A on tvrd, ko ratluk!

-Imam rodbinu u Niš. Tako, na dedu mi brat se još tamo preselio, nosilac Albanske spomenice, francuski đak, ono – kreće se lađa francuska, diplomirao na Sorbonu prava, bio predsednik suda u Niš, bio upravnik kaznionice u koju su robovali drug Tito i Moša Pijade.

-Pa zašto ih ne pomori tamo, nego ih pušti posle da haraju, pa i deda ti najeba? On li je bio mazohista, što? Pa su tamo prevodili i Marksov „Kapital“! Znam ja, znam, bio sam šofer na jednoga direktora od izvesnog  propalog vranjskog privrednog giganta, i je’mut ga vozim na neku partisku konferenciju u Beograd, on cel put spije, puva, negde sinoć zaglavio, na račun komiteja. Kandi ona limuzina, kao na dedu mi kazanica, komine, nešto lipsano, što su jeli, nekakvi li leševi, Titu li, Mošu li… Ma, jedva jedv’c ga dotera u Beograd, malko vozim, pa malko povraćam, majstore kesu!

-I nekako dođosmo, živi i zdravi, fala bogu i kapejotu. Budim ga ja onoga biždeka, ma ne pomaga tu ni sveti Petar; nikako da ga razbudim, ne zbog njega, boli me čindo, nego zbog mene, ako on zglajzne, odo i ja u majčinu, a koj ti dava – kao Šurda; gospocka, šoferska rabota, voziš guzonju, jedenje i pijenje ćelepur, nešto zakačiš i na benzin, a padne i ponešto od jaribaš, kad direktor ne mož’ sve da postigne, pa prefrlji jednu flintu kod mene. A ona sva ozarena, kaže, ma kakav direktor, na njega mu tvrd ko ratluk, šoferski jaribaš si je šoferski! Ooff, da me sad vidi moja mila majka, ubaci ga, majstore, u drugu, mislim, brzinu! Tooo!

-I nikako da razbudim direktora na zadnjem sjedištu moga auta, ooo – ooo – ooo! Bre, direktore, direktore, pa natočim vodu od češmu pa ga mijem, ma ništa, mrtav konj može li da prdi?! Što da pravim? I gospod i kapejot pomože, te u njegov bagaž, tu, na zadnje sedište, nađem „Borbu“. A ono nije novina, nego brate, čitavo lojze, dva šinika! Pa iskubem srednju stranu, umotam, izujem direktora, a noge mu bzdiv kao da nisu stopala, nego dva lipsana pacova. Ali, što ćeš, što sve čovek mora da izdrži zbog partiju…

-Nabutam mu na direktora oni lisja od „Borbu“ među nožni palci i ostali drugovi prsti, i, božemeprosti, kresnem šibicu i zapalim. Lelkeee, kad počna direktor da vozi biciklu, kao Žuća novinar, vrti pedale, kao Sima Točkar da ih mu je pravio. Ma, Žak Anketil, tur d frans! I probudi se! U onaj bunil’k, vrti li vrti, i dere se – drugovi, pa nismo se za ovo borili, krv jagnjećih i prasećih brigada dali smo da imamo svojega šofera i švalerku, a ne da se na partiski skupovi vozimo s poni biciklu! Barem da je „Partizan Subotica“!

-Direktore, ja sam be, ja sam, tvoj verni Paja i Jare, eve, utepaj me, ali morao sam nekako da te probudim, će zakasniš na partiski sastanak u ceka, pa smo onda oba najebali. On me gleda iz mali mozak – aaa, ti li si… Ček’ be, ček’, da se razbaravim… Dobro, za Titu sam čuo, ali koj ti je t’j Ceka? Ama, dišo, dal’ si kršten, to ti je Centralni komitet kapejota, eskajota i ostalih idiota, de smo pošli sabajle, će ti počne sastanak za pet minuta, a ti što? Drvo javorovo! Dizaj se bre, da te ja ne dizam s merak, i trči na sastanak, aj  ti što će najebeš, nego će najebem i ja, i još cel vranjski privredni gigant!

-Direktor trlja oči, a oni zakrvaveli, kao da je jasenovački veteran. Nešto ide po onaj svet, odi po plafon, pravi si eskurzije na mozak, pita me – a be, šofere, kako se prezivaše onaj Draža, što treba sad da ga cunem u muda? Kako beše – Marković ili Mihajlović? Ja počna da skubem kosu, i ovo malo što imam. Ama dišo, čoveku, razbaravi se, otresi se kao kuče od vodu, oba će zaglavimo nekakav otok, ili zabelu, ili cigansko groblje, beleg neće ni se znaje! Aman, imam deca!

-Direktor zapali cigaru, iskašlja se, izbaci iz bel džiger zeleno kao dolari, i zamisli se. Posle dva minuta, vika me – slušaj me, moj verni šofere. Vidiš da nisam ni za crn čindo, a kamoli pa za Titu i za Ceku. Nego, ovako ćemo: ti će odeš tamo, trezan si, obrijan si, kupio sam ti odelo u konfekciju „Sloboda“, ima te na viđu, i kad te pitaju ko si ti, ti će se utoporiš kao veličko u presolac, i će kažeš – što be, kako me to pitate? Ne znajete ko sam ja? Pa ja sam bre direktor vranjskog privrednog giganta, koji je lokomotiva razvoja južne Srbije! I ništa se više ne sekiraj, grad ima da ti grade.

-Pa dobro, ajde neka je i tako, ali posle što da radim? Što će radiš, će kopaš?! Sedi, pi viski, puši tompuz, i zapamti što su tamo trtomudili, pa onda će mi prepričaš, a ja ću na osnovu toga da napravim izveštaj, da naš privredni gigant i dalje firaje.

-I tako i bi. Odem ti ja tamo, tu celo mudro rukovodstvo, Draža vraži, ja u restoran popi viski, natepa se šta… šra… e, taj de, šatobrijan, ovolika tepsija, popuši tompuz, sasluša govornici, svečana sednica eskajota, nešto od njihov nastanak, na ovolike slike na binu nekakvi bradili, kao božemeprosti četnici, ja si gu, poštenski, odrema jednu. Kad može direktor, zašto ja pa da ne, istrišče li sam?

-I završi se onaj časni skup, svi otidnaše na proslavu Društva za zaštitu životinja, kažu, tor jaganjci je i krv svoju dao za, božju ti majku, naš samoupravni socijalički sistem. A ja da vratim direktora u naše malo misto, odbi poziv od Dražu, odem na parking, on još puva, ne mož’ se istrezni be, za ono vekovi trebaju!

-I idemo nakud Vranje, on se negde kod Momin Kamen probudi. Aaafff, prozeva se, dobro šofere, aj prepričaj mi što je bilo kude ceku, da mogu pa ja da sabajle prepričam na onu moju milokurku, ovaj sekretaricu, što su kenjali, pa ona to će sastavi ubavo, završila je svetsku književnost.

-Pa, reko, direktore, kolko sam zapamtio, glavna tema je bila da je neki Englez krao mas’, pa pravio kapital!