Što izmišljaš šišane magarice?

Stoji ti čovek onomad u šank u jednu od mnogobrojne vranjske kafane, i poji se kao konj na pojilo.

-A be – zažmuri onako na jedno oko gost, pijačev inače drugar, koji je sedeo za susedni astal – tolke godine se znamo, i sve da te pitam, pa zaboravim; zašto nikad ne sedneš, nego sve tako stojiš, kao pribogu nekakav ćorav štrk, i glićaš bogougodnu tekućinu? Što, pojeftino li je? Znam, kad sam lanjske godine bio u Italiju, sednem, naručim onu njinu komovicu, grapu, al odma onog konobara pitam pošto je. Pronto, parla ti on srpski, odma vidi s koga ima rabotu, ako vi sedi i loka, plati grapa šes evra; ako stoji u šank i loka, vi plati tri evra. Kapiši? Kapisko, reko, a kaži mi, ako stoji na jednu nogu i loka, kolko plati? Evro i po? On promrlja nešto u bradu, fomare li, tako nekako, i donese grapu – na, kaže, lokare džabe, porka madona, kurva prasica!

-Ma ne be – odgovara mu onaj šankadžija – stvar je čisto tehničke prirode: elem, kad stojim i lokam, mrša mi se puni od stopala pa nagore, dokle stigne, dok s prs’ mogu da je naalam u grcman. E, a kad sednem, stvar se menja – kaiš te prežili baš tu, oko žljučku, i onda se, praktično, puniš od pola pa naviše, što je duplo manje, pa ispadneš nedopijen i nervozan, i eto ti utata u kuću! I drugo, kad stojim, znam da sam jošte svoj; onako kad sediš i lokaš, to ti je čista lutrija da se digneš i ostaneš na noge.

U taj ma’, dolazi konobar, nešto mrmlja, ne razumeš što je, al se vidi da je nervozan, i da psuje; to se uvek razume. Otvara onaj šuber za kujnu i naručuje – jedan pasulj i ljuto papriče, mrr mrr, jebo ga pasulj, dabogda na hiruško da mu ga vade, mrr mrr…

-Što ti je be, brate konobare – pitaju ga zabrinuti gosti, onaj ko poznaje kafanu, zna da mu je konobar najveći dobrotvor, poštuj oca svojega i mater svoju, da živiš dugo, i konobara svojega, da ti bude dobro na zemlji – što ti je sad pasulj kabat? Pa služio li si vojsku? Posle one makarone, kačamaci i specijalitet kuće takozvani „drnič“, sećaš li se kako je bilo kad posluže pasulj? Ma, ono nije bilo kao jelo za ljudi, nego kao žrtva za bogovi?

-Sećam se, sećam, ali sećam se i kad sam došo iz vojsku, pa se zaposlim kao konobar u jednu kafanu u Donjo Vranje. Plata tolko i tolko, nije nešto, ali mandra, ovam-onam, lepo se prođe; i plus, topli obrok na račun kuće. Gazda, ne mogu da grešim dušu, dobar je i duševan čovek bio, ma nismo ga ni viđali; ali zato, gazdarica vodi kafanu. I ajde, pauza za ručak, prinosi ona čorbaluk – izvoltee, drago osoblje, danas imamo pasulj. Ja pasulj volim, ko ga ne voli, ali ona svaki dan pasulj pa pasulj. Te jedan dan na tavče, te sutratidan čorbast, te prekosutra lučen, pa onda posan, ne li neka je slava, posna, te ovakav, te onakav, počna i sok od pasulj da služi. A mi na pauzu za ručak, te ti je ona iz kujnu – juhuu, pogodite što imamo za ručak? Pasulj a la Donjo Vranje! Dobro be, gazdarice, pitamo mi, istriščiki, a meso nekad će imamo li na sofru? Kakvo meso, uprepasti se ona, ja vodim račun od moji radnici, da im ne popusti zdravlje, evo, čitajte u novine, kažu da meso izaziva visok pritisak, holesterol, psorijazu i drvokuricu! I zato vas zdravo hranim, vi’š kako ste mi rumeni, kao praščiki. Što mi tu sad izmišljate šišane magarice?

-I mi što ćemo? Sedi, kusaj onaj pasulj, prdi, puvaj, cel ugostiteljski objekat se oseća na karabit, kao da je železnička stanica, a ne kafana. Reko, ovako ako se nastavi, garantovano ima da dobijemo od jednoličnu ishranu beriberi, ako ne beriberi, onda garantovano seriseri.

-Te jedan dan, gazdarica prinese pasulj, a čorbast beše, i negde se stivosa, odma’ se, kaže, vraćam, idem samo do pijac, prijatan vi ručak. Kako ona preko vrata, a ja na skaru. Pa umesim jednu pljeskavicu od petnaes’, ispečem, i zagnjetem u onaj tanjir s pasulj, ali kašiku preko, da ne ispliva. Eto ti je ona, seca ovoliki džak pasulj – juuhuu, dobar li je pasulj, nije li mu zaprška malko gusta. Ja s ovoliki bajloci u obrazi, njamnjam, super je, gazdarice, ovakav još nisi napravila, sitku nema. A držim si onu kašiku i gnjurim pljeskavicu u tanjir, ako vidi ona džerima, ima mene da skuva u pasulj. I jedva se nekako otkači otuda, al otad pasulj više s oči da ne vidim!

-I sad, ovde, ne mogu da kažem – raznovrsna ishrana, i vitamini, i proteini, i ugljeni hidrati… Al pa imam drugi problem – od dobru ishranu mnogo se udebeli, poglej kakav mesov sam bidnao, mešinat, i to se odražava na rabotu; od ovoliku mešinu, ajncer ne mogu da prinesem na gosti. Što ću, de ću, nemoj i ovde da me vrate na pasulj, otrčim onomad kod doktora.

-Aman, doco, pomagaj, kako da oslabim? Formula ti je, kaže doktor, mnogo jednostavna: ništa slatko! Dobro, reko, a rakija kad mi se sladi, to računa li mi se u slatko?