Svirka moja – obraz moj!

, ,

Nema iole referentnije srpske glumice koja od praizvedbe „Koštane“ u Narodnom pozorištu u Beogradu nije u svoju karijeru utkala i svojevrsni senzibilitet vranjske gradske pesme

Krajem prošle godine Srbija je dobila Nacionalni registar nematerijalnog kulturnog nasleđa, u koji je upisano 27 običaja, zanatskih znanja i veština, kulinarskih specijaliteta, priredbi, rituala i ostalih tekovina narodne tradicije. Formiranje nacionalnog registra prvi je korak ka kandidaturi pojedinih običaja za listu „neopipljivog“ nasleđa Uneska. Među naših 27 kandidata za listu Uneska, našla se i vranjska gradska pesma, koja posle decenija nepravednog zapostavljanja, najzad ima priliku da zadobije i svoje pravo mesto u muzičkoj tradiciji Srbije, i šire.

IZVESNO PROŽIMANjE

Sudbina vranjske gradske pesme nije uvek bila srećna, niti laka; pogotovo u današnje vreme, kada je stari gradski muzički izraz Srbije i Vranja opterećen teškim balastom „grand parada“, nametnutim ritmovima njemu neprimerenim, i populističkim pristupom muzici, kao elementu političkog nadmetanja. No, vranjska gradska pesma je uprkos svemu opstala, zahvaljujući pre svega svojoj univerzalnoj vrednosti, ali i kolektivnom pamćenju kolenovića, potomaka starih vranjskih familija, te nesebičnom trudu pojedinaca, koji se iz petnih žila upinju da je sačuvaju, i u tome, sa promenljivom srećom, i uspevaju. Jedan od njih je i Branko Mitrović (1938), glumac, tonski i filmski snimatelj, zaljubljenik i vrsni poznavalac starih vranjskih pesama i muzike, koji je tokom šezdesetih na svom starom trakašu „grundigu“, snimio čuvene pesmopojce i svirače vranjske muzike, te to blago ostavio u nasleđe potomcima, u publikaciji „Oću da vi pojem vranjansko“, uz kompakt-disk neprocenjive dokumentarne vrednosti, a u izdanju Udruženja građana VED iz Vranja.

VRH
Od pesmopojaca stare vranjske gradske pesme, na razmeđu vekova, pamtiće se legende kao što su Vasa Garabina, Mita Numerka, Anta Učitelj, i najveća od svih, Stana Avramović Karaminga, autorka besmrtne balade „Dimitrijo, sine Mitre“, nastale na osnovu istinitog događaja. Ovo remek-delo i dan danas inspiriše, pa je najmanje dva puta obrađeno i u pop-rok verziji, u izvođenju Džonija Štulića i Neše Galije.
Iz naredne generacije, Staniša Stošić, čiji monumantalni spomenik danas krasi trg ispred Narodnog muzeja u Vranju. Proslavio je, kao solista RT Beograd, vranjsku pesmu, ali je neko vreme, s pravom, bio i ljut na Vranje – kada bi ga, retko, pozivali na gostovanja u zavičaj, imao je običaj da kaže – „ma, šta sad ja imam da tražim u tom Iranu“? Pred smrt, „pomirio“ se sa Vranjem; ostalo je otvoreno pitanje da li se ono pomirilo samo sa sobom.
Ne bi bilo pravedno ne pomenuti i pokojne Baneta Živadinovića i Stojadina Paunovića Dine Češmedžiju, kao i porodicu „Špurci“. Sadašnja generacija starovranjskih pesmopojaca, koji čuvaju ovo blago, sastoji se od Slobodana Cobija Jovanovića, Čedomira Markovića, Ivane Tasić, Dejana  Pešića, etno-grupa „Izvor“ i „Uranak“.

Kako je, pak, nastajala vranjska gradska pesma?

-Najviše je – kaže prof. dr Momčilo Zlatanović, koji je ceo svoj radni i životni vek posvetio narodnom stvaralaštvu jugozapadnog Balkana – najviše je ljubavnih pesama, i one su najpoetičnije. Mnoge su ispevane za vreme otomanske vlasti. U varošima su živeli zajedno Srbi i Turci, pa je bilo međusobnih kulturnih uticaja i izvesnog prožimanja elemenata srpskog (slovenskog) i turskog folklora. Srbi su u Vranju pretežno živeli na periferiji, u malim kućama sa senovitim baštama. Turska muzika je bila bučna, prodorna i senzualna. Srpkinje su, pak, u cvetnim baštama pokraj đula, šimšira i bunara, pevale tiho ljubavne pesme, pune sete, čežnje i blagosti. Ima u njima mnogo slovenske nežnosti, tananosti i topline, ali i odjeka istočnjačkog ritma. U Vranju se još mogu čuti tople melodije starogradskih pesama. Za neke se pouzdano može reći da su nastale u ovom gradu i da su u vezi sa stvarnim događajima i ličnostima.

Dakle, za turskoga zemana srpska vranjska pesma bila je unekoliko ezoterična, da bi nakon oslobođenja, 1878. godine, doživela svoju afirmaciju. Tome je svakako najviše doprineo Bora Stanković, koji u svojim delima detaljno navodi najpoznatije vranjske pesmopojce, svirače i meraklije, a neretko, ponajviše u „Koštani“, „komadom iz vranjskog života sa pevanjem“, što je tada u srpskoj dramaturgiji bilo u modi, navodi i cele tekstove starih vranjskih gradskih pesama, onako kako ih je on još detetom čuo u interpretaciji tadašnjih najčuvenijih pesmopojaca i svirača, a u percepciji najvećih vranjskih meraklija i sevdalija. Tako da nema iole referentnije srpske glumice koja od praizvedbe „Koštane“ u Narodnom pozorištu u Beogradu nije u svoju karijeru utkala i svojevrsni senzibilitet vranjske gradske pesme.

