Školski čas u rezidenciji predsednika Tadića

Svako dete u Srbiji ima pravo na najbolje moguće obrazovanje na maternjem jeziku. Na taj način se ispunjava jedna velika misija – da čuvate svoj kulturni identitet i da volite svoju zemlju, Republiku Srbiju“, rekao je predsednik Tadić

Prošlog petka 233 učenika srednjih škola iz Bujanovca, Preševa i Medvedje, ovogodišnjih stipendista Koordinacionog tela za jug Srbije, po državnom protokolu, bili su gosti Borisa Tadića, predsednika Republike Srbije u rezidencijalnoj sali na Andrićevom vencu u Beogradu. A biti tamo, rukovati se sa šefom države, pa još fotografisati, e to se ne događa svakome. Kod profesora Tadića, dobrodošlica, razgovor, fotografisanje, koktel…sve je to trajalo tačno 45 minuta –  jedan školski čas, za pamćenje. Sa učenicima su se „prošvercovali“ njihovi profesori i novinari sa kojima su bile kamere Televizije „Spektri“ iz Bujanovca i RTV Preševo.

Posetu srednjoškolaca srpskoj prestonici „skrivilo“ je Koordinaciono telo za opštine Preševo, Bujanovac i Medvedju. Predsednik ovog državnog organa, ministar Milan Marković i saradnici skovali su dobar plan: da se trećoj generaciji  srednjoškolaca (114 iz Preševa, 87 Bujuanovca i 32 iz Medvedje) rešenja o jednogodišnjim stipendijam dodele u Domu Narodne skupštine Republike Srbije i da se učenici – Srbi, Albanci i Romi, te njihovi profesori i direktori „uživo“ susretnu sa dve politički najjače ličnosti u svakoj zemlji: šefovima države i republičkog parlamenta.

Pet autobusa i jedan minibus u koloni su se zaputili u srpsku prestonicu koju je 90 odsto učenika videlo samo na fotografijama ili televiziji. U jednom od autobusa vođa puta je Nenad Stajić, službenik Kancelarije Koordinacionog tela u Bujanovcu. Pedantan, precizan, odmeren, nekoliko puta se obraća učenicima, jer ne želi da se dogodi bilo šta neplanirano. Profesor, Albanac, prevodi, jer je medju učenicima mnogo Albanaca koji površno znaju srpski jezik.

U SKUPŠTINU PREKO CRVENOG TEPIHA

Neplanirana pauza od skoro pola sata je na rampi u Bubanj potoku.

– Čekamo policijsku patrolu sa kojom ćemo ući u Beograd i doći do Skupštine. Dogovorili smo se pre pet dana, ali eto, nema ih – objašnjava jedan od organizatora.

ŠTA SU REKLI ZA NOVINE?
Taljat Arifi, direktor Srednje tehničke škole u Preševu: Ovim gestom Vlada Srbije i Koordinaciono telo iskazali su veliko poštovanje prema našim učenicima. To je za njih malo, a za nas je mnogo.
Šećim Rdžepi iz Oraovice, učenik gimnazije „Skenderbeg“: Prvi put sam u Beogradu. Mnogo čega sam danas video. Bez obzira što je stipendija 6.000 dinara, ona nama mnogo znači.
Jelena Djordjević, učenica iz Preševa: Moja davnašnja želja je da studiram u Beogradu. Ovom posetom samo sam učvrstila to moje ubedjenje.
Aljben Alji, učenik Ekonomske škole: Mi učenici ćemo ovaj dan dugo pamtiti. Novcem od stipendije ću da pojačam neke funkcije mog računara.
Agani Imani, učenik iz Preševa: Ja sam sada siguran da ću da studiram srpski jezik. Videću gde, ali ću tako najbrže sutra doći do posla.

Sve se ipak dobro završilo: patrola je stigla, pa je naš konvoj po planu sproveden do Skupštine i „usidren“ na platou, odakle, preko stepeništa, do ulaza, vodi onaj čuveni poslanički „crveni tepih“. Preko njega su držeći se za ruke, dva po dva, ušli stipendisti.

Neki minut posle 11 časova, u svih 250 poslaničkih mesta Narodne skupštine Republike Srbije, sedeli su učenici i njihovi profesori iz Bujanovca, Preševa i Medvedje. Slika za pamćenje – kamere, foto aparati, protokolarna tišina, a oni sede, kao pravi poslanici. Njima u čast obratili su se predsednica Skupštine, Slavica Djukić Dejanović i predsednik Koordinacionog tela i ministar Milan Marković.

– U vašim životima dve ključne reči treba da budu dijalog i kompromis, koje će vas sigurno dovesti do uspeha u životu. Vi ste ti koji treba da nastavite misiju širenja duha zajedništva i različitosti sredina iz kojih dolazite“, poručila je predsednica uz želju da se u Domu Narodne skupštine osećaju kao u svojim domovima.

