Al ti trpi, će ti prođe!

-Eej, zdravo živo! Pa de si be, potika se kao manastirska mačka. Konobar, daj za mene i za drugara mi dve rakije, i dve goleme vode!

Eto ti ga konobar – dobro, kaže, aj za rakiju mi je jasno, i ja sam meraklija; ali, što će vi voda? Pa li, ja sabajle kad se razbudim, a zagorelo kazanče od sinoćke, popijem si odma tri-četiri kila vodu, i cel dan sam miran, pijem si suvu rakiju. A vodu uzimam samo preko kožu, kad se umivam.

-Ma, pušti ga ti ovoga konobara zadribaldu, de si ti? Kažeš, i ti mene ne viđaš; pa ne mož’ ni da me vidiš, ja radim kao školski bibliotekar u školu u ono obližnje selo, dva su sa isto ime – Gornje i Donje Prdivukovo, što se mrze kao muž i žena posle tries godine brak. E, ja sam ti u Gornje. Davno sam se tamo zaposlio, i mogo sam da pređem i u neku gradsku školu, nudili su mi, ali nisam teo. Ovamo, brate, u Prdivukovo, mnogo interesantno, tamo što možeš da vidiš, Šijanovi „Maratonci“ i „Ko to tamo peva“ su malji deca za ono tamo.

-Pa sećaš se onu čuvenu priču za nji, kad beše inflacija, bre brate, za pivo pred zadrugu nekako se i zbere, prodaju ti moji seljaci na gradsku gologuziju gruvanu papriku sa ćeremidu i sirenje sa štirak, pa se nešto pribere, ali za salamu podrigušu ili mesni narezak, ma na to ne smeš ni da pomisliš; napolitanke i da ne spominjamo, a ko spomene „vegetu“, može samo da si rezerviše parcelu na selsko groblje. I zaseda selski parlament, svi flašu pivo u ruke, i s nokti ljušte etiketu. E, to ti je najsigurniji znak da je seljak nervozan, i da će se diza kuka i motika. Počne diskusija, što da se pravi? Te ovo, te ono, dok se jedan ne seti – braćo, pa naš Stojan je radio u Švajcarsku tries godine, i otuda doneo štamparsku mašinu, eno sedi mu u plemnju, mušljika je nagriza; aj da je aktiviramo, pa će si štampamo pare za salamu, a će ostane i za „vegetu“. Predlog se aklamacijom usvoji, zovu Stojana.

-Dobro, kaže Stojan, ne branim, ne prečim, evo vi mašina, štampajte pare; ali, ja ne mogu da radim, vi se sami snalazite. I celo selo štamparski radnici – radi ona mašina dan-noć. Posle neko vreme, eto ti ga predsednik mesne zajednice. Što napraviste? Druže presedniče, bili smo produktivni, radili u tri i po smene, i evo džak s pare. Pogleda predsednik, i uprepasti se – pa dobro be, stoko seljačka bez rep, ko vi reče da štampate novčanice od devet milijarde? Ko je od vas negde video pare što počinju na devet? Pa što znamo, druže presedniče, mi pa sve mislimo da se vlas’ ne doseti, pa da ih zajebemo, da ne bude deset, mi turismo devet milijarde. Na predsednika mu padna glava u šake – žali bože ovoliku artiju što izabiste, što će radimo s novčanice od devet milijarde? Da ložimo?

-Svi prs na čelo, uilni, dok jedan ripna – seti se! Aj će ih uvalimo na oni ugursuzi iz Donje Prdivukovo, i oni imaju mašinu, i oni štampaju pare! Dajte džak ovamo, idem ja da izvršim transakciju! Teča mi je šef proizvodnje u njihovu štampariju!

-Natovari ti on onaj džak, ode, nema ga, nema, u neko vreme, eto ti ga šenjka se otuda, nosi dva džaka! Oduševljenje, svečan doček, odma pivo. Alal neka ti je, Aritone, pa kako ih pojeba? Pa tako, kaže, za jedan džak s novčanice od devet milijarde, dali su mi jedan sa novčanice od šes milijarde, i jedan sa novčanice od tri milijarde!