ČUVARI VATRE

-Vranje je geografska tačka – nadovezuje se otac Goran Arsić iz VED-a, udruženja koje pored drugih aktivnosti, na osoben način neguje i starogradsku vranjsku muziku – u kojoj se vekovima sreću, dodiruju i prožimaju Istok i Zapad. Možda baš zbog toga, prilično hermetična gradska sredina čuva, kao mali broj gradova, svojevrsnu celovitost u govoru, svakodnevnom životu, ponašanju, običajima, muzici. Stara vranjska izreka – „svirka moja – obraz moj“, podseća nas i svedoči o doživljaju muzike kao svetinje, kao obraza. Za to su dokaz ljudi koji u Vranju i danas znaju, pevaju, sviraju i igraju čistoga srca.

ROMI I STAROVRANjSKA MUZIKA
Vranjski Romi su veoma sujetni na svoje poreklo, i smatraju se „starim Vranjancima“, za razliku od „seljaka, dođoša“. U svetlu vranjskog melosa, sasvim opravdano – oni nisu bili i ostali samo obični interpretatori, već i stvaraoci i čuvari osobenog starogradskog zvuka. Pominju se još kod Bore Stankovića, sa autentičnim imenima i instrumentima, načinom na koji su svirali i pevali, a i u novijoj istoriji vranjskog melosa su nezaobilazni.
Kurta Ajredinović, samouki virtuoz na klarinetu, nikada ni jednu te istu pesmu nije svirao na isti način. Sjedinjena silina, mah, lakoća, dubina – nezaustav u kretanju iskonske muzike ka otvorenoj ljudskoj duši. Njegovi mekami podižu i nose i podsećaju nas ko smo.
Bakija Bakić, promoter južnosrpske trube, čiji potomci, i fizički i duhovni, nemaju šta više da traže u Guči – čim oni zasviraju, zna se ko je najveći.
Familija Silistarević, od rodonačelnika Bektaša, čija četiri sina, sve vrsni muzičari se za kratko vreme upokojiše. Njihovo znanje i vranjski muzički merak sada pronosi jedinstveni Cane Raćipović.
I da ne nabrajamo dalje – šta je, uostalom, bila Koštana?

-Skoro sve vranjske pesme – nastavlja Arsić – baziraju se na istinitim događajima i ličnostima. One su samo mali deo pesama u kojima su, inače, opevane razne krajnosti koje postoje u Vranju: i divni ljudi, i najrđaviji antropoidi; i poturice i oni koji ginu zbog vere pravoslavne; i ljubav između Ajše i Stojana; i nakit, i priroda, oružje, nošnja, praznici… U Vranju su pevanje, sviranje i igranje još uvek nerazdvojni. To pesmopojci, svirači i igraorci od malena znaju, pogotovo dok svako na svoj način, sa mnogo kreativne improvizacije igra neko kolo, na svojstven način poštujući njegova pravila, a svirači tačno znaju kako kome treba da sviraju. To je, hvala Bogu, tako i danas!

Tako, ali u mnogo manjoj meri, svedoči jedan od „čuvara vatre“, Branimir Stošić Kace, potomak i nastavljač tradicije jedne od najčuvenijih porodica pesmopojaca stare gradske vranjske pesme.

-Po porodičnom predanju – kaže Stošić – negovanje vranjske pesme vezano je za moju prababu Lenu i pradedu Stojmena. Stric Predrag mi je pričao da je baba lena znala da i u najobičnijim situacijama zapeva, tako, jednostavno joj dođe. Recimo, pamti je kako u sred nekog posla, ostavi to, sedne na basamak ispred kuće, i peva. Tu tradiciju nastavili su nana Brana i deda Ljuba, koji je jedini pretekao od braće koje su u Vranju zvali „Brnjci“, što znači veseljaci, kafanski ljudi, gde je stara vranjska pesma nastajala, i gde se negovala.

Ali, tu nije kraj, naprotiv – vranjska pesma još uvek i te kako traje kroz Branimirovog strica Predraga i oca Jovana. Predrag je, naime, prvi izvođač vranjske pesme, koji je 1949, u konkurenciji 83 pevača u orkestru Radio-Beograda, pod upravom legendarnog Vlastimira Pavlovića Carevca, jedini prošao u muškoj konkurenciji; ispao je, recimo, jedan Djorđe Marjanović.

-Moj otac Jovan Kace – kaže Stošić – mnogo je voleo ljude, druženje i kafanu. Svako porodično ili društveno okupljanje bilo je propraćeno njegovim pevanjem. U kafani je imao status „institucije boema“, a njegova interpretacija stare pesme „Petlovi pojev“, koju je on ispevao u današnjem obliku, postala je sinonim za njegovo ime i pevanje. I sam sam pevač, snimio sam deset pesama za arhiv Radio-Beograda, i znam: i dan danas, stara vranjska gradska pesma uvek se čuva za kraj, kao kruna bilo kog koncerta etno-muzike, bilo gde. I publika, ma odakle bila, prepoznaje je i prima punim srcem.

A valjda će je, ovako meraklijsku i mekamlijsku, i Unesko prepoznati, i primiti pod svoje okrilje, da je zaštiti od uništenja divljih Huna, koji nisu u belom svetu, već tu, kraj nas! Svakodnevno ih vidimo, hladimo se na njihovim lomačama. I ako ima spasa za njihove zabludele duše, to je da im se svakodnevno, kao na lekarski recept, puštaju umilni zvuci stare vranjske gradske pesme.