Tamo gde se sove gnezde

, ,

Ovi ljudi gotovo da nemaju nameštaj i kuhinjske elemente. Nikada nisu imali novac za električan šporet. Za veš mašinu su čuli, ali nisu videli kako izgleda. Deca ne znaju šta je čokolada, euro krem, bombona, salama, pašteta, banana, pomorandža…

Braća, trinaestogodišnji Aleksandar i osmogodišnji Nikola Ristić jedina su deca koja žive u selu Preobražanje. Kad nisu u školi, druže se sa životinjama: kozama, psom, mačkom… Iako ih je pritislo siromaštvo, njima na prvom mestu nedostaje dečje društvo.   

GODIŠNjI POMEN

U selu, postoji četvorogodišnja škola, delimično obnovljena. Ona ima samo jednog đaka, Nikolu Ristića koji pohađa drugi razred. Njegov brat, Aleksandar učenik je sedmog razeda u udaljenom selu Rataje. Do kuće Ristića se stiže isprekidanim sokakom, uzbrdo, u centru sela. Ispred kuće bunar, korito za pranje veša, s desne strane pas nalik vuku, a potom štala sa kravama i kozama koje ih hrane. Ne pamte kad su išli u Vranje, brinu oko stoke i razmišljaju samo o jednom – da su siti. Užasno se boje gladi.

Dočekuje nas glava kuće, Miodrag Ristić (68) sa suprugom Živkom (74), snajom Daliborkom (29) i decom: Aleksandrom i Nikolom.

– Februaura smo stavljali godišnji pomen sinu Srboljubu. Umro je iznenada, od visokog pritiska, kažu, u 42-oj godini. Izašao je noću, krenuo u poljski VC, oko četiri ujutru, mraz je bio. Pao je sa stepenica koje nisu ograđene i udario glavom. Istrčali smo svi, ali pomoći nije bilo. Ostavi siročiće, snaju, ostavi svima teret na srcu i duši – kaže kroz suze Miodrag, dodajući da niko od ukućana nema školu, te da žive od mleka, sira, krompira i prodaje pečuraka, kojih ove godine nije bilo.

Njegova Živka koja je stub kuće, uzdiše i briše maramom vrele suze.

– Muka je ovo. Selo ukleto, šta li? Nema ljudi, samo se sove gnezde u drveću. Paraju uši kreštanjem. Jedva smo Srbu oženili, Daliborku doveli, ona je zdrava, a bolešljiva, ali decu pazi i voli da se čudiš – kaže Živka.

Daliborka je skuvala krompir koji Aleksandar i Nikola željno iščekuju. Nikola je mezimac i njemu se dozvoljava da podigne poklopac male šerpice i pojede malo vrućeg krompira. Daliborka mu daje, on mljacka zadovoljno, smejući se. „Smederevac“ star, sa rupama, dimi na sve strane. Stakla na prozorima u sobi nema, stavljeni su dupli najloni. Od prašine se ne vidi danju, pa mora da se upali svetlo.

– More samo da ima da jedemo i da ih boleštine zaobiđu. Da su živi i zdravi, da ih gledam kako rastu, ništa drugo neću. Ona, kao za inat mala, zakržljala kao i ja. Aleksandar je sedmi razred, a svi misle da je drugi-treći – kaže Daliborka.

Aleksandar ide u školu u selu Rataju koje je od njihove kuće udaljeno dva sata hoda.

– Pratim ga sa psom Sokolom svakog jutra. Nema prevoza, iako smo blizu Vranja, autobus ne dolazi. Idemo pored reke i šume, pa preko polja spustamo se u selo Aleksandrovac i potom u Rataje. Ustajemo u pola pet ujutru, Aca popije šolju kozjeg mleka, stavim mu u torbu komad hleba i krenemo. Ja se vratim, moram da radim oko stoke i gledam Nikolu. Aleksadar se u podne vraća sam. Muka je ujutru, mrak, blizu je šuma, ima vukova. Ali, tu je naš Sokol, i motke koje nosimo u ruke. Dete se muči, kako da poraste i popravi se u kilaži, kad dnevno pešači do škole, u dva pravca, četiri sata – priča Daliborka.

ŠEĆER U TACNI

Za porodicu Ristić mnoge stvari koje čine život u gradu i po okolnim selima su nepoznanica. Žive u svom svetu, ispunjenim siromaštvom. Uklapaju su se u opštu sliku sela iz 19. veka. Odeća i obuća na njima je stara, iznošena. Baka Živka im plete džempere, deca dobiju povremeno nešto od stare odeće i obuće od ljudi koji primete njihovu muku. A, takvih je malo. U kući, dve sobe, drveni kreveti, sve oskudno. Nemaju stvari, niti kuhinjskih elemenata. Nikada nisu imali novac za električan šporet, za veš mašinu su čuli, ali nisu videli kako izgleda. Sve je to u seoskoj srpskoj kući, na deset kilometra od Vranja, gde pojedini dečakovi vršnjaci sede pored kompjutera, imaju mobilne telefone, igraju razne igrice i gde ih mole i ugađaju im šta će da pojedu i popiju. Aleksandar i Nikola se igraju u pesku, pored reke od blata prave figure životinja, kule i kuće po njihovoj zamisli.

Aleksandar i Nikola ne znaju šta je prodavnica jer je nema u selu. Ne znaju šta je čokolada, euro krem, bombona, salama, pašteta… ne znaju šta je to banana, pomorandža… Znaju za kolače gurabije, od brašna i malo šećera, za jabuke, kruške kolačarke koje se kuvaju, orahe, za ono što raste u dvorištu, po selu. Znaju za vrganj, šipurak, trnjinu. Vrganj kada nađu peku na žaru u dvorištu, šipurak i trnjinu jedu sirove, sa grmova. Ne znaju za pekmez, jer niko ne radi u kući i para za šećer nema.

– Jedemo kozje mleko, volimo vruć hleb i kad nam nana namaže odozgo svinjsku crvenu mast, pa posoli, nema od toga ništa lepšeg i ukusnijeg – kaže Aleksandar.

– Ja volim da stavi nana šećer u tacnu i da ližem, ali ne da – zbori mali Nikola i smeje se. Nana Živki neprijatno, snebiva se.

– Daće Bog, samo kada bi se deca izvukla iz ove sirotinje i pustog sela. Da su neki majstori, da imaju siguran komad hleba – uzdiše starica Živka.

– More, ženo, kakvi majstori, to se uči u Vranje, a za nas je grad nedostižan. Košta to učenje, nego da si povećamo stoku, da oremo njive i imamo hranu za njih. Kad ima hrane u kući i ako ostane za prodaju oni ima da su domaćini, pravi ljudi, i to ovde, u Preobražanju. Ima da dođe neka sirotinja i da ih oženimo, pa decu da imaju, da znaju zašto se muče – priča Miodrag.

Dečaci se igraju sa psom Sokolom. Ne žale se na sirotinju, za njih je život koji trenutno žive bogatstvo. Igraju se u školskom dvorištu, pored reke. Njihova želja je samo jedna:

– Voleli bismo da imamo drugove, pa da se igramo žmurke, da hvatamo ptice po drveće, guštere u reci – govore u glas.