Sve anonimne krivične prijave protiv mene su odbačene, a sada pokušavaju da me preko interneta dezavuišu kao funkcionera. Gordana Anđušević, bivša službenica filijale, iz nejasnih razloga fiksirala je mene kao jedinog krivca što je pre dve godine penzionisana, iako je u vreme rešavanja problema tehnološkog viška ispunjavala uslove za penziju
Posle teksta iz pretprošlog broja „Vranjskih“ pod naslovom „Tamo vam je bolje“, koji se bavio lečenjem osiguranika Filijale Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje (RFZO) van Vranja, šezdesetak pretežno negativnih komentara stiglo je preko veb adrese www.vranjske.co.rs na račun direktora Dragoslava NEDELjKOVIĆA.
Nedeljković je pristao da za „Vranjske“ odgovori na prozivke pretežno anonimnih ljudi, potencirajući da svaki funkcioner koji radi po zakonima ove države „nema čega da se boji pred javnošću“.
Vranjske: Imate li predstavu odakle dolaze optužbe na vaš račun?
Nedeljković: Kako da ne. Jedna osoba koja je ovde radila, a sada je u penziji, najverovatnije stoji iza ovog kao i iza svih sličnih napada na mene u poslednje dve godine.
NIČIM IZAZVANA MRŽNjA
Javnosti nisu poznati ti detalji…
– Nisu, jer je dosad većina podmetačina išla preko anonimnih ili potpisanih krivičnih prijava, pa se o tome raspravljalo pred nadležnim organima. Evo sada žele da me preko interneta dezavuišu kao funkcionera pred širom javnošću. Bez dokaza. Tu grupu predvodi Gordana Anđušević, naša nekadašnja službenica.
Govorite o lokalnoj odbornici SPS? Odakle tolika netrpeljivost prema vama?
– Sve je počelo nakon mog dolaska u RFZO 1. juna 2001. Gospođa Anđušević bila je dotad sekretarica bivšeg direktora. Imao sam saznanja o tome da je sebi dala previše ovlašćenja, da ima uplitanja u rad lekarskih komisija. Takav radnik nije se uklapao u moju organizacionu šemu.
Šta ste preduzeli?
– Rasporedio sam je na mesto višeg referenta pisarnice. Usprotivila se najpre, ali je ubrzo počela da radi svoj novi posao. Kada je 2003. došlo do promene na nivou republičke vlasti počela je da priča po filijali kako ću ja biti smenjen i kako će ona opet postati sekretarica.
Smenjeni ste početkom 2005. godine.
– Da. Čisto političkom odlukom tadašnje direktorke RZZO Svetlane Vukajlović, posle pritiska lokalnog odbora G17 i njihovog tadašnjeg lidera Dragana Gace Petrovića sa kojima sam imao lični sukob u vreme dok sam radio u „Poljoproduktu“. Anđuševićka je likovala.
Kako je to izgledalo?
– Slavili su u filijali uz muziku što sam smenjen. Moj naslednik Nenad Ilić iz G17 rasporedio me u jednu prolaznu kancelariju kojom je Anđuševićka svakodnevno defilovala i podrugljivo mi dobacivala: „Pošto nisi želeo mene za sekretaricu, sad si ti moja sekretarica“.
Ponovo vas postavljaju za direktora početkom 2008. Kako je to doživela grupa kojoj ste smetali?
– Počeli su pritisci na uticajne članove SPS u lokalu, prvenstveno preko gradonačelnika Miroljuba Stojčića, poslanika Milana Nikolića i još nekih socijalista sa namerom da se ja nekako sklonim. To im nije uspelo. Plašili su se, a ja nisam osvetoljubiv čovek.
Kako ste rešavali problem?
– Smatrao sam da Gordana može dobro da radi svoj posao ako „zaboravi jezik kući“. To sam joj i rekao. Sve je dobro funkcionisalo.
Do kada?
– Do momenta kada smo obavešteni iz centrale da moramo sprovesti program racionalizacije i rešavanja pitanja tehnološkog viška radnika po Zakonu o smanjenju broja službenika u državnoj administraciji.
