ZORAN

Bacim ovih dana ponekad pogled na domaće serije koje reprizira javni servis, Pozorište u kući prepodne i Bolji život uveče. Aljoša Vučković u ulozi naočitog doktora bujne kose i brkova za kojim uzdišu žene, Ceca Bojković dama u najboljim godinama, držeća što bi rekli naši ljudi, Goricu Popović od pre 25 godina, kada je serija snimana, malo bi ko danas prepoznao, toliko se žena promenila, a Bjelogrlić tek što se ispilio. Da ne spominjem Djuzu Stoiljkovića kao Rođu u seriji snimanoj još sedamdesetih u crno beloj tehnici. Ne, ne želim da lamentiram kako su se nekad snimale bolje serije (a jesu), već da nešto kažem o pojmu zvanom metamorfoza. O čemu se radi? Vicempremijer Aleksandar Vučić fizički se nije mnogo promenio poslednjih godina. Jeste da sad nosi naočare i da je malo osedeo, ali je isto visok i mršav, slično gestikulira i pući usta dok priča. I njegov šef u vladi, Ivica Dačić, neodoljivo podseća na Slobinog portparola, borca protiv novog svetskog poretka, okrugle glave i zaobljenog podvaljka, u verbalnu komunikaciju ubacuje beogradski sleng. I predsednik države Toma Nikolić fizički je toliko nalik četničkom vojvodi da je to čudo jedno. Za razliku od glumaca sa početka priče, ova se trojica fizički nisu mnogo promenili (ne računajući po koju sedu i kilce viška) ali im je zato retorika potpuno različita u odnosu na onu od pre nekoliko godina dok su oplakivali zlehude sudbine svojih političkih i duhovnih otaca, neprežaljenog Slobu i haškog sužnja Voju Šešelja. U redu, reći ćete, politički stavovi nisu i ne treba da budu zacementirani. Samo, da li svi oni zaista iskreno smatraju da Evropska unija nema alternativu i da Srbija mora sve učiniti da joj se približi? Shvataju li zaista da je priča oko Kosova završena? Plašite li se da se slučajno ne vrate svojim starim ideološkim matricama? Sledeće nedelje navršava se decenija od ubistva Zorana Djinđića. Dačić, Vučić i Nikolić sada pokušavaju da vode njegovu politiku. Pre te 2003. Nikolić je pokojnog premijera poredio sa Titom uoči smrti, Vučić je čupao ulične table sa njegovim imenom i umesto njih stavljao „Bulevar Ratka Mladića“, Dačić ga optuživao da je povezan sa kriminalom a svi oni da prodaje srpske nacionalne interese. Danas premijer u Briselu razgovara sa Hašimom Tačijem, Toma sa Jahjagom dok se Vučić kune u Angelu Merkel i ponavlja da od Nemačke većeg prijatelja nemamo. Da se razumemo, takva politika je ispravna i jedino moguća. Problem je, međutim, što Zoran Djinđić možda ne bi bio streljan da ga je Srbija bolje razumela. Da mu zbog politike koju su oličavali oni koji danas vode zemlju glava na neki način nije bila ucenjena.