Milan Marković, predsednik Koordinacionog tela najpre je podsetio da je cilj ovih stipendija, podsticanje integracija među mladima i stvaranje uslova za trajan mir i stabilnost u opštinama na jugu Srbije, a potom se obratio albanskim srednjoškolcima:

– Za svakog čoveka jezik je bogatstvo, a vama je jezik barijera. Zato vi morate da naučite i da znate jezik zemlje u kojoj živite. Ne smete sebi dozvoliti da neznanje srpskog jezika sputa vašu budućnost. Znanje srpskog jezika za vas će sutra biti velika prednost u životu. Ako uz albanski, vi ovladate i srpskim jezikom, onda ste uvek i svuda u životu favoriti. Vi sutra jednostavno ne smete biti taoci nesrećne prošlosti kraja u kome živite.

Onda su, za onu čuvenu govornicu narodnog parlamenta stala i deca. Po protokolu, ali bez crveni marama, zahvalili su se domaćinima i svima koji misle o njima makar i minimalnim stipendijama od 6.000 dinara. Onda je, kako reče jedan profesor iz Bujanovca, usledio onaj najlepši deo – u holu Narodne skupštine, kroz koji su prošle delegacije stotine zemalja sveta, predsednica Skupštine priredila je koktel za srednjoškolce. Čitaoce koje zanima protokol ovog dela boravka, moram razočarati: mnogi kokteli u Vranju, Bujanovcu i Preševu bili su na većem nivou

PREDSEDNIK KASNI OSAM MINUTA

Usledio je izlazak iz Skupštine, ponovo preko onog „tepiha“. TV kamermani žure da za dokumentaciju naprave „pokrivalice“ skupštinskog zdanja. Love svaki detalj na zgradi. A onda dva zanimljiva čina. Neko je hteo da se oslobodi nekakvog papira. Ali, hoćeš: ispred Skupštine onda levo i desno po stotinu metara, nigde korpe za otpatke. I dok se društvo smeje, tik ispred Skupštine nailazi radnica Gradske čistoće u uniformi, sa kolicima: stara žena jedva hoda, pocepana i prljava uniforma, šuplje rukavice, a metla od pruća mala, nikakva. „Ovakvim metlama smo u Preševu ulice čistili tamo nekih pedesetih“, reče načelnik jedne opštinske službe.

PROFESOR
U povratku iz Beograda pravimo predah kod motela „Stari hrast“ i tu susrećemo srednjoškolce iz Leskovca. Jedan od vozača iz naše ekspedicije gleda nove liskovačke autobuse Turističke agencije „Pluton turs“, pa će onako na glas: To su autobusi onog profesora iz Vranja, koji deci prodaje udžbenike ispod ruke, a državi ne plaća PDV.

Onda je usledila šetnja od desetak minuta kroz Pionirski park i eto nas na Andrićevom vencu u odajama šefa države Srbije. Pogledi gostiju lete na sve strane, a oko nas, kako bi u žargonu rekli, šuma momaka iz obezbeđenja – mladi, zdravi, pravi i žilavi. Prođosmo nekako sve te skenere, kontrole, prepreke i evo nas u onom holu koji nam je toliko poznat sa TV ekrana, u kome Tadić prima sve goste. I tu je prisutan duh našeg mentaliteta: predsednik kasni celih osam minuta. A, šta je rekao?

– Hvala vam što ste dobri đaci, što slušate svoje roditelje i nastavnike. Hvala vam što ste došli ovde i što ste meni olakšali posao, a vi ste ovde predstavnici vaših opština. Uskoro ću doći kod vas, jer dugo nisam bio. Ja želim da vam kažem da svako dete u Srbiji ima pravo na najbolje moguće obrazovanje na maternjem jeziku. Na taj način se ispunjava jedna velika misija – da čuvate svoj kulturni identitet i da volite svoju zemlju, Republiku Srbiju“, rekao je Tadić između ostalog.

A onda je došao red na kamere, foto aparate, mobilne telefone: svako je za uspomenu hteo fotografiju sa šefom svoje države. To je potrajalo dvadesetak minuta. Usledili su razgovori sa decom, profesorima, predstavnicima lokalnih zajednica i Koordinacionog tela. Tadiću je prvi prišao Sima Gazikalović. Susret je bio toliko neformalan kao da se pozdravljaju komšije sa istog sprata. Onda je prišao Slobodan Drašković, predsednik opštine Medveđa, pa svi ostali. O čemu su pričali?

Budite ljubazni, neformalnim razgovorima novinari ne mogu da prisustvuju, upozori me mladić iz obezbedjenja istog trenutka kada sam pošao u misiju „prisluškivanja“. Posle školskog časa od 45 minuta, profesor Tadić se uz smešak obraća: „ Hvala vam. Bilo mi je prijatno sa vama. Moramo se rastati jer me čekaju druge obaveze“. Predsednik je otišao, a učenici su boravak u Beogradu nastavili razgledanjem grada, onako iz autobusa. Istoga dana nešto pre ponoći, vratili su se svojim domovima.