, 
U trenutku kada sam došao na ideju da pokrenem postupak pred Evropskim sudom za ljudska prava, već sam bio dobrano razočaran u naše pravosuđe. Već tada mi je bilo jasno da se kroz sudstvo najbolje vidi u kakvom nam je stanju država
Kada čujete da je neko u potrazi za pravdom stigao čak do Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu, znate da ga je na to nateralaa neka teška muka. Borisu Anastasovu, inženjeru šumarstva u penziji, koji je četrdeset godina proveo radeći u „Simpu“, ovo suđenje je, kaže, bilo prvo u životu ali, nada se i poslednje. Iako je petnaest godina vodio ovaj sudski proces, koji je posle dosta muka okončan u njegovu korist, smatraće ga završenim tek kada dobije i poslednji dinar odštete.
ZAPLET: Sve je počelo sada već daleke 1992. godine kada sam prijateljevom prijatelju, a mom poznaniku, pozajmio 25.000 maraka. Iako sam se dugo dvoumio, na kraju sam ipak pristao, pod uslovom da sastavimo ugovor i overimo ga u sudu. Tako smo i uradili i on je nakon šest meseci trebalo da mi vrati dug. U više navrata vraćao je po malo, svega 2.500 maraka, pa sam odlučio, kako moj slučaj ne bi zastareo, da ga tužim. Presavio sam tabak, što kaže naš narod, i sam, bez advokata, sastavio tužbu koju sam podneo sudu 1995. godine.
POSTUPAK: Savka Petrović, koja je odmah, te 1995. godine, donela realnu presudu presudivši da mi tuženi vrati iznos koji sam mu pozajmio i na to plati kamatu. Ovaj se, naravno, žalio i sve je vraćeno na početak. Savka je u međuvremenu, na žalost, umrla, i dodeljen nam je nov sudija. Znači, “Jovo, nanovo”. Sudila je sada bila Zorica Stojičić. Po meni je sve to, prva presuda, pa žalba, pa druga presuda, pa druga žalba, bilo sramno. Jer, kako drugačije da prihvatim obrazloženje koje glasi, da sam mu ja “novac dobrovoljno dao, pa će on dobrovoljno i da mi ga vrati”!? Tada sam se žalio Apelacionom sudu u Nišu.
KORACI: Saznao sam da, pre nego što se obratite sudu u Strazburu, prvo morate da iskoristite svaki pravni lek unutar države Srbije koji bi mogao da pomogne u obeštećenju u predmetu povodom kojeg podnosite predstavku. To obično znači obraćanje nadležnom sudu, uz podnošenje žalbe, odnosno žalbe višem sudu do pravosnažne sudske odluke, kao i podnošenje ustavne žalbe Ustavnom sudu Republike Srbije. Ali, nije dovoljno samo upotrebiti pravne lekove. Ja nisam čekao konačnu odluku našeg suda, jer mu nisam verovao, nego sam paralelno sa tim obratio sudu u Strazburu, novembra 2007. godine.
RASPLET: Već na kraju živaca, u to vreme donešena je, konačno, pravosnažna presuda Apelacionog suda u Nišu da mi dužnik isplati sav dug, na osnovu koga sam podneo zahtev za naplatu. To je, već godinu i po dana, u postupku. Nadam se da ću uskoro dobiti svoj novac nazad, iako su “probili” rok koji je propisan zakonom za taj postupak. Za razliku od domaćeg pravosuđa, odgovor iz Strazbura je stigao samo mesec dana nakon što sam im se obratio, decembra 2007. godine. U odgovoru su me obavestili da treba još samo da im pošaljem punomoćje. Zanimljivo je da oni besplatno razmatraju svaki slučaj, vi samo snosite vaše troškove, a postupak se vodi pisanim putem. Nakon tri godine, bez trunke maltretiranja i nerviranja, moja presuda iz Drugog odeljenja suda u Strazburu je stigla. Obavestili su me da je presuđeno da Vlada Republike Srbije treba da mi nadoknadi nematerijalne troškove u iznosu od 2.600 evra u dinarskoj protivvrednosti. Država mi je to isplatilia 1. jula 2011. godine.
POSLEDICE: Za petnaest godina smucanja po domaćim sudovima dobio sam šećernu bolest od stresova i nerviranja. Na stranu to što su moji sudski troškovi na kraju dostigli neverovatnu sumu od 7.000 evra. Poverenja u ljude više nemam, i jedina mi je satisfakcija, nakon svega, što sam, “isterao pravdu”.
(KOMPLETAN TEKST PROČITAJTE U ŠTAMPANOM IZDANjU)
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.