I Lujku, i Šejku, i majku i šajku!

– Zapriča ti prošli put za moju rodbinu u Niš, za onog mog dedu što je tamničio Titu i Mošu, pa me prekina onaj šoferinka, s njegove direktorske pustolovine, kako je neki Englez krao mas’ pa pravio kapital. E, s tu moju rodbinu u Niš mnogo lepo živujemo, i da čuješ kakve sam ja žrtve sve podneo da moji niški Vranjanci ispoštujem.

– Elem, imam tamo dva brata od čiču. I kakvo je vreme došlo, oni već rastrošili četvrtu banku, tries i nešto godine, čiča mi i strina kukaju – ajde bre deca, ženite se, aman više, i mi u sreći i veselju da si dočekamo staros’. Djuvegije im pevaju onu staru pesmu – „ko bi teo da se ženi na ovu skupoću, skupo ruvo skupa ‘rana“…

– Ali, sve si je za vreme; otud-odovud, zaženi se jedan brat mi. Zovu, normalno, celu vranjsku rodbinu u Niš na svadbu. Ja, kršen dinar u džep! Što da pravim? Što bi reko Spira Kočanj – „mitli, mitli“ – i tmitli! Pa li, dileo, imaš školskoga drugara, onog medicinskog slikara, što ga zovu Lujka, naruči sliku od njega, će te sačeka za kintu, a lep poklon, trajan i otmen.

– Tmitleno-učinjeno. Otrčim kod Lujku, aman Lujke, takva i takva rabota, pomagaj u junačku nevolju! Lujka se oduševi – ništa se, školski, ne slobodi, bata Lujka će ti odradi sliku, i će te sačeka za paričke, za kad ti treba? Za iduću nedelju; šukar. Koji motiv oćeš? Pa, reko, oni su sad u Niš, ali su si Vranjanci poreklom, daj nešto iz Vranje. Može li Beli most? Može. Ruka ruci, popismo kilo rakiju, u subotu, kaže, dođi po sliku.

– I ja pa mislim gotova rabota, u subotu polč’ke na pijac, pa u kafanu, pa kod Lujku po sliku. I, o košmara, kakvu sliku zateknem? Lujka lega, drvo javorovo, kandi od njega kao iz kazanicu, ja počna da se odzrćam kao mečka kad gu skubev, gledam de je slika, da je grabnem i da si idem, nigde ni beli ni crni most. Lujke be, Lujke, stanuj, ne stanaja ga, drmaj, šamaraj, dokle ti se on malko razbaravi. A, školski, ti li si. Ne be, ti si! Kam’ slika, da jutre tvoja slika na banderu ne osmne! Koja slika, trlja oči Lujka. Ama slika bre, poklon, sutra sabajle u Niš idem na svadbu, ne li ugovorismo Beli most za danas?! Aaa, taj slika! Ne sekiraj se, ajmo u atelje, da ti pokažem, podslikana je, samo su ostali završni radovi.

– Odvede me u jednu šupu, usput me i kuče uapa, to mu je atelje, evo je, kaže, slika, još dva poteza i potpis, i gotova je. Ima što da vidim. Tamo platno, našpanovano, i na njega neka mrlja, vidi se nešto kao Beli most, ali kao da ga je đeneral Belimarković posle oslobođenje od Turci digo u vazduh s dinamit, kao što je uradio sa skoro svi turski spomenici, a ovo što je preteklo, patriote i mantijaši su tražili da se skape tokom oslobodilačkih ratova Srbije, u kojima ona, inače, nije učestvovala.

– Što je ovo? Pa to ti je, kaže Lujka, jedan novi, ekspresionistički pogled na Beli most, pošto su mi se ruke od pijenje oduzele, ovo sam odradio s noge. Aha. Vidim ja kolko je sati, reko, dobro, završi je ti, samo požuri, pošto vidim i noge da ti se oduzimaju. Dođi, kaže Lujka, večeras po sliku, i pade u nesves’.

– Što da radim? Setim se mojega staroga drugara, slikara i parlamentarca s Oštroga Grebena, Zlotirovića. Aman, Zlotire, pomagaj, stvar stoji tako i tako. Večeras, kaže, dobiješ sliku, mirno spavaj nano. L’kna mi. Uveče zovi, zovi, Zlotirović se ne javlja. Reko, i ovaj jebo sliku svoju, to jest moju. I smišljam što će kažem sutra kad odem u svatovi u Niš – i mitli, mitli, i tmitli! Će kažem, slika je gotova, ali je autor zamolio da je uzmem za dve nedelje, pošto je trenutno na izložbu, pa da ne čulji postavku. A ja ću da je sigurno pošaljem.

– I sabajle, Nišlije poslale minibus po gosti iz Vranje, svi secaju neki pokloni umotani u ukrasni papir, mašnice i ostalo, samo ja s prazne ruke. Ali, to ti je drugar! Na zborno mesto Zlotirović, s ovoliko platno, remek-delo, čeka me. Izvini, kaže, imao sam juče posla u oštrogrebenski parlament, pa sam posle celu noć radio sliku. Ne, ne pipaj, samo pažljivo! Još je mokra, šljička, će ti se preslika na svečano odelo! A zna, to mi je jedino, i crkveno i mrtveno. I ja tako, od Vranje do Niš, sedim na suvozačko mesto, šofer na minibus otvorio vrata, a ja držim sliku nadvor da se prosuši na vetar. Krsti se onaj narod što se vozi pored nas, tutuu tutuu iz limuzine, a ja kunem i Lujku i Šejku, i turam i majku i šajku na svi slikari, ko li ih izmisli, samo Zlotirovića blagosiljam, ime mu se zaboravit’ neće, dok je Srba i Oštroga Grebena.

– I kad stigosmo u Naisus, čekaju nas mladenci s pogaču i rakiju, celivanje, naplakuvanje od rados’, a ja sliku u vis, nemoj da slučajno dotakne nekoga od svečano odeveni prisutnici, a naročito snašku, da doda osebujni kolorit na venčanicu. Što će popiješ, što će zameziš, a ja trnem – imate li, reko, fen? Gledaju me kao nedodrgavoga – što li pa sad ovaj izvoljeva, kakvo mu je to piće ili meze „fen“? Nešto fensi? Ne be, reko, fen, ona električna sušilica za kosu. Imamo, kako nemamo… Daj ‘vamo!

– I svi gosti tamo jedu i piju, muzika, i sve po red, a ja sedim u špajz i sušim sliku s fen. Stigo sam tek na tortu i kafu, al’ nije mi krivo, obeli obraz; kad odosmo posle na Mladenci, de sam nadoknadio propušteno na svadbu, Zlotirovićeva slika visi u gostinsku sobu, na glavni zid!

– Kad, ne prođe ni šes’ meseca, i drugi burazer iz Niš rešio da se ženi, zove na svadbu…

(Nastavak u sledećem broju)