Postala sam predsednik opštine

, , , ,

Ovaj lapsus, koji dosta govori o njenom autoru, o ambicioznosti i nemirnom duhu naše sagovornice, Vesna je, sva uzbuđena, izgovorila majci pošto su je u školi izabrali za predsednicu odeljenske zajednice

Posao političkog savetnika u Ambasadi je dosta slojevit, i non-stop evolvira. Generalno, uključuje organizaciju regionalnih poseta, poput prošlonedeljne posete zamenika ambasadora Vranju, osmišljavanje i organizaciju aktivnosti (poput promovisanja Olimpijskih igara u Londonu 2012, praćenja konzularnog odeljenja na EXIT festival gde boravi veliki broj Britanaca…), svakodnevnu saradnju sa medijima, dogovaranje detalja oko intervjua, izjava diplomata, priprema konferencija za štampu. Drugi deo posla odnosi se na praćenje dnevno političke situacije i konsultacija, građenje bilateralnih odnosa sa predstavnicima vlasti i opozicije, kao i saradnju sa projektnim partnerima, civilnim društvom i relevantnim analitičarima.

Takođe, u ambasadi vodim i “zelenu” grupu koja se bavi zaštitom životne sredine, to uključuje i sadnju drveća, držanje radionica deci u osnovnim školama na tu temu, kao i uključivanje osoblja Ambasade u čišćenju i sređivanju dvorišta osnovnih škola, što spada u neku vrstu društveno odgovornog rada – objašnjava za Vranjske Vesna Petković

ODžINKA: Rođena sam u Vranju, u Odžinki, 19.  novembra 1975. Potičem iz radničke porodice, mama Slavka i tata Uroš, radili su sve vreme u Jumku. Jedinica sam, tako da sam sa jedne strane od malih nogu razvila veliki svet mašte, a sa druge bila jako druželjubiva, volela oduvek puno da se igram sa decom, da izmišljam nove igre.

ZMAJ ŠKOLA: Pre škole, pohađala sam vrtić “Dečja radost”, i obožavala podjednako i vrtić, i kasnije školu. Završila sam „Zmaj“ školu kao vukovac. Jedna zanimljivost iz tog perioda: kada sam u prvom razredu osnovne bila izabrana za predsednika odeljenja, po povratku kući sam sa vrata uzbuđeno rekla: “Mama, tata, postala sam predsednik opštine!”  Zanimljiv lapsus!

GIMNAZIJA: Završila sam Gimnaziju “Bora Stanković”, jezički smer, i išla u “prvo” odeljenje, koje je prevashodno bilo žensko, gde sam bila odličan đak. Društvo mi je bilo veliko i šarenoliko: pored “ekipe” iz odeljenja, družila sam se dosta i sa “šestim” i “osmim” odeljenjem (matamatičari) iz moje generacije, kao i sa godina starijom ekipom, ljudima koji su u to vreme bili već na studijama (’71-’74 godište). Sa većinom njih sam i dan danas u kontaktu, i trudimo se da se vidimo i družimo kada god dodjem do Vranja (uvek za Uskrs i Božić), ili njih put nanese u Beograd…

DžEZ: Muzika je i sada jako bitna u mom životu, budim se i ležem sa njom. Žanrovi su se doduše vremenom malo promenili, te sam od hard roka i hevi metala tokom srednje škole blago prešla na grandž i rok alternativu, a tokom studija na prevashodno elektronsku muziku, sa drum’n’bass-om kao omiljenim pravcem. Naravno, nikada ne propuštam ni džez koncerte i svirke, scena koja nije u dovoljnoj meri zastupljena u Srbiji, ali se zato nekada interno okupimo sa nekim džez muzičara poput Vasila Hadžimanovog, i uživamo u improvizovanoj, “za našu dušu” svirci.

LONDON:  Sećam se da sam sa 17 godina pronašla neki program za usavršavanje engleskog u Londonu, i smelo se preselila iz Vranja u London, makar na nekoliko meseci. Paralelno sa tim, počeo je i moj bunt, bunt protiv siromaštva, izolacije, narušenog imidža zemlje u kojoj živim, koju volim i na koju sam jako ponosna. To se pretočilo kroz danonoćne proteste koji su usledili punih 118 dana, koliko je trajao studentski protest ’96/’97-me. U to vreme sam već postala student beoogradskog Univerziteta – Filološkog fakulteta, smer engleski jezik i književnost, i dobar deo studentskih dana provela u „kordonu protiv kordona“. U to vreme smo se dosta seljakali, iznajmljivali stanove sa cimerkama, prvih godinu dana provela sam u studentskom domu, tako da sam u pravom smislu reči iskusila mnogobrojne prednosti i mane studentskog života u prestonici. Stan sam kupila tek pre 3 godine, ali sam ga zato sredila po mom ukusu, onako kako sam oduvek sanjarila, sa sve kaminom i đakuzijem.

AMERIKA: Nakon završenih (i iz te perspektive uspešnih) protesta odlazim u Ameriku nakon druge godine studija, dobijanjem stipendije, i nastavljam svoje studije na Berkeley univerzitetu u San Francisku, a kasnije i na Dalas univerzitetu. Tamo sam provela dve godine, sve do pred sam kraj ’99-te, tj. nakon bombardovanja. Shvativši da se stanje u državi samo pogoršalo, malo je reći da sam bila izuzetno razočarana, i to je prevaglo u mojoj odluci da se vratim kući.

