Pukovnik pod prismotrom

, ,

Najveće priznanje u struci dobio sam prošle godine – Zlatnu medaljlju od Srpskog lekarskog društva. Iako sam u to vreme bio u Beogradu, iz moje nekadašnje službe i vranjskog Zdravstvenog centra nisu našli z shodno da me obaveste o tome, već mi je medalju doneo kolega. Od lokalnih vlasti nikada nisam dobio ni jedno priznanje, komunistima sam bio trn u oku, a njihovi nastavljači hteli su da me što pre zaborave

Za doktora Miodraga Dimitrijevića Miralaja (84), specijaliste ginekologa u penziji, retko ko da ne zna ili da nije čuo u Pčinjskom okrugu. U svom ginekološkom veku imao je oko 30.000 porođaja, a da je sve prošlo onako kako Hipokratova zakletva propisuje. Prema njegovoj internoj statistici, imao je preko 200.000 inetrvencija. Po mnogo čemu je jedinstven, a pre svega po svom životu koji se odvijao u rasponu od ekstremnog siromaštva do sticanja bogatstva koje će komunističkim vlastima biti prst u oko.  

– Deo mog života, detinjstva i mladosti, do završetka studija medicine u Beogradu može se slikovito opisati naslovom romana „Kako se kalio čelik“, Nikolaja Aleksejeviča Ostrovskog. Kasnije, zahvaljujući profesiji lekara ginekologa i radu od jutra do sutra, stekao sam sve uslove da živim lagodno, da vozim dobra kola, pravim kuće kupovinom kola, putujem – kaže dr Dimitrijević.

VRANjE: Rodio sam se u Vranju, u siromašnoj porodici sa nadimkom Miralaj. Miralaj je na turskom značio pukovnik i verovatno je neki naš dalji rođak bio vojni zapovednik. Nadnice oca Riste, pružnog radnika na železnici, kasnije stolara često su bile nedovoljne za golo preživljavanje. Od malena sam naučio da je život borba u kojoj samo hrabri pobeđuju. Završio sam osnovnu školu i tri razreda niže gimnazije bosonog, sa jednom tablom i kredom jedući usput voće koje sam nalazio po okolnim baštama.

SKOPLjE: Otac Rista krenuo je trbuhom za kruhom u Skoplje kako bi došao do nekog stalnog posla na železnici. U Skoplju sam završio četvrti razred niže Gimnazije, a onda je došao rat, 1941. godine. Nastao je egzodus Srba u Skoplju koji nisu hteli da se deklarišu kao Bugari. Usledila je deportacija i naš voz se u aprilu 1941. godine zaustavio u Kraljevu, koje je bilo cenatar svih izbeglica.

SAN O KOMADU HLEBA: U Kraljevu, sanjali smo komad hleba. Otac je radio na pruzi, a potom i ja iako sam bio maloletan. Radio sam najteže poslove, pobijanje zašiljenih trupaca u Ibar kako bi se reka premošćavala. S jeseni smo obilazili njive i tražili koji zaostao klip kukuruza koje smo trpali u pazuhe i nosili kući da barem jednom dnevno imamo bilo šta za jelo. Borba za opstanak naterala me je da kao dečak učim i savladavam delom limarski, stolarski, pinterski zanat. Popravljao sam neka sita, pravio korita, kante, stoličice, nosio to da zamenim za hranu. Zaposlio sam se kao pružni radnik i teške poslove radiuo tri i po godine. Oslobođenje sam dočekao u Kraljevu gde sam upisao višu Gimnaziju i završio je uspešno.

STUDIJE: Želeo sam da studiram, hteo sam da završim visoke škole i jednom za uvek sa sebe stresem siromaštvo. Znao sam da novčanu pomoć od oca ne mogu da očekujem jer smo i po završetku rata gladovali. Vratili smo se u Vranje jer smo tamo imali porodičnu kuću koja je propadala. Odlučio sam, 1947. godine, da studiram u Beogradu medicinu. Zahvaljujući poznanstvu oca Riste sa porodicom Vlajinaca, dobio sam sobu na korišćenje u kući dr Milana Vlajinca, čuvenog naučnika iz oblasti poljoprivrede. Bila je to soba 2,5 na 2,5 metra. Spavao sam na patosu, a za vreme mog školovanja u njoj nije upaljena vatra. Dolazio sam samo da prespavam, a ostalo vreme provodio sam na fakultetu i po raznim čitaonicama učeći planski i sistematično.

SISTEM RADA: Moj sistem rada je bio da svakog od 365 dana u godini, učim po četiri sata dnevno. Od toga nikad nisam odstupio, a rezultat je da sam sve ispite davao u prvom roku i da nisam padao, sve do poslednje godine. Koji kuorizitet, pao sam na Ginekogiji,  koju ću kasnije specijalizirati. Drugo, imao sam veru u sebe, u svoje vrednosti. Družio sam se i učio sa kolegama iz Vranja koji su poticali iz ekonomski jakih porodica. Stalno sam sebi ponavljao: „Oni su ekonomski jači od tebe, ali smo intelektualno jednaki“. 

POVRATAK U VRANjE: Da bih nekako lakše matrejalno izgurao poslednju godinu studija, uzeo sam stipendiju od tadašnjeg vranjskog sreza. Za jednu godinu primanja stipendije bio sam im po završetku studija pet godina na raspolaganju.

SANITARNI INSPEKTOR: Po povratku u Vranje dobio sam rešenje za sanitarnog inspektora iako je u varoši bili samo četvoro doktora. Zadatak je bio da se izvrši masovna vakcinacija dece u Vranju i Trgovištu, kao i pripadajućim selima. Osedlao sam konja i prošao sve zabiti u pčinjskom kraju, a kasnije i u Poljanici.

