Omaž velikom vranjancu

U sportskoj hali, pa posle u hotelu “vranje”, održan je peti memorijal “bakija bakić”, omaž jednom od  najvećih vranjanaca. Ma, kakva guča?! Uz orkestre nenada mladenovića, jovice ajdarevića, kristijana trajkovića, uz pesmu caneta raćipovića, uz igru kulturno umetničkih društava “sevdah” i “rom” iz vranja, te kud “bor” iz istoimenog grada, uz mitku dragana stankovića, gledalac je mogao da pomisli da je negde u nju orleansu, a ne u vranju. Vranjanci, i romi i srbi, odali su dužno poštovanje velikom vranjancu, oko čijeg je spomenika svojevremeno vođena prava borba – hoće li biti u gradskom parku, među ostalim vranjskim velikanima, ili u gornjoj čaršiji, “među svojima”? Na kraju je pobedila ova druga, rigidnija struja, ali velikan je velikan, pa ma gde bio. 

Trubački bard juga srbije bakija bakić rođen je 03.06.1923. Umro je 16.10.1989. Tiho i nečujno. Pola vranjanaca za tu vest saznalo je tek pošto je bakić zauvek zaćutao. Mediji su tada pisali o „nesvakidašnjem odnosu javnosti prema onome koji je proslavio vranje“. Velikani odlaze u istoriju tiho, prizivajući zakasnelo poštovanje.
Svakog ponedeljka uveče u zdanju kafane „vranje“, današnjem hotelu, bakićev orkestar svirao je za vranjance. Bio je to kult uz ćevapčiće i špricere. Dan za porodično okupljanje uz trubački karasevdah. Sada toga više nema, ili ne bar u takvom obliku, što će vam vranjanci objasniti „drugačijim vremenima“. U znak sećanja na trubačkog amadeusa u „njegovoj“ gornjoj čaršiji u vranju podignut mu je spomenik.
Veštinu sviranja na trubi, od svoje desete godine, učio je od oca fejze. Porodičnu trubačku tradiciju nastavili su njegov sin i unuk, a posebno sestrić ekrem mamutović (milan mladenović) koga je ujak uzdigao do trubačkih nebesa i predao mu vođenje orkestra 1986. Bez bakije, sabor trubača u guči bio bi u mnogome siromašniji. I bakija – bez sabora.
Kada je 1970. Primio na saboru nagradu, a prangije odjekivale dragačevskim brdima bakija je uzviknuo: „mene je sabor rodio! U stvari, ja se na svakom saboru ponovo rađam. Verujte, godinu dana živim za sabor. Iako ovde nisam rođen, iako ovde ne živim, ja sam, zbog sabora u duši dragačevac. Doći ću iz mog vranja ponovo. Ja u guču moram dolaziti, ne zbog pobede, već zbog ovih divnih ljudi.“
i, tako je i bilo. Na „svetsko prvenstvo“ trubačkih orkestara dolazio je od trećeg sabora 1963. Nastupao je ukupno 23 puta, poslednja svirka bila je 1986. Majstorluk, kako bi stručnjaci rekli, fligohornog sviranja, već na prvom nastupu bakiji donosi titulu najboljeg trubača srbije. Tu titulu poneće još dva puta (1969. I 1970). Drugo mesto pripalo mu je 1964. Orkestar koji je predvodio četiri puta je osvajao titulu najboljeg (1964,1967, 1968 i 1971), dva puta pripala mu je titula vicešampiona (1963 i 1981.) Dok je tri puta osvajano treće mesto (1972, 1984 i 1985). Za najbolje odsvirano kolo bakija bakić je nagrađen (1966, 1979. I 1981), a za izvođenje izvorne pesme 1969.
„zvuk njegove trube je zaštitni znak narodnog trubaštva južne srbije”. Da je to tako, svedoči i tradicionalna nagrada „bakija bakić“, koja se, od 1995, po odluci sabora trubača u guči, svake godine dodeljene na predtakmičenju u surdulici najboljem orkestru“, pišu u knjizi „majstori trube“ joviša slavković i ljubiša ristić. Sa svojim orkestrom, snimio je dvadesetak audio kaseta i dve video kasete. Učestvovao je u snimanju filmova „nečista krv“ i „gradilište“, gostovao u inostranstvu, svirao svadbe, uveseljavao direktore i njihove prestoničke goste željne zvuka vranjanske trube.

Dve odine nakon smrti proglašen je majstorom trube. Ove godine njemu u čast održan je peti memorijal „bakija bakić“ u njegovom rodnom vranju. Grmele su trube, čulo se do guče, a bakija negde sa nebesa sluša li sluša šta to rade njegovi naslednici.

Južnjački Amadeus sada iz gornje čaršije, sa svojim osnovnim „alatom“, trubom, gleda prema vranju. Da li su ga vranjanci dovoljno dobro slušali?