuni sve obaveze iz ugovora bila je evidentna. Agencija mu je čak pet puta produžavala rok, pa kako sve to nije pomoglo, 23. novembra 2010, raskinut je privatizacioni ugovor. Istim rešenjem morao je biti određen zaštitnik kapitala, a kako to nije urađeno, nama je dat novi povod da posumnjamo u dobre namere Agencije. I kada smo očekivali da posle raskida ugovora, stvari krenu pravim tokom, dešava se nešto što mi u Srbiji zovemo „grom iz vedra neba“. Dinkić pravi „rešenje“ koje vlada prihvata, a Aagencija ga realizuje: potpisuje se novi ugovor sa starim poslodavcem. Nije li to van pameti?

(KOMPLETAN TEKST PROČITAJTE U ŠTAMPANOM IZDANjU)