Serbian beauty

, ,

Sumnjiva tradicija i još sumnjiviji patriotizam postali su mera umetničkih i građanskih sloboda, sa pretenzijama da se penetrira i u najintimnije sfere ljudskog bitisanja, kao što su vera ili seksualno opredeljenje

– Posle predstava poput „Zoran Djinđić“, Atelje 212 nastavlja svoju ulogu poligona ekstremnog građanizma predstavom „Narodna drama“ Olge Dimitrijević u izvođenju vranjskog pozorišta – kaže se u saopštenju potpisanom kao „Redakcija sajta Dveri“.

– Do kada će – nastavlja se u saopštenju – srpska javnost da trpi ovakvu, nasilnu kulturnu politiku tobožnjih „prosvetitelja“. Ne možemo tražiti zabranu ovakvih dela, ali možemo tražiti da se ona ne izvode u institucijama koje se održavaju parama iz budžeta. Ovako kako je sad, ispada da brižljivo odvajamo novac da bi plaćali sopstvene pljuvače.

– Blago onom koga Dveri kude – odgovara na ovo Radmila Djorđević, upravnica vranjskog pozorišta – to je u pristojnom svetu već poslovično, od kada su Dveri nastale, i posle nekih njihovih „akcija“. To smo shvatili kao odličnu reklamu za nas. Jedino mi je žao, što se iz teksta saopštenja vidi da ga je pisao neko ko predstavu nije ni gledao.

RODOLjUPCI  ILI SREBROLjUPCI

Nije ovaj incident „privilegija“ Srbije; opomenimo se samo kada su patriote po zanimanju u Americi tražile da se zabrani film „Američka lepota“, a da se reditelj, Sem Mendes, krivično goni. Film je dobio „Oskara“, ali to je Amerika, a ne Srbija, u kojoj su sumnjiva tradicija i još sumnjiviji patriotizam postali mera umetničkih i građanskih sloboda, sa pretenzijama da se penetrira i u najintimnije sfere ljudskog bitisanja, kao što su vera ili seksualno opredeljenje. Iza velikih reči, kao što su „rodoljublje“, „tradicija“, „svetosavlje“, po kauzalnosti slede cenzura, netolerancija, jednoumlje; kada se dublje zagrebe, krajnja tačka je banalno srebroljublje.

„GRADjANIZAM“ ILI „SELjACIZAM“
U saopštenju Dveri, jedan termin izaziva zbunjenost – „ekstremni građanizam“; šta je to, zapravo? I, šta mu je antipod – „ekstremni seljacizam“?
-Taj pojam – kaže Bora Milanović – predstavlja sve one nametnute vrednosti uvezene sa Zapada, a koje nisu u interesu Srbije i srpskog naroda. Ne kažemo mi da je sve što dolazi sa Zapada negativno; ali, taj termin se prevashodno odnosi na rad raznih NVO, koje žele da nametnu srpskom narodu kako je kriv za sve, kako je zaostao, konzervativan. Pozitivna kritika građanske srednje klase je potrebna, jer ona čini da svako društvo bude demokratskije, sa jakim institucijama države.

– Nije sporno pomagati pozorištu – navodi se u saopštenju Dveri – ali je sporna predstava, koja poput LGBT ideologa, na „umetnički način“ govori o „marginalizaciji manjinskih grupa“, kroz omiljenu temu srpskih „boraca i borkinja“ za ljudska prava: homoseksualne ljubavi u tradicionalnoj porodici. Naravno, sve se odigrava u kafani, jer je, kako autor kaže, to „nezaobilazna institucija“, gde se rađa pesma prkosa „lezbijske ljubavi“ protiv „porodične tradicije“.

