Tiho i sporo umiranje

, ,

Ističući da najteži slučajevi ne mogu da žive duže od pet godina od trenutka kada se bolest ustanovi a ne leči se, neuropsihijatrica dr Ksenija Trajković kaže da je strašno to da veliki broj lečenih recidivira

Vest da je jedna mlada Vranjanka ovih dana umrla od anoreksije odnosno izgladnjivanja, stravično je odjeknula gradom. Njeni prijatelji kažu da je bila talentovana umetnica, pametna i obrazovana, ali i da je imala problem sa ishranom i da je godinama unazad jela samo voće i pila «koka-kolu». Sa druge strane, stručnjaci sa kojima smo razgovarali navode da, iako se radi o najsmrtonosnijem psihijatrijskom poremećaju, ne pamte da je u Vranju ikada bilo slučajeva sa tragičnim krajem.

DVA SLUČAJA

Neuropsihijatrica sa Psihijatrijskog odeljenja ovdašnje bolnice dr Ksenija TRAJKOVIĆ kaže da veliki broj učenika i studenata u našoj zemlji pati od poremećaja ishrane – anoreksije i bulimije i da je među obolelima čak 95 odsto žena.

– Zdravlje sve većeg broja dece i mladih ozbiljno je ugroženo poremećajima ishrane, bilo bulimijom (prejedanje, ali odmah posle obroka izazivanje povraćanja), bilo anoreksijom. Reč je o bolestima koje ostavljaju trajne posledice na organizam i što je osoba duže u tom stanju veći je rizik da njeno srce, mozak i bubrezi dobiju ozbiljna oštećenja, koja se ne mogu uvek povratiti. Anoreksičarima treba kompleksno lečenje koje uključuje doktora, psihologa i dijetologa. Ako je bolest napredovala i život osobe je u opasnosti, treba je hitno hospitalizovati zbog dehidracije, neravnoteže elektrolita u krvi (što ugrožava rad srca) i psihičkih problema – navodi doktorka.

Iako se u svojoj dugogodišnjoj praksi samo dva puta susrela sa anoreksičarima, te primere je odlično upamtila.

– Anoreksija najčešće počinje između 16 i 18 godina. Međutim, ta granica se poslednjih godina opasno spušta na 13 godina. Bulimija se javlja u nešto kasnijem uzrastu, takođe češće kod devojaka. Osobe sa bulimijom traže pomoć za razliku od anoreksičara koje nerado priznaju da imaju problem i retko samoinicijativno traže pomoć. Meni su pacijente koje pominjem doveli roditelji. Bila je to mlada devojka koju smo spasili i jedan dečko sa kojim ne znam šta se desilo jer se više nikada nije javio – navodi Trajkovićeva.

Ističući da najteži slučajevi anoreksije ne mogu da žive duže od pet godina od trenutka kada se bolest ustanovi a ne leči se, Trajkovićeva kaže da je strašno to da se veliki broj lečenih vraća ponovo u bolest, poput narkomana.

– Procenat izlečenja je vrlo mali jer ti ljudi nemaju motive za lečenje – mahom nemaju svoje porodice, dugo žive sa roditeljima i žele da što duže u psihičkom i fizičkom smislu ostanu deca. Njihovi roditelji, po pravilu, ne mogu da shvate da je dete bolesno i njima nije čudno što ona ne jedu meso i mlečne proizvode, bez kojih nema života, a jedu slatkiše, bez kojih se može – zaključuje naša sagovornica.

Iako se fotomodeli i manekeni, tačnije iskrivljeni kriterijumi lepote koje oni danas propagiraju, smatraju najvećim krivcima za porast obolelih od poremećaja ishrane, postoje primeri iz daleke prošlosti koji govore suprotno. Recimo, znatno češća od anoreksije, bulimija odnosno praksa prejedanja i povraćanja tj. čišćenja laksativima, bila je poznata još u starom Egiptu, Grčkoj, Rimu i Arabiji. Ona se javlja kasnije od anoreksije u poznoj adolescenciji. Prvi, pak, detaljni opisi anoreksije potiču iz 17. veka.

OKIDAČI

Načelnik Psihajtrijskog odeljenja dr Aleksandar NIKOLIĆ, navodi da tu ima više «okidača».

– Mršavost je u modi, a u osnovi želje da se bude mršav leže psihološki problemi, kao što su: nezadovoljstvo sobom, nesigurnost s jedne strane i visoke ambicije i želja da se bude «naj» sa druge, ali i želja da se okolina i događaji drže pod kontrolom. Takođe, problemi u porodici koji se čine ne rešivim (alkoholizam, svađe i razvodi, velika očekivanja roditelja, gubici) mogu uticati na razvoj bolesti. Bulimiju, pak, izaziva depresija. Za anoreksične osobe je specifično da poriču svoju bolest i da ne pokazuju nikakvu želju za oporavkom, a njihovi roditelji se stide da priznaju da su im deca bolesna – kaže načelnik.

Navodeći da ne pamti kada su na odeljenju imali takve slučajeve, ipak upozorava da roditelji obrate pažnju na svoje tinejdžere.

Iako tačnih podataka o broju obolelih u Srbiji nema, pretpostavlja se da jedna od 200 devojčica ima anokreksiju. Koliko je ozbiljno ovo psihijatrijsko oboljenje, govori i svetski podatak da pet do 15 odsto obolelih umire, i to veoma mladih, od posledica gladovanja ili suicida.

(KOMPLETAN TEKST PROČITAJTE U ŠTAMPANOM IZDANjU)