RAD U PREŠEVU. Po završetku vakcinacije prihvatio sam savet prijatelja da odem i radim u Preševu. Rad u Preševu, godinu i po kao doktor, do 1958. godine, oslobodio me je obaveza prema srezu. U Preševu sam radio danonoćno, bio posvećen profesiji, ali i video da se to izuzetno dobro plaća što me je dodatno inspirisalo da ne štedim sebe kako bih došao do prvih opiljivih novčanih sredstava. Sećam se, pri povratku u Vranje primio sam neke plate i dnevnice i to je iznosilo milion i po tadašnjih dinara. Za te pare mogao sam da kupim kuću u blizini niške Saborne crkve, ali sam se odlučio za „fiću“ koji je došao direktno iz Italije i koštao je 950.000 dinara. GINEKOLOG: Jedno vreme sam bio i školski lekar, tada jedini u Vranju kada se otvorio školski dispanzer. Ipak, moj cilj je bio specijalizacija i odlučio sam se za ginekologiju. Nekada sam imao afinitete prema tehnici i smatrao da će mi u ginekologiji to biti od velike pomoći. To se pokazalo tačnim kada sam „na instikt“ izvodio najkomlikovanije porođaje. Specijalističke studije završio sam u Nišu i Beogradu gde sam od vrhunskih ginekologa učio i vratito se sa znanjem i „lakom rukom“ pri porođajima. Od 1963. godine radio sam kao prvi stalni ginekolog u Vranju, sve do 1970. godine kada sam dobio prvog kolegu.

RAD: Radio sam kao ginekolog u Vranju, Vladičinom Hanu, Surdulici, Bujanovcu, Preševu, Trgovištu, Gnjilanu, Uroševcu, po selima u čitavom okrugu. Imao porođaje, razne intervencije, pobačaje, preglede… „Fića“ je bio stalno u funkciji, a spavao sam van kuće i po 15 dana u mesecu. I kad bih bio kod kuće retko koju noć bih proveo u krevetu.

NIKAD KOMUNISTA: Moje zarade i materijalni staus nisu se sviđali mnogima u Vranju, ni kolegama, a po njihovim prijavama ni pojedincima, komunistima iz vlasti. Iako sam bio skoro celog radnog veka načelnik na Ginekologiji, član Saveza komunista nikad nisam bio. To je izazivalo zavist, podozrenje, javio se opurtunizam kod pojedinaca sa željom kako da mi napakoste i  dezavuišu moj rad.

ŠPIJUN: Najviše sam dobijao prijava za takozvanu utaju poreza na lični dohodak. Nakon silnih provera ništa ne bi pronašli. Sećam se, 7. septembra 1979. godine, na dan oslobođenja Vranja održavala se velika vojna vežba, a ja sam se zatekao u Beogradu. Supruga je trebalo da kao stručnjak za stočarstvo ide sa državnom delegacijom na kongres u Parizu. Zamolila me je da pođem sa njom jer se nije osećala dobro. Javio sam se u Vranju svojoj službi da me vode nedelju dana na odmoru. Kad sam se vratio čekalo me je rešenje o prestanku radnog odnosa jer sam u toku trajanja vojne vežbe bio u inostranstvu, pa se s pravom smatralo da sam državni špijun. Ipak, zahvljaljujući argumentima iz Beograda rešenje nije zaživelo.

NOVAC
Toliki rad u Vranju i na terenu donosio je ogromnu zaradu za to vreme. Izgradio sam kuću u Vranju, započeo u Beogradu na Banovom brdu. Imao sam para…

NAČELNIK: Kroz vreme, mnogi su me pitali kako to da ti Mile budeš toliko godina načelnik službe, a bio si pod stalnim prismotrom vlasti i pojedinih kolega koje te nisu podnosile? Svega sam toga bio sam svestan, govorio sam tada, pa i sada, ali nepobitne činjenice su bile na mojoj strani. Pre svega znanje, iskustvo, osećaj, instikt. Svi su znali šta mnogi mogu da urade pri porođaju na operacionom stolu, ali isto tako da svaku grešku jedino Mile Miralaj može da ispravi kako bi na svet došlo zdravo dete i majka ostala živa.  

PORODILIŠTE: Moji uspesi su vezani za Odelenje ginekologije. Odmah po dolasku prebacio sam našu operacionu salu sa hirurškog odelenja na ginekološko. Potom sam, bez dozvole i bez dinara od opštine, putem kredita, započeo i završio u to vreme zgradu najmodernijeg porodilišta kojom se i danas vranjski Zdravstveni centar ponosi. Nikad nisam dozvolio da se bilo koji „teži“ slučaj pri porođaju transportuje za Niš ili Beograd, sve je uspešno  rešavano na našem odelenju. Pod mojim nadzorom i pokroviteljstvom učili su skoro svi ginekolozi na odelenju. Imao sam odlične učenike, ali i one loše koje je služba morala, zbog nedostatka kadrova, da trpi.

PRIZNANjA: Nećete verovati, najveće priznanje u struci dobio sam prošle 2010. godine – Zlatnu medaljlju od Srpskog lekarsko društva za ukupan doprinos zdravstvu u Srbiji. Iako sam u to vreme bio u Beogradu nisu me iz moje nekadašnje službe i vranjskog Zdravstvenog centra obavestili već mi je medalju doneo kolega. Od opštinskih vlasti nikad nisam dobio nijedno priznanje, komunistima sam bio trn u oku, a njihovi nastavljači hteli su da me što pre zaborave.

SVE JE BLISTALO: Doktor, ginekolog Mile Miralaj, govorilo se, bio je čovek strog, a pravičan.

(KOMPLETAN TEKST PROČITAJTE U ŠTAMPANOM IZDANjU)