Dveri sebi zatim dodeljuju ulogu pozorišnog kritičara, što u nas nije prvina; kada su popovi mogli da budu pozorišni kritičari u tragediji predstave „Sveti Sava“ Siniše Kovačevića, zašto pa oni ne bi mogli isto sa „Narodnom dramom“,  pa u saopštenju kažu:

– Sasvim je jasno da je osnov dramskog zapleta jedan medijski promovisan stereotip o tobože ogromnoj zatucanosti srpskog društva i naroda, pa je zadatak ove drame, koja želi da se ponosno svrsta u „angažovano pozorište“, da prosvetli zainteresovano gledalište.

Rediteljka predstave „Narodna drama“ (ovo je, inače, praizvedba teksta) Snežana Trišić iz Beograda, nije želela da komentariše saopštenje Dveri, uz obrazloženje da neće takvim incidentima da daje publicitet koji se može zloupotrebiti, pa nas je uputila na njen komentar povodom premijere:

– Narodna drama pokreće ključne probleme autoritarnosti i nejednakopravnosti u srpskom društvu. Ovo je pastoralna slika dogme patrijarhata i njegovog nasleđa koje su ustaljene u svim strukturama našeg društva. Kroz institucionalni i zakonodavni sistem, društveni i porodični život, uspostavlja se hijerarhijski profil nacije, koji marginalizuje razne manjinske grupe i organizacije, ili još gore, izražava netoleranciju, netrpeljivost, i čini nasilje nad njima. Odupreti se tome i napraviti iskorak u borbi za svoju drugačijost, već je po sebi drama – naša narodna drama. Ova drama se peva i njen vapaj traje dokle god kafanski stolnjaci upijaju suze nesrećnih ljubavi, a patrijarhat rađa sinove ubice.

AVANGARDA ILI BRADATI

To iz Beograda. Kako, pak, u Vranju dve suprotstavljene strane, Dveri i pozorište, percipiraju ovaj incident?

– Nisam gledao predstavu – kaže Bora Milanović, član Uprave povereništva Dveri za Vranje – i ne mogu da dam sud o umetničkoj vrednosti predstave; s druge strane, nemam nikakvog razloga da ne verujem u opravdanost saopštenja koje je izdalo rukovodstvo Dveri. Da ne bude nesporazuma – stav je da treba pomoći izgorelom vranjskom pozorištu, ne osporavaju se prava LGBT populacije, niti njihovo opredeljenje. Ali, u drami su plasirani stereotipi kako su pripadnici LGBT „avangarda, pametni i fini“, a oni koji su protiv te ideologije konzervativni, bradati, retrogradni.

– Temelj politike Dveri – nastavlja Milanović – jeste porodica, i sve njene duhovne i moralne, tradicionalne vrednosti. Mi se takvim predstavama ne protivimo, ali se protivimo nametanju ideologije koja ima za cilj razgradnju osnovne ćelije svake države.

Dveri daju preporuku pozorištu a propo repertoara:

– Treba negovati – mišljenja je Milanović – pozorišni izraz koji afirmiše rodoljublje i sve pozitivne vrednosti srpske istorije, ali i dobronamerne kritike na pojave koje ne priliče narodu i društvu kao što je srpsko.

– Sve je to uopšteno, frazirano – kaže Radmila Djorđević – saopštenje nije lično potpisano, što ukazujena mogućnost da je neko Dverima skrenuo pažnju na tekst. S druge strane, u predstavi se jasno vidi da je u prvi plan stavljen položaj žene u srpskom društvu, a ne propagiranje LGBT populacije. Zato pozivam predstavnike Dveri da prvom prilikom odgledaju predstavu „Narodna drama“, koja je inače na redovnom repertoaru vranjskog pozorišta, pa da onda donose stavove, koji neće biti ovako ishitreni i provokativni.

Dakle, gde je granica slobodnog umetničkog izražavanja? I ima li je uopšte, ima li svrhe da tako nešto postoji? I hoće li je postavljati, kao famoznu granicu sa Kosovom, javno rodoljupci, prikriveno srebroljupci?