Anđuševićku je kačio taj program?
– Mi smo tada imali 78 zaposlenih, morali smo otpustiti 11 ljudi. Tražio sam od načelnika službi da obave ocenu ljudstva i primenom dopunskih kriterijuma dođemo najpre do onih koji ispunjavaju uslove za penziju.
Među njima je bila i ona?
– Gordana Anđušević je u tom momentu imala 36 i po godina radnog staža, a za žene je potrebno 35 za penziju. Ona je automatskim prestankom radnog odnosa otišla u penziju, i to redovnu, bez ikakvog gubitka i uz isplatu stimulativnog dela što je izuzetno pristojan novac.
SAD SI TI MOJA SEKRETARICA
Šta joj je tu smetalo?
– Ne znam. Takav odlazak u penziju bi mnogi jedva dočekali.
Pa, čime je konkretno bila nezadovoljna?
– Mislila je da može još da radi. Možda je penzija bila nešto niža od plate, možda zato što joj je bilo dosadno kući. Nije mi poznat tačan motiv.
Nije bila jedina?
– Naravno. Otišlo je još ljudi, ali niko nije reagovao takvom netrpeljivošću prema meni. Njih petoro tužilo je Fond, svi su izgubili pojedinačne sudske procese.
Ko su bili ti ljudi?
– Osim Anđuševićke, Slavko Milošević i Vera Dodić iz Vranja, kao i Gordana Tasić i Nada Tomić iz ispostave u Bujanovcu. Usledilo je četiri, pet krivičnih i disciplinskih prijava protiv mene.
Sa kakvim ishodom?
– Sve su odbačene kako na nivou RFZO, tako i od strane tužilaštava ili inspekcije rada.
Stavlja vam se na dušu da navodno „usporavate plaćanje bolovanja i putnih troškova“?
– U zavisnosti od prihoda sredstava koja nam ostaju od doprinosa ide i dinamika plaćanja, tako da ne može direktor da usporava takve isplate. Taj posao vodi načelnik za finansije po strogo utvrđenim pravilima.
Neke osobe tvrde da na isplatu putnih troškova čekaju dve godine?
– To je nemoguće. Putni troškovi isplaćuju se do petog u mesecu za prethodni mesečni period. I tako svakog meseca redovno.
Jedna vam je osoba na sajtu zamerila da ste joj uprkos tome što poseduje urednu dokumentaciju uskratili banju uticajem na lekarsku komisiju iako je imala tri preloma ekstemiteta.
– Direktor filijale nije član lekarskih komisija, niti verifikuje njihove odluke. Te su komisije autonomne, pa ja nemam mogućnost da bilo šta uskraćujem.
LEKARSKE KOMISIJE SU AUTONOMNE
Ukazano je da nisu transparentni vaši troškovi za banjsko lečenje, naknade za putne troškove van Vranja i korišćenje mobilnog telefona?
– Ubeđen sam da sam jedan od direktora koji najmanje putuje. Posle operacije od diskus hernije bolesnik je tokom tri, četiri nedelje nepokretan i sleduje mu postoperativni oporavak od 28 dana u Ribarskoj banji. Nakon proteka dvanaest meseci bio sam još petnaest dana u Vranjskoj Banji.
Ko ima uvid u dnevnice i putne troškove?
– Služba finansija. Što se tiče dnevnica od početka godine isplaćeno mi je tačno 27.115 dinara uglavnom prilikom putovanja na sastanke u Beograd ili na savetovanja u Srbiji. Od početka godine ukupno sam za telefonske razgovore preko službenog telefona potrošio 9.492 dinara zaključno sa oktobrom. Sve je restriktivno.
I pored svih ovih objašnjenja mnogima ste trn u oku. Zašto?
– Zato što sve vreme radim po zakonima ove države i što sam profesionalac u poslu. Što nemam dlake na jeziku, što svakome u oči kažem šta imam i zato što sam pošten. To u Srbiji i nije nešto što ljude čini popularnim.
(KOMPLETAN TEKST PROČITAJTE U ŠTAMPANOM IZDANjU)
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.