Živi, a mrtvi

Bukvalno jedemo svaki drugi dan, često u kući nemamo ni koru hleba – uzdiše Stanka

Mahala Anđelinkovci. Nit’ na Svetom Iliji nit’ u Koćuri. Negde na granici atara, kad se pređe Koćurska reka. Do kuće Pešića dolazi se peške, ili terenskim vozilom tri kilometra zemljanim, krividuvim putem, koji kada se skrene prema brdu i kući deluje kao zarasla staza. Kuća nakalemljena, na temelju od rečnog kamena, na zaravni ispod brda.

Tomislav Pešić (57), dočekuje nas u dvorištu, pored ugaslog ognjišta sa kojeg je ukraden ozidan bakarni kazan za pečenje rakije. Stoji kao stećak krajputaš da svedoči o porodičnoj sudbini. Stoji čovek sa imenom i prezimenom, al’ bez zvaničnih dokumenta. Apatrid na rođenoj zemlji. Bez  zanimanja; i ono „poljoprivrednik“ izgubio zbog bolesti. Nema stoke, ni petla da zakukuriče pred ulaznim vratima i najavi novi dan.

RANA NA GLAVI

– Živim sa suprugom Stanislavkom (52) i ćerkom Stankom (26). Nemamo nikakvog prihoda. Dok sam bio zdrav, radio sam – sve i svašta. Koliko da preživimo. Sada, sadimo ispred kuće malo krompira, beremo divlje zelje, kiseljak, šipurke, trnjine, šumsko voće i ostalo kad ima. To jedemo! Kad se neko smiluje i donese nam kilo-dva brašna, onda imamo hleba. Nemam pomoć, imam zemlju i šumu, eno, gore, iznad kuće, u planinu i valjda smo po državnom zakonu bogati. Po ljudskom – krivi smo što smo živi – priča Tomislav.

Na nekadašnju omanju štalu bez prozora dodate su dve male prostorije i nikla je kuća. Od talpi (letvi) i greda oblepljenim blatom.

Unutra dve sobice, sa desne strane. Sa leve zamndaljeno katancima; nema šta da se vidi. Pusto i prazno. U jednoj, sede preko dana, tu jedu; ako imaju šta. Od inventara rasklimatani krevet, četiri drvene stolice i jedan tronožac i niski drveni jajasti sto – sofra. Dole zemlja, navlažena da se ugasi prašina. Šporet star, pohaban, a i odžak izbijen iz nužde, pa se dimi, i gore, oko plafona.

Stanislavka ne čuje, mora da priđete bliže, kao bi vas gledala u usta i razumela. Kuka, savija glavu, skida maramu-šamiju, pokazuje na temenu veliku otvorenu ranu. Nema para za kod lekara, a najgore je što Tomislav i ona nemaju overenu zdravstvenu knjižicu. Ne plaćaju osiguranje preko poljoprivrede više od deset godina. Kad ne plaćaju, a nemaju čime, kao da ne postoje. Živi, a mrtvi, kažu.

APEL
Svi koji su u mogućnosti da pomognu porodici Pešić, u bilo kom obliku, novčano, u odeći, obući, hrani, lekovima, mogu da se jave na telefon 061/636-02-45 ili u redakciju Vranjskih, gde će dobiti potrebna uputstva.

– Pusta ostala boleština, ona li je za sirotinju?.. Za nikoga nije, a skoro sam morala da idem na Svetog Iliju u prodavnicu, dali nam na „čekanje“ brašno, 25 kila. Nosim i plačem od bolova – uzdiše Stanislavka.

BOJIM SE, UMREĆU

U uglu, pored šoreta sedi dvadestšestogodišnja devojka Stanka. Pravilne crte lica presijavaju se na suncu koje se probija kroz mutno staklo. Gleda odsutno, povremeno pomeri plitku omanju tepsiju u kojoj se kuva krompir sa dosta zaprške. Stanka je završila Srednju ekonomsko trgovačku školu u Vranju, stanovala u internatu, bila devojka za primer. Uzdanica Pešićevih. A, onda se razbolela. Psihički je bolesnik. Skoro je bila tri meseca u Toponici kod Niša. Sada je, kaže, hvala Bogu, mnogo bolje. Ali, lekova nema, nema para, a bez njih ne može.

– Počelo je još kad smo bili na praksi, drugarici je pozlilo, pala je u nesvet, a ja sam doživela stres. Od tada je krenuo da se u mene uvlači neki čudan strah, ne mogu da spavam, samo mislim na jedno – gotova sam, umreću! – priča Stanka.

Na njoj oskudna odeća, farmerice stare, na nekoliko mesta pocepane.

Vodi nas u susedenu, još manju sobu. Dva kreveta, stara, jedan za nju. Sa desne starne peć-kube od lima. Seda na jedan od kreveta.

– Volela sam život, drugarice, drugove… Planirala da se zaposlim, ostanem u Vranju, pomognem roditeljima, da se udam i imam porodicu. Teško mi je, svesna sam svega. Sada, jedino želim da sam zdrava, da ne završim u Toponici, da roditelji ne padnu u krevet – uzdiše Stanka. 

Stanka ćuti kad je reč o nemaštini koja joj je odredila sudbinu:

– Bukvalno jedemo svaki drugi dan. Moramo da štedimo brašno, kad ga imamo, da bismo rasporedili gladovanje. Ove godine podbaciše pečurke. Hladna zemlja, lisičarki ni za lek, vrganja po koji komad. A, kad ih ima bacimo na užarenu plotnu i slatko se najedemo – priča Stanka.

Kad ima pečurki, Pešići dođu do nekog dinara, koliko da vrate dugove.

– Valjda će da se pojave, da vratimo dug za uzeto brašno, so, šećer, zejtin u prodavnici na Bareliću. Nakupilo se preko 200 evra. Ljudi nas znaju, čekaju,.. Daće Bog, zagrejaće se zemlja – uzdiše Tomislav. 

(nastavak u sledećem broju)