A, last but not least, šta je sa „kupcima“, konzumentima vranjske kulture? Osnovno pravilo ekonomije kaže da kad je ponuda oskudna, cena je tim viša. E, ovde Vranje u potpunosti potvrđuje aksiom, čak ga i prevazilazi – ono čega nema, platićete najskuplje!
Ovaj ću tekst započeti jednom parabolom, iz ličnog iskustva. Bio sam sa kćerkicom u Beogradu. Cipela me nažuljala, u prestonici je održavan „Beogradski maraton“, pa je shodno tome i gradski prevoz bio značajno redukovan. U Beogradu je i ono što je blizu daleko, u odnosu na vranjske relacije, ne samo u metrima, nego i u vijugama. Dete je htelo da vidi sve – Marakanu, bioskop, knjižare, galerije, Skadarliju, teatar… Pošto smo sve obišli, onoliko koliko smo mogli sa mojom bangavom nogom, otišli smo u Narodno pozorište, na predstavu kultnog baleta Čajkovskog, „Labudovo jezero“. Nekim čudom smo došli do karata, i to na najboljim mestima, parter, osmi red, sredina. Iza nas je sedeo bračni par u ozbiljnim godinama, gospoda, vidi se, pa je u pauzama predstave gospođa stupila u razgovor sa mojom kćerkom.
Nisam slušao, išao sam na puš-pauzu, ali mi je posle prepričano. Gospođa je pitala moju kćerkicu ko smo mi, otkud mi tu, i kakve utiske nosi. Dete k’o dete, sve iskreno odgovori – da smo iz Vranja, da je danas prvi put u životu prisustvovala bioskopskoj projekciji („Trista Spartanaca“), da je prvi put posetila knjižaru, da prvi put gleda balet i uživo sluša ono što nisu trubači, harmonikaši i gočobije, već simfonijski orkestar, da vidi pristojan svet, koji u pozorištu ne gricka semenke, koji isključuje mobilne telefone u toku predstave (desi se i kod nas da „zaborave“, ali razgovor ili razmena SMS poruka traju bar pet minuta), uglavnom, sve ono što je Vranje svojevremeno imalo, a što je sada samo legendarna priča matoraca ovdašnjih.
Izašli smo iz pozorišta, odmah uplovili u buran svet centra prestonice, koja je i dalje nudila sve, uključujući i kulturne sadržaje; u to vreme, u Vranju rade samo kafići i diskoteke tipa „zvezde granda“, sa bezobzirnim basovima, koji se čuju od Morave do Pljačkovice. Gospođa je izašla za nama, poljubila moju kćerkicu, i rekla – „dođi nam opet, što pre, što dalje otuda“. Pa, pitam, šta si joj to rekla? To što jeste, kaže dete. Pa šta ti ona reče? „Crno dete“, kaže, i ovako sklopi ruke.
ALTAMIRA I LASKO
Ovaj bi tekst trebalo da bude neki rezime kulturnog života Vranja u prethodnoj godini. Sad, mogli bismo da se bavimo statistikom – koliko i gde je bilo izložbi, premijera, književnih večeri, koncerata? I koliko je to bilo kvalitetno, ako izuzmemo izreku (navodno rimsku) – „o ukusima se ne raspravlja“. Nego o čemu, pogotovo u kulturnoj sferi? Ta je maksima štetna, i izraz je duhovnog obrasca koji koriste štetočine u devastiranom kulturnom miljeu Vranja. Pa, još je Čerčil savetovao – „ako ne znaš šta da uradiš kako valja, upotrebi statistiku“.
U čemu je problem? Ne u stvaraocima, ne u publici, već u nedostatku konzistentne kulturne strategije, koja ovom gradu očajnički nedostaje. Da li je bitno da li su na vlasti demokrate, socijalisti, nacionalisti, ako je kultura kao antropološka pojava, kao duhovna potreba, sa tog nivoa svedena na segment dnevne politike? Pa još su pećinski ljudi u Altamiri i Lasku to osećali, i znali!
Tako se u političkim krugovima sve tretira, pa i kultura – biblioteka onima, arhiv onima, pozorište onima, muzej onima… Izvinite što pitam, jel vam to ujčevina?!
Kulturni život je sveden na ad hoc varijantu, i ozbiljni projekti kao što su „Stari dani“ ili „Borini pozorišni dani“, predstavljaju izuzetak koji potvrđuje pravilo. Gde je umetnička etika? Režiser koga je vranjsko pozorište odškolovalo, sada to isto pozorište tuži za milion dinara, „jer on toliko vredi“! Još ga je i poštedeo za pola miliona, eto jednog humanog gesta. Poeta, pak, koji na javnom dobru živi kao Ibrahim paša, tuži svoj grad za „Borinu nedelju“, jer se stihodelja pomnožio, pa smatra da je on jedini baštinik Borin. I dobijaju na sudu! Vranjska kultura, dakle, postaje neka vrsta pijace, pa za koliko se pogodimo.
A, last but not least, šta je sa „kupcima“, konzumentima vranjske kulture? Osnovno pravilo ekonomije kaže da kad je ponuda oskudna, cena je tim viša. E, ovde Vranje u potpunosti potvrđuje aksiom, čak ga i prevazilazi – ono čega nema, platićete najskuplje!
I, da završim onime čime sam počeo – baletom u Beogradu; pitam kćerkicu – pa šta reče kad te ona gospođa upita odakle si? Pa, kaže, iz Vranja. Glava mi pade u ruke – pa sinko bre, što ne reče da si iz Leskovca?
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.