Otočke imašem, a baš sad nemam!

-Hronika mog Gornjeg Prdivukova završava se s onog doktora, što smo ga onomad pominjali. On povremeno dolazi u selo, da proveri narodno zdravlje, nemoj Prdivuci da ufati neka pipka, svinjski grip, ptičji grip, ili evo ti ga sad ovo mleko s aflatoksin, preko koje se, kažu, ruši vlada. Ja, poštenski da ti kažem, u to ne verujem. To uopšte ne liči na Srbi, s mleko da ruše vladu. Zna se kako se vlada kod nas ruši – s rakiju, vino, ili eventualno pivo. Ali, s mleko! Ma idi begaj.

-A taj doktor ti je narodni čovek, odličan je lekar, ali primenjuje i neke alternativne metode, koje, za divno čudo, daju rezultate. Tako, baravimo on i ja kod mene u onu gimnastičku biblioteku, odripamo od odskočnu dasku, džoiinn džoiinn, i čitamo; ja, reko, doco, ne mogu više ni da ripam ni da čitam. Glava me nešto otkina, ovolika, pa puna s vazduh. Izgleda da sam sinoć prečitao kod onogaAritona, a štivo je bilo preobimno i, kako bi ti reko, za moj čitalački ukus malo presno; ne stiglo da se ukrti, mnogo nestrpljivi bili čitaoci da konzumiraju ovaj novi Aritonov hit, pa sve izabili izdanje, ja jedva ugrabi među poslednji primerci.

-Što, glava li te boli, pita doktor, od previše literaturu? Ma ništa, uzmi neko apče protiv bolovi, odma će ti prođe glavče, pa da si nastavimo da čitamo. Odakle mi apče, ti si doktor, ti valjda imaš? On se uzvrte, ovam-onam, tu, majku mu, otočke imašem, a baš sad nemam, mnogo be ovi Prdivuci boli glava od čitanje, sve sam razdelio. Čekaj, reko, da pitam čistačicu; Jagodo, Jagodo mori, imaš li neki lek protiv bolovi? Pa imam, kaže ona, ali to je „baralgin“, za one ženske rabote, kad imam na sebe; ne znam kako na tebe to će ti pomogne? More, kaže doktor, i to je protiv bolovi. Uzmi ti slobodno i apni ga, lepo će ti utrne dupe, pa ništa nema da osetiš čika doktor kad ti da intramuskularnu terapiju, posle čitanje.

***

-Naš ti doktor, inače, u Gornje Prdivukovo uživa veliko poštovanje, ma čak reklo bi se i i rešpekt. Prdivuci ga smatraju ne samo za doktora, nego i više biće, za nekakvoga šamana, koji vrća ljudi iz mrtvi. A zašto? Ee, to da čuješ. Tiki, letos u selo svadba, uzimaju se deca iz dve zadružne kuće, celo Gornje Prdivukovo na svadbenu pijanku, čak su bile i neke zvanice iz Donje Prdivukovo, ali nisu pozvani kao znak dobre volje, da se napravi detant, i da se obustavi hladni rat, nego kao svedoci dešavanja, pa da pričaju tamo kad se vrate kako se azdisuje i azg’nluje u omraženi, dušmanski komšiluk, pa Donjoprdivuci da presvisnu od muku.

-Gočevi, trubači, fiskulturnik Plačko prebira po njegovu „dalape“ armoniku, kolo se vije u avliju, naravski, među zvanice i doktor. Sve si ideše po red, mladoženja i mlada ustanaše, da idu u novu spavaću „Simpovu“ sobu, sa francuski ležaj, tast što je kupio, muzika tuš; mladoženja se utoporio, kao đeneral, mlada se ucrvenela kao bulka, a sve se podsmeškuje. Idu oni nakud kuću, a samo pljušte duhoviti komentari i doskočice – „mladoženjo, tvrd li je, ili kako ratluk“? „Snaške, iska li ti ga duša“? To se muški deru i sile, a ženske se kikoću – „a, crn džiger te popario, pušti deca da prave ono što ti nisi od medeni mesec“!

-I odoše mladi, veselje se nastavi, kad, odje’mput, iz kuću vijenje i kuknjava, istrčavaju tašta i svekrva, čupaju kosu, po nji’ strine, tetke, ujne, deverične i ostala ženska svojta. Šta je bre, svi ripnaše, sobališe sofru, uvalja se u prašinu ono jedenje i pijenje, pop se prekrsti, zasuka mantiju i zbrisa u crkvu, na sigurno, svatovi od mladinu i mladoženjinu stranu se dofatiše za gušu, kakva je to selska svadba bez tepanje? A uopšte ne znaju što se dešava. Šta je, aman?! Kukuuu, lelkeee, crni mii, umre mlada!!! Kako bre umre mlada?! Tako lepo, eno je lega na patos, priritala, dava dušu!

-Doktor ripne, nekako se probije kroz onaj krkljanac  i uleti u spavaću sobu. Mladoženja stoji gol golcijat, i žvaka nokti, snaška lega, i ona gola a necelivana, a mlada, kapka, ona snaga kao jatka, na doktora mu ispadnaše belci kao čamovi čvorovi. Klekne on do nju, pipne ovam, oslušne onam, i vidi – snašče se malko uzbudilo zbog venčanje, malko ona letnja vrućina, malko pinala vince, još pa kad je mladoženja isukao pitona, na nju malo pozli i ona zanemoća. Na doktora mu lakne, ništa strašno, kaže na mladoženju – vidim da ti je jarbol još uspravan, ajde da opraviš snašku, legaj vrz nju, i nastavi de si stao. Mladoženja počne da se krsti i s desnu i s levu – bože sakloni doktore, nisam ja neki nekrofiličar, nego, ti si doktor, pa ako možeš da je opraviš, a ti opravljaj. Na doktora mu ljige potekoše; dobro, kaže, ajde izađi iz sobu, a ja će reanimiram snašku. Onaj pomočko zbrisa, a doktor si lepo zajaši, i da intramuskularnu terapiju na snašku. Ona, kako oseti špric, odma promrda, iskezi se kao šarov pred klanicu, i doktora ga tako izjaši, da je on posle morao da traži reanimaciju. I izlaze oni na terasu, cela svadba aplauz, mladoženja celiva doktora u ruku, muzika svira – „doktoree, glava me bolee, pipni gore pipni dole, moj doktoree“. Doktor, junak, grad mu grade, oživeo snašku.

-I sad misliš da je tu srećan kraj, sve arno, ubavo… E pa, nije baš tako. Tu pre neki dan, dođe ti opet naš doktor u Gornje Prdivukovo. Rano sabajle, ide po sokak, kad, pred jednu kuću, ovolik red, kao pred opštinski šalter. I sve muški, i mlado i staro. Pa oni što izlaze iz kuću zakopčavaju čakšire, a oni što treba da uđu, raspasuju kaiševi. Šta radite be to?! uprepasti se doktor.Oni kad ga vidoše, kao Titu da su videli.

-Ee, doktore, sam te gospod savaot doneo! Pa li, sinoć umre baba Stana, u cvetu starosti, devedesosam godine, pa evo celo selo, po tvoj recept sa ono snašče, cel noć pokušava da je reanimira. Al’ ne ide, brate! Nego, mi smo ljudi seljaci, neuki, pa valjda zato nikako baba Stana da oživi. A ti si čovek školovan, umejatan, pa kako ga oživi snašče, ajde sad upadaj da oživiš i baba Stanu!