***

-I tako, kažem ti, svašta ti ima u to moje Gornje Prdivukovo, ne mož’ sve u jedan laf da stane. Ali, sad da ti ispričam još ovo, a ono drugo opet kad se vidimo. Elem, ima ga jedno devojče tu u selo, tako, oko osamnaes godine, napupelo, kipi sve na nju, siskice joj ispadaju iz mintanče, s ono dupence vrti kao Bijonse, kad tera goveda niz sokak, ma celo selo polude; da cuneš, pa da se zaplačeš! I devojče, vreme si mu je, zasvrbela je šišarka, al znaš kako je, selska rabota, pita majku, ona se uzvrti, ma ništa, sinko, to ti neka mušica zaletela među noge, al ti trpi, će ti prođe.

-Devojče trpi, trpi, ma nikako da joj prođe, a svrbi međunožje, ono ne se podnosi. Što će, ode kod popa. Kaži ćerko, pa tako i tako, oče, upala mi mušica među noge i mnogo svrbi, oče, pa reko, ti ako možeš da je izvadiš. Pop poče da se krsti, a na mantiju ovolko šatorče. Pa, ovaj, sinko, ja ne mogu, zamisli me mene kao duhovno lice, da vadim mušice iz devojački međunožja, selo ima da me uškopi, nego ti, blaze si na detku, pođi okolo po selo, svi muški znaju kako se to radi, to ti je lak i bezbolan zahvat, ma ima da vidiš svi heruvimi i serafimi. I devojče pođe po selo. Eto ti ga čiča Ranđel, ona mu objasni stvar, na čiču ljige dovde, ali, kaže, ja sam, ćerko, za vadenje mušice prestareo, instrument mi limbav, nego eno ga komšija Vane, pitaj ga njega. Dobar dan, čiča Vane, takva i takva rabota. Na čiča Vane, ispadoše mu oči kao čamovi čvorovi – odma bi ti, ćerko, čiča Vane izvadio mušicu, nego eno žena mi stanala u položaj F, i gleda što radimo. Ako može sutra; ne može sutra, zor. Pođe ti ona dalje, vidi čiča Trifuna, ide sa  satljik u podrum. Čiča Trifune, stani, mož’ li mi, živ ti sve, da izvadiš ovu mušicu što mi se nagnjela između noge, ama izede mi dušu. Na čiča Trifuna ispadna mu satljik, i kaiš mu se sam odvrza. Mogu, ćerko, al ne mogu baš sad, slava mi je, puna kuća s gosti, evo čekaju rakiju, ako ne donesem za tri nanosekunde, na čengeli će me obese.

-I vidi devojče ništa ne biva, ode na rid barem da se isplače. Kad tamo, čobanin Trajko, izveo ovce, lega pod drvo i svira u šupeljku. A mlad, dvaestri-četiri godine, usilan, da dune na vola u dupe, će mu ispravi rogovi. Razrove ti se ona pred njega, on ripne, što je bre muka, što, kaži, ako mogu da pomognem. Pa, Trajko, ete, upala mi mušica među noge, i rije li rije, kao crv u gvožđe, svrbi da poludiš. A niko u selo neće da mi je izvadi. Aaa, to li je muka? Ajde more, kolaj rabota, sa’će bata Trajko to da reši odma.

-Ajde, raskopčaj reklu, i skini. Lelkee, kakvi dunjci! Tako; sad, razvrži futu, skini, i raširi tu na travu; odlično. E sad, legni tu, i raskreči noge štomogajeći. E, baš tako.

Pa ti se Trajko udalji dva metra, sm’kne čakšire, čučne, napne se, i smota ovoliku banicu, zakandi celo ridište, kao lipsano da je jeo.

-E, kaže, na ovo mušica ako ne se ufati, i iskoči, ne znam na što će!