Posao veka, a nema budućnost?

,

Ako uskoro ne nađemo inopartnera, stavićemo katanac, jer je očigledno da se državi više isplati da strancima daje 10.000 evra za svako novo radno mesto, nego da svojim građanima obezbedi minimalna kreditna sredstva – kaže jedan od suvlasnika, Momčilo Janjić

PROMOCIJA MEDjUETNIČKOG DIJALOGA NA JUGU SRBIJE (15)

„Herba Buja“ je prva fabrika mineralne vode u Srbiji koja nije pravljena državnim, već privatnim sredstvima. Fabrika se nalazi u selu Ljiljance kod Bujanovca, a njeni vlasnici su jedan Srbin i jedan Albanac, dugogodišnji drugovi, prijatelji i poslovni partneri – Momčilo JANjIĆ (1952) iz Liljanca i Isuf FETAHU (1965), iz Bujanovca.

„Herba Buja“ je istovremeno prvi veći i ozbiljniji posao na jugu Srbije u koji su, sopstvenim kapitalom, ušli jedan Srbin i jedan Albanac. Ako imamo u vidu tradicionalnu hladnoću u srpsko-albanskim odnosima, dešavanja na ovim prostorima od raspada Jugoslavije, a posebno oružani sukob 2000/2001. godine, ova priča utoliko dobija na značaju. Samo po sebi se onda nameće pitanje šta je to što je prelomilo u glavam Fetahua i Janjića, šta ih je povezalo, motivisalo? Napokon, kako sredina gleda na ovaj potez?

KAPACITET 6.500 BOCA NA SAT

– Šta nas je povezalo? Pa, interes, šta će drugo. Nas dvojica se dugo poznajemo i onda smo jednoga dana seli i napravili matematiku. Dogovorili smo obaveze i krenuli u posao. Voda na tom izvoru nije pitala ni njega ni mene ko je Srbin, a ko je Albanac – kaže Momčilo.

Isuf ima sličan odgovor. I on kaže da je u ovom poslu presudna karika bila njihovo dugogodišnje druženje i neki manji poslovni kontakti. A na pitanje da li je u uslovima Bujanovca pomalo neobično to što Albanac i Srbin zajedno prave fabriku, kaže da se ne osvrće na tu vrstu komentara jer ga ne zanimaju.

PODRŠKA LOKALNIH ČELNIKA
Šaip KAMBERI, predsednik opštine Bujanovac:
– Šta drugo čovek može da kaže, nego da pozdravi takav korak ove dvojice naših sugrađana. To je nešto što ohrabruje, nešto što unosi optimizam u ovu sredinu, nešto što obećava. Treba sve učiniti da sličnih primera bude što više.
Stojanča ARSIĆ, zamenik predsednika SO Bujanovac:
– Ovo jeste prvi slučaj udruživanja sredstava jednog Srbina i jednog Albanca. Ali, da budem iskren, mene to nije mnogo iznenadilo. Vreme sukoba i netrpeljivosti Srba i Albanaca u Bujanovcu je iza nas, pa ja ubuduće očekujem sve više primera da se u proizvodnju i otvaranje novih radnih mesta, sredstva udružuju i na ovakav način. Ovakve poteze moramo o pozdraviti i pomoći jer oni doprinose boljem životu svih nas.

– Svaki posao ima svoje zakone. Ovaj, kao i svaki drugi posao ne pita ko je Srbin, a ko Albanac. I od mene i od Momčila posao je tražio samo da poturimo ledja. Novac traži robu, roba traži novac i to je sve. Nas dvojica smo tu slučajno da to obavimo – odgovara Isuf.

Fabrika mineralne vode „Herba Buja“ nalazi se u Ljiljancu, podno planine Rujan, na desnoj obali Košaračke rečice, na imanju Momčila Janjića. Na površini od 1.280 metara kvadratnih, pre dve godine napravljeni su upravna zgrada i prateće prostorije, mada upravna zgrada još nije pod krovom. Linija za flašranje je puštena u pogon marta prošle godine.

– Sve što smo do sada uradili, sve je po projektu i strogo po propisima. Ovde se voda vadi sa dubine od 120 metara i flašira na liniji koja zadovoljava naše zahteve i potrebe tržišta, a prva kuća daleko je od Fabrike 650 metara, što znači da nad izvorom nema zagađivača – objašnjava Momčilo i pokazuje laboratorijske nalaze u kojima se kaže da je „Herba Buja“ mineralna voda visokog kvaliteta i najvećeg stepena čistote.

Izvor kapaciteta 2,2 litra vode u sekundi i linija za flaširanje omogućuju da se na jedan sat flašira 6.500 boca, što je, recimo, polovina kapaciteta „Bivode“ (12.500). Voda se pakuje u pet boca, zapremina od 0,25 do standardnih 2,0 litara, a u poslednje vreme i 6,0 litara.

