Mobing, slatka navika

, ,

Kada sam se požalila šefici da nemam od čega da živim od kada radim skraćeno odgovorila mi je da nađem sponzora ili da vratim dete ocu pošto nisam sposobna da se o njemu staram – tvrdi radnica Sanja Jovanović

Samohrana majka i osoba sa lakšim invaliditetom Sanja JOVANOVIĆ nedavno je, nakon više od četrnaest godina rada, proglašena tehnološkim viškom u fabrici čokolade «Simka». Ona je, kako tvrdi, bez posla ostala zbog samovolje šefice Slađane JOVANOVIĆ koja je nad njom sprovodila mobing da bi je na kraju, kako kaže, prevarila uputivši je da se obrati Nacionalnoj službi za zapošljavanje (NSZ) radi utvrđivanja stepena radne sposobnosti.

Kako Sanja navodi, šeficin cilj nije bio da je vrati na osmočasovno radno vreme, kako je prvobitno rekla, nego da je se otarasi kao invalida rada. Simptomatično je da se slična priča sa mobingom i otpuštanjem veće grupe radnika već odigrala u ovoj fabrici 2005.

EVRIĆI REŠAVAJU

Prema odredbama Zakona o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom, koji je stupio na snagu u maju 2009. obaveza poslodavca koji ima 50 i više zaposlenih je da uposli dve osobe sa invaliditetom, a na svakih narednih 50 zaposlenih još po jednu. Sanja upravo u tome nalazi pojašnjenje svega što joj se desilo.

– To faktički znači da «Simka», koja trenutno ima 109 radnika, mora da zaposli tri invalida, ali ako se oslobode  nekoga kao tehnološkog viška, plaćaće samo dva. Kako odavno smetam šefici jer kako kaže «mnogo skačem», bila sam idealna za eliminisanje. Slađana se stalno na mene drala, vređala me. Kada sam joj se požalila da nemam od čega da živim od kada radim skraćeno, odgovorila mi je da onda nađem sponzora, nekoga ko je situiran ili da vratim dete ocu pošto nisam sposobna da se o njemu staram! Posle mog drugog obraćanja inspekciji rada februara meseca ove godine, oni su došli u «Simku» i ispitali stvar, a šefica je rekla da ne zna da sam samohrana majka i primorala me da od Centra za socijalni rad donesem potvrdu o tome! Ponižavala me mesecima, ali je vrhunac bio skraćeno radno vreme iako je znala da sam 2008. podigla 11.000 evra stambenog kredita za garsonjeru od dvadeset kvadrata u kojoj živim sa desetogodišnjim sinom, a koji ću isplaćivati narednih 25 godina. Mesečna rata je 86 evra, a kako mi je plata u to vreme bila oko 16.000  počela sam da radim i kao čistačica u zgradi u kojoj stanujem – ogorčena je Sanja.

Njoj je prvi put 2009. dat na potpis aneks ugovora o radu, koji važi od januara 2010. a u kome stoji da će raditi osam sati i da će joj sat biti plaćen 77 dinara. Samo godinu dana kasnije dobija novi aneks sa četvoročasovnim radnim vremenom, koji je ona uz pretnju otkaza, kako navodi, bila prinuđena da potpiše. Kako se njena neto plata sada kretala u rasponu od 7.000 u oktobru do 9.800 u decembru to je sa ratom za kredit dovelo na ivicu egzistencije. 

– Zbog lažnih obećanja koja sam dobijala od šefice da ću biti vraćena na osam sati propustila sam priliku da se žalim na aneks u roku od tri meseca, na šta sam imala pravo, a što sam saznala tek kasnije u Udruženju samohranih roditelja – kaže Sanja.

Ističući da je u «Simki» radila od februara 1998. sa punim radnim vremenom, a da je 1999. doživela nezgodu na poslu kada je pala na pokretnu traku i zadobila povredu centra za ravnotežu, naša sagovornica kaže da joj zbog toga nije bilo skraćivano radno vreme, već da je samo radila na drugim radnim mestima.

– Kada je došla Slađana, terala me da radim i teške fizičke poslove koje obavljaju muškarci, a ne samo oni koje je navela u opisu mojih poslova i prosledila NSZ, zatim prekovremeno i nedeljom, ali i treću smenu iako Zakon o radu to ne predviđa do određene starosti deteta. Više puta sam je molila da me vrati na osmočasovno radno vreme, ali mi je ona kazala da njima invalidi nisu potrebni – tvrdi Sanja.

Prema njenim rečima, šefica je potom smislila da se pokrene postupak za procenu radne sposobnosti u NSZ kako bi, navodno, bila vraćena na stari režim rada, što se plaća 8.600 dinara.

– Šefica je insistirala da ja podnesem taj zahtev kako bi se, navodno, definisao moj status u fabrici, a kada sam joj rekla da nemam novca, a njoj je bilo u interesu da me se otarasi, iz svog džepa je dala 50 evra. «Simka» mi je kasnije novac refundirala, a ja vratila šefici. Komisija NSZ je decembra 2011. utvrdila prvi stepen invalidnosti, što znači da postoje samo male teškoće – jasna je Sanja, a to se vidi i u rešenju filijale NSZ koje je dobila.

ZA BEOGRAD

Slađana Jovanović, međutim, negira da je išta platila iz svoga džepa, odnosno da je Sanja na sve pristala dobrovoljno i bez ikakvog pritiska. Dodala je i da je ona osam godina «glumila invalida sa samo jednim papirom lekara specijaliste», da je radila na najlakšim poslovima i da je stalno bila na bolovanju.

– Pokušala sam da od nje saznam da li je stvarno invalid i zato sam joj tražila da donese potvrdu iz NSZ, a za tehnološki višak je proglašena zato što nije sposobna da radi na svim radnim mestima i često je odsutna sa posla. Sve ostalo što tvrdi da sam joj radila i što definiše kao mobing potpuno je netačno – navodi šefica u „Simki“.

Otpuštena radnica odgovara da o poslovima na kojima je radila postoji evidencija u fabrici, a da je bila na trudničkom, porodiljskom i nekoliko puta kada je dete bilo bolesno, što je takođe lako proverljivo.

Ovim povodom je reagovalo i udruženje «Stop mobing» iz Zrenjanina, tj. predsednik udruženja Žika ŽIVADINOVIĆ.

– Sanja nam se obratila pre mesec dana i utvrdili smo da je u «Simki» trpela omalovažavanje, vređanje, provociranje, maltretiranje, premeštanje s posla na posao i bila podvrgnuta ostalim metodama mobinga. Probali smo da to rešimo sa njenom šeficom, ali ona nije odgovarala na naše pozive, ni mejlove. A kako se sada svi postupci ove vrste vode po članu 137 Krivičnog zakona koji se odnosi na povredu dostojanstva, uputili smo Sanju na sudski postupak – kaže Živadinović.

(KOMPLETAN TESKT PROČITAJTE U ŠTAMPANOM IZDANjU)