Najslatko je pušenje na kiseonik

-Ela, novinare, živa rano moja. Samo još ti si mi privaljao ovako pred fajront, pa da idem doma, juže dedino sam spremio, pa će budem šeret, obešenjak. Dete, daj po jednu! Što, nema, fajront? E pa, novinare, olizasmo gi na čapu jajca…

-Ma znao sam odma od sabajle, ovako dan da će mi pođe, naopačke. U poverenje će ti kažem – žena mi se sveti! Tiki, njeknja, propojalo mi petliče, počnem ja da se vrtim oko tanur na domaćicu, ona samo mi obrna levi kuk, i otkači me. Neću, vika, ne mi je do bezobrazno, samo mislim kad one sto tegle s ljutenicu će odneseš u podrum, dva dana te molim! S’d ću, pa s’d ću! Dok ne ufati buđu! Za meljan paradajz i da ne zborim! I tako me, udrvenoga, zajeba kao smrdljivo sirenje. Što ćeš, merak si je merak, tu je desanka šakić, izđustrim ti ga ja, takoj biva. A znaš li koj organ najviše pati kod đustrenje? Ne, ne, nije to što misliš, ni čindo, ni ruka, nego uši be brate, uši! Ovamo radiš ručni rad, a uši ti kao na afričkoga slona, nemoj neko da naiđe!

-Kad, sabajle, poče ona da se uvija oko mene, kao u s’n prebaci mi nogu ovde, pa kao nešto sanja, uzdiše, pa pipa okolo nego, što bi rekli braća Makedonci. Ali, on ni aber nema! Ne znam što mu je u poslednje vreme, sve sam mislio da je stres, ali žena mi ima drugu teoriju – pusto pijenje!

-I ja ne moga! Bre baja ona i ovako i onako, sad da ne zalazim u detalji, aja! Što vika Njegoš – mrtvu glavu ne diže iz groba, nit prekova bistra džeferdara! I ona, što ti je, pa što ti je, ti imaš drugu! Ama, ženska glavo, nemam ni prvu, a kamnoli pa dve da namirujem! Ne, ne, kaže, čula sam ja, i znam koja je, samo da je sretnem u subotu na pijac, pa onamo kod jajčari da je uvučem, će vidi ona od kakvo se drvo ložice praviv. Znam da je ta formula tu skoro dala rezultati!

-I tako… Što ti je naravoučenije iz celo ovo iskustvo – žena kad neće jaribaš, nema priče! A ti kad nisi kad’r, priči nema kraja! Al džabe, ne mož da objasniš…

-Što ću, de ću, odem s drugara mi „na teren“, tako zovemo divlju arheologiju, ustvari, tako nas zovu oni kobajagi „pitomi“, pa ako se nađe neka rimska ili grčka parička. Ja detektor u ruke, a od sina mi ukradnem majicu, na nju, ovako na grudi, odštampan Kosta Kojot, ufatio Pticu Trkačicu, pa ne da je nakentrio, ona samo pišti – pibiip, pibiip. I tako si i piše na majicu.

-Nadžbaramo ga jednoga čiču, čuva stoku, ovce i krave. Pita me, a be, sinko, što ti znači taj slika na majicu? Pa reko, glej čičo – uključim aparat, i on kad naiđe na paričku, samo vika kao ova ptica – pibiip, pibiip. Ma lepota jedna, livade, kladenčiki, s čiču počnasmo laf, muabet. Eto, kaže, sinko, s otvoreno oko će me spuštiv u grob, željnoga za razgovor, vi arheolozi što dođete, pa da popričam s homo sapiensa; eto, vi’š, i od vas sam naučio neki stručni termiti. Ovi moji, što se zaposliše u propali vranjski giganti, onaj smenovođa, ovaj brigadir, sad dremev pred biro rada, koji će im nađe rabotu kad mrtav prdne. Te ti ih u petak – tato, daj sirenje, rakiju, jabuke, krastavice i ostali proizvodi! Čekaj be, ja muda na vrcu li će jedem i će pijem?! Pa ne li ste neki šefovi na mojega tamo u giganti, platu primate li? More, davaj! Vi’š kako si neobavešten! Giganti propali be, ćale, nema ni za leb ni za vodu! Kude ću, što ću, na po kofu sirenje i po džak voće i povrće, ono što sakrijem od ajduci, to mi je do sledeći petak tain, dok ne dođe opet kaznena ekspedicija.

-I tako, motamo duvan s čiču, najslatko čurenje onako na kiseonik, inače mož’ ti se desi da dobiješ kiseonički šok, to sam gledaoi s moji oči, kad smo bili na radničke sportske igre na Zlatibor li beše, Tara li… Zlatibore, pitaj Taru… Imao sam jednoga kolegu, on je igrao stoni tenis, i dobro je igrao, ali u prvo kolo namerno izgubi od nekoga bezveze. Što napravi be ovo? Pa ovoga bi ga i baba mi tepala! Aaa, ne, vika on, ja si odma u prvo kolo, prvi dan izgubim, i posle mogu da si jedem, pijem, pušim, kolko oćeš, još šes dana, a goveda neka trenirav i drživ dijetu. Na mene mi je sedam dana plaćeno, a pobedio, a izgubio.

-I taj za koga ti pričam, opasan pučaš je bio, po pet pakle dnevno izabi. I mi ma radničke sportske igre na… Kopaonik… majstor napravi pauzu. Kao iskoči onaj iz autobus, kiseonički šok! Ne mož’ da trpi onaj svež vazduh; ma, da se uguši čovek! Te mi brgo majstora, ne stiže ni da ga istrese od močanje poza drvo, pali autobus! On se čovek krsti, ama čekajte ljudi, ne li dadosmo pauzu od pola sata? Samo ti upali autobus, pa si gledaj rabotu pola sata. Upali on, gleda što će radimo. A mi onoga što se guši pod auspuh, pa jedan vrrmm, vrrmm, dava gas, jedva se očitavi onaj čovek, sve je na škrge disao od onaj kiseonik; auspuh mu spasi život!

-Ali za onoga čiču ti zapriča – tako mi stojimo, čurimo i lafimo, kad, pogledam ja, neka gužva na livadu, uštomejaše se ovce i krave. Beee, muuu, šta je ovo be, čičo? Aaa, kaže, znam ja, pa ona crna ovca mi pravi problem! Pogledam bolje, ono jedna crna ovca za nogu vrzana, a juže na drugi kraj vrzano za kravin rog! A ovo pa sad, što je?

-Eee, kaže čiča, sve su mi ovce saglam, ali ova crna, kao ime što si vu kaže, „crna ovca“, ona mi je dezorijentisana, i nekolko puta je pokušala bekstvo. A ova krava mi je pa najpametna, te ti ja vržem nogu od ovcu za rog od kravu, i rešim problem. A ovca izgubi azimut, i pođe nakud šumu, a tamo kurjaci gi ostriv, krava samo cimne s glavu, i vrati ovcu u stado! Prrss, prrss, Šaruljo! Drž’ crnu ovcu!