Burleska o lojalnosti

Pozorište „Bora Stanković“, Vranje; Slavomir Mrožek: „Policajci“; režija: Nebojša Dugalić

„Intelekt (vrlina, mudrost, lepo) nije u Mrožekovom svetu delotvorna sila. On pre svega služi opravdavanju ili maskiranju agresije i pohlepe, a pre svega – straha… Mrožek je poznavalac, Mrožek je pesnik straha. Breht je govorio da čovek misli samo kad mora. Mrožek bi dodao da misli onda kada se boji“. Ovako je, ukratko, poljski teoretičar književnosti Jan Blonjski okarakterisao delo svog zemljaka, novinara, pripovedača i, pre svega dramskog pisca, Slavomira Mrožeka, čije je rano dramsko čedo „Policajci“, vranjsko pozorište uvrstilo u svoj repertoar tokom ove izuzetno produktivne sezone.

I, eto nama, najzad, angažovanog teatra! Ne angažovanog u smislu brutalne podrške jednoj političkoj opciji, ili podobnoj društvenoj klimi, već teatra koji se ne boji da upravo pod lupu stavi „tekovine“ kreatora tog i takvog društva, te da gledaoca i posle pada zavese i odlaska toplome domu ostavi u nedoumici – gde ja to živim? Da li u TV dnevniku, ili „Grand paradi“, ili u jednom teatru apsurda, koji Mrožek promoviše, i nemilosrdno tera do tada ravnodušnog pozorišnog konzumenta da se zapita o svom društvenom statusu – želim li da budem građanin, ili, i dalje podanik?

Nikada i nigde (pogotovo sada i ovde) nije bilo uputno terati seir sa policijom. Pa ipak, Mrožek je to na maestralan način uradio u poststaljinističkom zemanu u Poljskoj, 1958. godine kada su „Policajci“ nastali, pa je, shodno tome, morao da emigrira u Pariz, e da ne bi postao sam junak svoje drame. A vranjski je teatar, posle decenija bežanja od pozorišne i društvene angažovanosti, našao umetničke i moralne kuraži da baš ovakvo delo postavi na scenu, provocirajući neveselu stvarnost, pred izbore, kad mu vreme nije.

Ali, pozorištu je uvek vreme, bez obzira na vlast; odnosno, uprkos njoj. Tako su Mrožekovi „Policajci“ našli svoje mesto na vranjskoj sceni, na veliko uveseljenje publike ( a ne „naroda“, što su dva potpuno različita pojma), koja se polako ali sigurno oslobađa okova provincijalnosti i utilitarizma, i vraća se pravim pozorišnim vrednostima, za koja smo mislili da su u dubokoj hibernaciji.

U početku, postojala je skepsa – kako će ansambl, opterećen lošim navikama iz prošlosti, i kako će režija sa tim ansamblom izaći na kraj sa strahovitom gustinom dramaturškog predloška, gde je Mrožek paljbu stavio na „rafalno“, gde replika sustiže repliku, a sve su bitne? Reditelj Dugalić je našao formulu – žanrovski, tekst je smestio u burlesku, gorkokomično prikazanje „ozbiljnih“, „velikih“ stvari; pa se u korelaciji sa piscem, složio da to baš i nisu tako ozbiljne i velike stvari; naravno, dok vas ne vežu za radijator.

U furioznom tempu, režija je iz ansambla isisala i poslednju kap njegove kako fizičke, tako i umetničke snage; ali, posle ovoga, videće se da li je baš poslednja. Rezultat nam daje za pravo da se nadamo da ćemo na vranjskoj sceni, sa vranjskim ansamblom, deliti još dasaka, što znači život.

Nadahnuti ansambl je pokazao svoje potencijale – scenski pokret, mimiku, osećaj za kolektivnu igru, scenski govor; bogu hvala, prošlo je bez dijalekta, mada bi i lektor mogao da poradi na tome, dok se definitivno ne otkačimo od provincijalizma, ne samo u govoru, već u duši. Reč bi morala da prati repertoar.

Scenografija, autora Dugalića i asistenta Aleksandra Mihajlovića, dala je najveći mogući prostor raskalašnom scenskom pokretu. Visoko stilizovana, sa minimumom mobilijara, u rešetkama i oronulim zindanima, surovošću kolorita i dizajna svetla je ilustrovala posledice sveopšte lojalnosti. Kostim, takođe autorstvo reditelja, uz asistenciju Jovanke Mihajlović, mogao je da bude inventivniji. No, uniforma je uniforma, pa ma kako dizajnirana bila, i ma ko je nosio, u ma kakvom društvenom sistemu, i ma kako on sebe kvalifikovao (a svi se deklarišu kao „demokratski“); ona uniformiše ne telo, već duh.

Glumci su odgovorili na izazov i dramskog pisca i reditelja. U početku, prvih par minuta, moglo se pomisliti – au, olako prodadoše ovakav tekst. Zabluda. Dok su prevazišli sindrom premijere, dok publika nije skapirala o čemu se ovde zapravo radi, akteri su uzeli stvar u svoje ruke, i do kraja je nisu ispuštali, ni pod pretnjom hapšenjem. Nadigravanje Nenada Nedeljkovića kao Šefa policije i Dragana Živkovića, kao Narednika, uz zdušnu podršku Tamare Stošić kao Provokatorovice u drugom činu, transformacija Bojana Jovanovića iz anarhiste u poručnika, ađutanta generala na koga je svojevremeno bacio bombu, dotični General Ninoslava Trajkovića, policajci Miahela Stošića i Marka Petričevića (Stanislavski – „Nema malih i velikih uloga, ima malih i velikih glumaca“), sve nas je to potaklo, uz gorak smeh i aplauz na otvorenoj sceni, da razmislimo o tome da li i mi sutra ne možemo biti uhapšeni, jer nismo lojalni?

Ali, ne bojte se. Ulojili smo se od lojalnosti.