Jao, umre nam dete!

,

Nikako da se sabremo, svi smo utučeni, noću ne spavamo, pitamo se gde smo pogrešili, da li su doktori išta krivi, zašto nam ode dete, da li je to sudbina siromaha odredila da živimo po pravilima nedostojnim čoveka

U febrauarsko popodne, u pratnji dosadne kiše, upućujemo se domu Stojmenovića u selu Katun kod Vranja. U udžerici isdod hrama Vaznesenja Gospodnjeg živi sedmoro članova ove familije: Vojislav (53), Ljiljana (41), Miloš (17), Anastasija (11), Sara (8), Ivan (dve i po) i Predrag ( godinu i po).

Njihovo stradanje, nalik biblijskom, oseća se kada se priđe udžerici od nepečenih cigli, na čijem je zidu zalepljena sveža posmrtnica  sa likom dečjeg anđela, njihove dvoipomesečne Lare, koja je preminula, kako im doktori rekoše, od gušećeg bronhitisa, 15. februara.

Tuga se uvukla u jednu sobicu, čertiri sa tri metra, privremeno sklepanu od ostatka štale. Vojislav je izgubio kuću, sve, kako kaže, u požaru.

Do ispucalih ulaznih vrata dolazi se kroz blato i vodu. Voja nas dočekuje sležući ramenima, sa suzama u očima:

– Nesreća, samo ona nas prati u stopu. Nema dovoljno suza lakodušnica, jedino se bol stvrdla u srcu, pa peče. Čini nam se, kosa nam otpada od muke. Zašto smo na ovome svetu ako nam je pisano samo da se mučimo – govori, kao da šapuće molitvu, Vojislav.

GODINA KAO VEČNOST

Vrata škripe, otvaraju se da pokažu dva klimava kreveta i jedan manji, skovan od dasaka, dotrajao šporet sa loncama u kojima vri voda, drveni sto, naherenu stolicu. Plafon od dasaka i greda, popucao, u uglu probijena rupa iz koje izlazi ćunak od šporeta. U sobici sa betonskim, ispucalim podom nekadašnje štale, sedi se na krevetima ili na okgrulim komadima cerovog drveta.

Svi su u čizmama, starim dubokim cipelama, kaljavi, umazani do kolena, deca musava, raščupna, uzneverenog pogleda… Bili neki, kažu, dobri ljudi, doneli čokoladni krem i hleb, usladilo im se, pojeli sve, odmah…

Toplota sa šporeta udara svom silinom, meša se sa hladnoćom koja nadolazi kroz otvorean vrata. Opora para dečjeg veša koji se suši na žici iznad šporeta para nozdrave. Ljiljana.vlažnih očiju, presvalči Predraga, suze kaplju, krupne kao prezreli orasi, padaju na beton. Pozdravlja se, mrmlja, kao da cvili:

– Umre nam dete! Nikako da se sabremo, svi smo utučeni, noću ne spavamo, pitamo se gde smo pogrešili, da li su doktori išta krivi, zašto nam ode dete, da li je to sudbina siromaha odredila da živimo po pravilima nedostojnim čoveka? Kako vreme prolazi shvatamo da je sirotinja posaban soj ljudi, nešto nalik na pse lutalice, pa ko opstane … Svaki dan nam je godina, svaka godina večnost. A, ponekad nam se čini, tako malo je potrebno da budemo srećni – nastavlja svoju ispovest Ljiljana.

Vojislav i Ljiljana su zajedno od kraja 2007. godine, kada su se upoznali u Prihvatnoj stanici Sigurne kuće u Vranju. Jadajući se jedno drugom, sudbina ih je zbližila i odlučili su da žive zajedno i podižu decu, troje Ljiljaninih iz prvog braka, a onda su došla i njihova zajedinčka, dva sinčiča i ćerkica – bebica Lara koju bolest odnese u Božje skute.

Vojislav je ostao bez kuće, okućnice  i stoke za 15 minuta. Požar koji je izneada buknuo progutao je svu porodičnu muku sticanu decenijama.

– Kao sad se sećam, bio je 22. septembra 2004. godine. Duvao je neki silan vetar. Buknule su varnice na žicama na štenderu, u 20 časova i 45  minuta, zahvatile kablove, a onda redom kuću i štalu. Vatrogasci iz Vranja stigli su za 10 minuta, uzalud je bilo sve. Gasili su do sedam ujutru, da bi se razvidelo zgarište. Od tri krava koje sam imao samo smo jednu spasili. Dve su izgorele – priča potrešeno Voja.

Nije se ženio, živeo je sa majkom Roskom, bavio se sitnom poljoirivredom. Te godine sve je rodilo i više nego što im je trebalo. Uzeli su i njivu pod zakup. Hrane za krave bilo je u izobilju. Ali, vatra je sve progutala. Ostali su bez ičega, jedinu preostalu kravu su prodali, a onda su smešteni u Prihvatnu stanicu.

– Majka Roska je tugovala, nije mogla da se pomiri za zlehudom sudbinom. Samo je jedno govorila. “Šta smo to, sine Vojo, Bogu zgrešili”? Nije htela da jede, “Zar da mi drugi prinose tanjir sa čorbom”, uzdisala je. Onako zdrava, zalegla je u krevet. Ljiljana,. koja je sa troje dece i svojom mukom došla u stanicu, prišla je da mi pomogne oko majke. Odmah me je osvojila svojom dobrotom, pažnjom i milosrđem. Posmataro sam to izmučeno lice kako se brine oko moje majke. Nakon dva meseca majka je umrla. Prepuklo joj je srce – priča i briše rukavom suze koje se slivaju niz lice.

(KOMPLETAN TEKST PROČITAJTE U ŠTAMPANOM IZDANjU)

POMOĆ ZA STOJMENOVIĆE
Svi koji bi hteli da pomognu Stojmenovićima, neka kontaktiraju broj
069/30 100 72