Komoda za Novaka

, ,

Ne žalimo se, naša deviza je: „Daj Bogu i ljudima, vratiće ti se stostruko“. Zarađujemo da možemo normalno da živimo, da preživimo, kao i svi umetnici. Ono što planiramo je da radionicu premestimo u rodni Uševac, da napravimo sponu sa Beogradom i krenemo da radimo serijske proizvode

Zoran Djorđević (59), iz Uševca kod Vranja, koji živi u Batajnici, prošao je težak put od mašinskog inženjera do samouka u duborezu, čija dela urađena dletima krase mnoge crkve, bolnice, apoteke, privatne kuće… Njegova komoda oplemenjuje i životni prostor Novaka Djokovića.

– Uradio sam za Novaka komodu, a naručila ju je njegova menadžerka. Bilo mi je drago, time sam potvrdio svoje majstorstvo. Radio sam najviše, na inkonostasima, po crkvama, kao i na raznom komadnom nameštaju privatnih kupaca na beogradskom Senjaku. Naravno, i komode za naše ljude koji žive u Americi – počinje priču Zoran.

KAKO DA DECU IZVEDEMO NA PUT

Rodio se u Uševcu kod Vranja gde je završio četvorogodišnju osnovnu školu, a do osmog razreda išao u susedno Vlase. U školi je iskazao izuzetan dar za pravljenje raznih kućica i vodenica od drveta, pa je nastavnik tehničkog obrazovanja dolazio njegovoj kući da proveri da li to, zaista, sam izrađuje. Voleo je kao dečak da eksprimentiše za elektromotorima, pa je logično bilo da nastavi školovanje u Srednjoj mašinskoj školi u Vranju.

– Deda Stanko je bio bolničar u Vranju, a otac Stanojko građevinac, od radnika do preduzimača. Otac je radio po Beogradu, dobro zarađivao i kupio stan u Batajnici u kome danas živim sa porodicom. Rastao sam pored dede koji me je vaspitavao na moralnim kodeksima naše pravoslavne vere, a od oca sam imao podršku da nastavim školovanje na studijama u Beogreadu. Po završetku srednje škole upisao sam Mašinski fakultet, na drvo i majstorije sam zaboravio – seća se Zoran.

Završio je fakultet i zaposlio se u Mašinsko montažnom preduzeću „Branko Plećaš“ u Zemunu, gde je dogurao do tehničkog rukovodioca.

– Preduzeće je radilo do 1995. godine, a onda je tranzicija učinila svoje. Ko je „umeo i smeo“ da napuni džepove to je uradio, gledao sam kako se raznosi tuđa imovina i bolno preživljavao nestanak preduzeća, za koje su bili vezani svi moji radni profesionalni planovi. Ostao sam na ulici, a gazde su stavile katanac. Sa suprugom Slobodankom, koja je radila u trgovini, samo smo na jedno mislili: „Kako na put da izvedemo sinove, Gorana i Bojana“ – navodi Zoran.

Igrom slučaja, njihov komšija koji je radio u inostrnstvu doneo je razna dleta, a njegova žena je htela da ih se otarasi. Zoran je to video i uzeo ih.

– Nisam imao šta da radim, nabavio sam drvo lipe i uradio ogledalo u duborezu. Svi koji su ga videli nisu mogli da veruju da sam majstor, i to samouk. Ogledalo je „krivo“ što su me neke beogradske arhitekte angažovale da radim duboreze u dve elitne apoteke u  Skoplju. Novac koji sam zaradio ulagao sam u alat i ubrzo imao preko 100 profilisanih dleta – ističe Zoran.

Rezbarski zanat je zahtevan, težak, to je osetio na svojoj koži. Iako, radi 15 godina, nije rešio egzistenciju, i dalje živi skromno, od danas za sutra.

– Ko zna da naplati – dobro zaradi. Kod mene je druga priča. Umesto da izgradim svoju radionicu, plaćam kiriju za tuđu. Drugo, najviše sam radio po crkvama, ikonostase, razne restauracije, mnogo puta naplatio bih da pokrijem samo materijal ili nešto simbolično – navodi Zoran.

RAD SA PEDjOM RISTIĆEM

Sa pokojnim profesorom dr Predragom Peđom Ristićem, arhitektom i vajarem, radio je zajedno ikonostas crkve u Plandištu, potom u Bjeljini u Vladičankom dvoru, crkvi u Rastovacu kod Nikšića, ikonostas na VMA i na brojnim drugim verskim objektima.

– Komadni nameštaj najviše sam radio za bogate klijente na Senjaku u Beogradu, imao sam brojne porudžbine od naših ljudi koji žive u inostrnastvu. To je mukotrpan rad, zahtevi su veliki, ali se i dobro zarađuje. Eh, kad bi bilo više takvih narudžbina! Ali u Beogradu nas ima nekoliko majstora duboreza i vrlo je bitan marketing. E, tu smo tanki, radimo po preporuci, kada neko vidi naše radove pozove nas – kaže Zoran.

Trenutno ne radi, brine o majci Anđeliji (87) u rodnom Uševcu, gde može da se nabavi najkvalitenije voćno drvo, kao i hrast. Mlađeg sina, Bojana (26), obučio je za duborez i pravi je njegov naslednik.

– Bojan radi sve što i ja. Posla imamo, ali ne u kontinuitetu. Desi se da radimo i danju i noću, ali i da mesec-dva ne uzmemo dleto u ruke. Ne žalimo se, naša deviza je: „Daj Bogu i ljudima, vratiće ti se stostruko“. Zarađujemo da možemo normalno da živimo, da preživimo, kao i svi umetnici. Ono što planiramo je da radionicu premestimo u rodni Uševac, da napravimo sponu sa Beogradom i Batajnicom i krenemo da radimo neke serijske proizvode koji se traže na tržištu, poput ukrasnih kutija za nakit i raznog komadnog nameštaja. Naravno, uvek ćemo raditi za našu Crkvu – završava priču Zoran.