LjUBAV
Sve u svemu, mislim da je osnova svega zadovoljstvo samim sobom, i praćenje svog instinkta. Ostale stvari se dese spontano, samo ako jako veruješ u njih. Ono što je moja zvezda vodilja je ljubav. Moj dečko, sa kojim živim gotovo dve godine, mi je pokazao da ne postoji nikakva prepreka u ljubavi, ukoliko je prava. Nije mu bilo teško da se preseli u Beograd (inače je Italijan, tj. sa očeve strane, sa mamine je Srbin) jer je verovao u nas, istom merom kao što i ja verujem.

OTPOR: U međuvremenu, moji prijatelji koje sam stekla tokom prethodnih studentskih protesta su osnovali studetski pokret OTPOR! kome se ja odmah pridružujem, u nadi da će mlada inteligencija Srbije smognuti snage da se izbori za bolje sutra. Zbog dobrog znanja engleskog jezika počinjem da sarađujem sa najvećim svetskim medijskim kućama i institucijama, poput CNN-a, BBC-a, ABC-a, MSNBC-a, sa velikim imenima koji su obeležili svetsko novinarstvo poput Lerija Kinga. Upoznala sam mnoge izuzetno sposobne ljude, poput mog gurua, našeg pokojnog premijera Dr Zorana Djinđića, aktuelnog predsednika Tadića, i mnoge druge koji su sada u vrhovima kako vlasti, tako i opozicije.  

PREVODILAC: Ubrzo nakon promene vlasti završavam studije i zapošljavam se kao prevodilac, gde shvatam da to ipak nije profesija kojom želim da se bavim, jer, ma koliko dobro se od prevođenja zarađivalo (u to vreme radila sam simultane i konsekutivne prevode za političare i mnoge međunarodne institucije), meni nije bio dovoljno jer mi nije davalo prilike da iskažem svoje misli i ideje, kojih je bilo mnogo.

AMBASADA: Sa navršenom 31-om godinom postajem generalni direktor međunarodne (austrijske) konsultantske kuće „Hauska & Partner“ za Srbiju, odakle dobijam ponudu britanske Ambasade za poziciju političkog savetnika, što sa radošću prihvatam, jer predstavlja taj neodoljiv spoj diplomatije i odnosa sa javnošću kojima sam svih prethodnih godina težila, i iskustvo sticala. Mogu reći da sam sada u potpunosti zadovoljna svojim poslom, jer je izuzetno zahtevan i naporan, i nema mesta za grešku, što meni i te kako odgovara, jer sam uvek težila tome da što bolje i revnosnije obavljam svoj posao, ali ono što me najviše privlači kod moje pozicije, na kojoj sam gotovo tri godine, je neverovatna doza dinamike, najviše postavljenih standarda profesionalizma i nepostojanje rutine, jer je rutina nešto što me u životu, a samim tim i u profesiji užasava.

GURMAN: Pored posla, stižem da se bavim i magistarskim studijama koje sam prošlog meseca upisala (u pitanju je jedan od najprestižnijih škotskih univerziteta – Robert Gordon, gde planiram da magistriram Korporativne komunikacije i odnose sa vladama Evropske unije), treniram redovno kik-boks i idem na plivanje, čitam, idem u pozorište, obilazim klubove, festivale, i raznorazne multimedijalne događaje. Veliki sam gurman, a pre svega hedonsita, te je poseta restoranima neminovna stavka u kućnom budžetu, što podrazumeva obeveznu bocu nekog dobrog vina.

PUTOVANjA: Naravno, ne bih izostavila ni mnogobrojna putovanja, što je jedna od mojih najvećih pasija, kao što sam maločas pomenula. U poslednje vreme me privlače zemlje trećeg sveta, poput zemalja u Africi, Južnoj Americi, Dalekom Istoku. Nakon Evrope i Amerike, koje sam gotovo cele obišla, spoznala sam da me fasciniraju zemlje, kulture i narodi koji su u velikoj meri različiti od nas, jer mi te vrste putovanja pružaju neko savim drugačije iskustvo, i daju mi neki novi pogled na svet koji se na drugi način teško može otkriti.

RODITELjI: Uglavnom, najzaslužniji za ono ko sam i šta sam danas su moji roditelji. Osim bezgranične ljubavi koju su mi pružili i koju mi naravno i sada pružaju, naučili su me iskonskim vrednostima, dobroti, hrabrosti, i bili najveći oslonac u svakom trenutku. Učili su me da postoje svuda dobri i loši ljudi, i da ne treba deliti nikako ljude po boji, rasi, staležu, gde su i kako rođeni. Naučili su me da nikada ne odstupam od svojih želja i snova, i da se uz upornost i motivaciju gotovo sve može postići. Naučili su me da budem iskrena, i da verujem ljudima, ali ne i da budem naivna. Naravno, i ja sam njima najveći oslonac i podrška, i zato mislim da je za lični uspeh pre svega potrebna toplina i ljubav porodice, koju sam ja od samog rođenja imala. Tako sam i ja, radoznala i puna želje da „ugrabim život“, koračala napred, učila i sazrevala, a u biti uvek ostala mladog duha i sa one meni jako drage doze dečjeg u sebi.