Obojica kažu da su za protekle dve-tri godine morali da obezbede ni sami ne znaju koliko papira: dozvola, potvrda, uverenja, saglasnosti, mišljenja, rešenja…i da je to koštalo mnogo i para i živaca. Zadovoljni su što je fabrika krenula sa proizvodnjom, ali i Momčilo i Isuf kažu da ni za kakve pare ne bi ponovo ušli u sličnu avanturu.

– Krenuli smo sa skromnom proizvodnjom i osvajanjem tržišta. Za sada se „Herba Buja“ može nabaviti u većim maloprodajnim objektima od granice Makedonije do Niša. Našim količinama pokrivamo uspešno ovo područje, ali radimo intenzivno da oformimo prodajni punkt u Makedoniji, jer je to za mineralnu vodu jako interesantno tržište – kaže Isuf.

A, koliko je Fabrika koštala? Koliko je do sada uloženo u objekte, liniju za flaširanje, fabrički krug, prilazni put…šta još napraviti, šta sagraditi?

– Uložili smo sve što smo imali – jedan veliki komercijalni kredit i našu ušteđevinu do poslednjeg dinara. Došli smo na pola puta i sada smo stali. Sa četiri radnika radimo samo onoliko koliko moramo. Biće da državu ovaj posao ne zanima. Dokle ćemo, gde je kraj…sam Bog zna, –  žali se Isuf.

Momčilo za to vreme iz fascikle pokazuje projekt za solarni kolektor. Kaže da su izračunali da će fabrici trebati prilično energije, pa su je obezbedili solarnim krovom koji ih je koštao 320.000 evra.

Isuf dodaje da im radni dan traje 12 sati i da su njih dvojica sve – od kurira i obezbeđenja, preko radnika do direktora i vlasnika. Onda izvadi iz džepa mobilni telefon, pokaza ga i reče da mu je to – kancelarija.

VODA JE NAJPROFITABILNIJA
Milan ĆULIBRK, glavni urednik magazina „Ekonomist“:
– Proizvodnja mineralne vode jedna je od potencijalno najprofitabilnijih delatnosti u Srbiji, pa zato i ne čudi interesovanje svetskih kompanija, poput francuskog „Danonea“, grčkog ogranka američke „Koka koje“, investicionog „Salford fonda“ i hrvatske „Podravke“, za preuzimanje pojedinih domaćih punionica. Kada se mogućem profitu doda i strateški značaj vode, koju mnogi analitičari nazivaju naftom 21. veka, onda je sve potpuno jasno. Tim pre što na domaćem tržištu mineralna voda nije u potpunosti valorizovana, s obzirom da se u Srbiji godišnje potroši manje od 40 litara vode po stanovniku, a u Nemačkoj čak 110 litara – navodi Ćulibrk.

– Uložili smo sve što smo imali. U ovom trenutku ovoj fabrici je potrebno još 800.000 evra. Treba nam novac za obrtna sredstva, za nabavku još jedne linije za flaširanje obične vode, zatim da završimo krug i  upravnu zgradu, kao i neke prateće objekte – kaže Momčilo.

BEZ PODRŠKE FONDA ZA RAZVOJ

Isuf Fetahu i Momčilo Janjić objašnjavaju da su čak četiri puta konkurisali za sredstva kod Fonda za razvoj i da su četiri puta odbijeni. Ne mogu da veruju koliku nebrigu država pokazuje za privredni razvoj i otvaranje novih radnih mesta. Zato njih dvojica gnevno konstatuju da su došli do – nigde.

– Sa tih 800.000 evra za kojima tragamo, mi bi imali 26 radnika koji bi ovde solidno zaradjivali i solidno živeli. Utoliko ne razumemo pozive države koja navodno oberučke podržava svako novootvoreno radno mesto. Posebno mi nikada neće biti jasno kako to država strancima daje do 10.000 evra za sako radno mesto – pita se Momčilo.

Isuf dodaje da su on i njegov partner živeli u ubeđenju da institucije vlasti znaju šta danas za čoveka znači zdrava i čista voda za piće.

– Zato smo dosta neobazrivo, čak pomalo i naivno ušli u zajednički projekt. Nema cene za koju bismo danas ušli u ovu avanturu da smo znali da na našem finansijskom tržištu, tržištu kapitala, vlada ovakva situacija – priča Isuf.

Gde je rešenje?

– Sada pokušavamo da  nađemo inopartnera sa kojim bi zajedno nastavili ovaj posao. Ako ga skoro ne nađemo, stavićemo katanac na fabriku, jer je očigledno da se državi više isplati da strancima daje 10.000 evra za svako novo radno mesto, nego da svojim građanima obezbedi minimalna kreditna sredstva – kaže Momčilo.

A, možda je negde neko već isplanirao sve ovako – da zlatnu koku kupi za malo para.