, 
Od kraja sedamdesetih Vranjanci trpe teror organizovanih uličnih bandi koje, aj’ što gaze svakog ko im stane na put i što vode međusobne male „ratove“, nego sakate i potpuno nevine ljude. Policija, ne samo da nije našla način da im se suprotstavi, nego svih ovih godina negira njihovo postojanje. Tek je ovih dana, zbog ugrožavanja ljudskih života prilikom sukoba „brazilaca“ i „šestoškolaca“ u centru Vranja, gradska vlast kao rešila da povede odlučniju borbu protiv ove vrste kriminala
Iako policija to nikada nije priznavala, Vranje od kraja sedamdesetih godina prošlog veka, gotovo bez pauze, ima svoje ulične bande koje nesumnjivo predstavljaju određenu bezbedonosnu opasnost po grad. Sve je počelo onog momenta kada je nekoliko gradskih žestokih momaka, videvši kako prolaze baje iz doba Brus Lija (sam protiv svih), ukapiralo da je mnogo pametnije ako iskopiraju model iz „Ratnika podzemlja“ Voltera Hila, te da će, po uzoru na ovaj kultni film, kao ulična banda respektabilna po brojnom stanju u svakoj potencijalnoj makljaži imati više šansi protiv onih koji bi da im stanu na put.
Tako se početkom 1980-ih u Vranju pojavljuje prva organizovana ulična „vojska“ sastavljena od tridesetak mladića koja je sebe nazivala „mufloni“. Sačinjavali se je momci iz užeg gradskog jezgra, odrasli na rokenrolu, alkoholu i lakim opijatima. Već su legendarne njihove masovne tuče sa „crnim sovama“ ili „crnosovcima“, momcima iz donjih delova grada (Donje Vranje, p.a.) i sa oboda koji su se samoorganizovali po sličnom principu da bi se izborili za neke svoje interese (teritorija, devojke, čije je koje mesto za izlazak, muzičke podele ili prosto poistovećivanje sa filmskim junacima).
No, u tadašnjim tučama ima još uvek nečeg viteškog. Dve suprotstavljene strane se dogovore, nađu na nekom mestu i u masovnom pesničenju raščiste stvari. Mada, već lagano kreću „bejzbolke“ i lanci po uzoru na već pomenute „Ratnike“ ili „Pobesnelog Maksa“, jer su neki Vranjanci vazda bili ljubitelji kinematografije nasilja i njene primene u praksi.
MUFLONI I CRNE SOVE
Ovaj poprilično bezazlen model „razmene mišljenja“ neistomišljenika, tokom koga gotovo niko od onih koji su učestvovali u tučama nikada nije završio u bolnici sa ozbiljnijim povredama, menja se početkom devetesetih. Sa zlom koje donose ratovi i nemaština, javljaju se lokalne ekipe ustrojene po sličnom principu kao njihovi prethodnici, s tim što je njihov obrazac obračunavanja sa protivnicima izuzetno surov.
Reč je uglavnom, a to se nije promenilo do danas, o momcima koji su se udružili, ako se tako može reći, po geografskom principu. Vranjanci počinju da zaziru od „dositejevaca“ (pripadnici grupe su u to vreme đaci ili su ranije išli u OŠ „Dositej Obradović“), grupi koja samoinicijativno koristi i nadimak „crna ruka“; „zmajevcima“ (iz kraja oko OŠ „Jovan Jovanović Zmaj“), priča se prvoj lokalnoj organizovanoj grupi žestokih momaka koja je zloupotrebljena u političke svrhe; „gilanaca“, silosa koji žive „s one strane mosta“ iza kasarne, na starom putu prema Neradovcu.
Ovi treći, kao i u slučaju rivalstva „muflona“ i „crnosovaca“ nastaju kao pandan „zmajevcima“. Ti sa periferija nikada nisu trpeli gradske face, pa kao front koji će se suprotstaviti „zmajevcima“ nastaju i tzv. „štrumfovi“ (od „Štrumpfovi“, popularni crtani film iz osamdesetih“, p.a.)
Tuče su surovije, koriste se gotovo redovno „priručna sredstva“ – bejzbol palice i slična drvena građa, hladno oružje, tzv. „boksevi“, lanci, mini buzdovani i slično. „Ferke“ su izuzeci. Sve je popularnije da desetorica tuku jednog. I da ovaj batine zapamti. To često dovodi do povreda sa trajnim posledicama. Kulminacija njihovog sukoba je smrt Dejana Stamenova, momka bliskog „zmajevcima“ koji je iskrvario na licu mesta od uboda nožem u žestokoj tuči dve strane 10. juna 1994. godine u centru Vranja. Moglo bi se reći da je bio kolateralna šteta, jer je sa radnog mesta u tadašnjem kafiću „Igrač više“ (lokal „Baba Dika“), videvši gužvu, krenuo da pomogne drugarima ne pretpostavljajući šta će ga snaći.
Posle toga, sukobi „zmajevaca“ i „gilanaca“ gube na intenzitetu. Dobar deo članova s obe strane vremenom završava u zatvoru zbog raznih krivičnih dela. Deo je „na igli“ i potpuno neupotrebljiv za bilo šta, najpametniji se povlače i počinju da se bave legalnim poslovima.
No, neko je morao da ih zameni. Dolazi period u kome jedno vreme prevlast imaju pomenuti „štrumfovi“, ali ubrzo se kao ravnoteža pojavljuju „šestoškolci (mladići odrasli u naseljima oko OŠ „Branko Radičević“, poznatije kao „šesta škola“). Oni, koji sebe vole da nazivaju i „šesta flota“, gazduju jedno vreme ulicom, gotovo bez konkurencije.
Od sredine ka kraju devedesetih kreću priče o sve većoj zloupotrebi grupa mladih ljudi sklonih kriminalu od strane lokalnih moćnika, čak i političara, zarad nekih „viših ciljeva“. Sporadično se u epohi „dizelaša“ pojavljuju još neke lokalne face, uglavnom ruralnog porekla koje počinju da terorišu grad. Deo njih se posle Van Damovog „Krvavog sporta“ „navlači“ najpre na kikboks kao sport, a potom na kriminal od kojih su neki i danas aktivni i predstavljaju određenu bezbedonosnu opasnost po grad, što policija savršeno zna. Iz ovog je sporta navodno potekla lokalna tabadžijska ekipa „sicilijanci“. Neki od njih i danas često koriste pesnice u službi pojedinih lokalnih političara i kontraverznih biznismena.
ZMAJEVCI, GILANCI I ŠTRUMPFOVI
Delovanje „šestoškolaca“ tokom druge polovine devedesetih i početkom dvehiljaditih povezuje se sa prljavim policajcima. Kreću spekulacije o tome kako oni navodno prodaju drogu za inepektore s one strane zakona. Smutno vreme koriste neki novokomponovani kvazi mafijaši koji sa kriminalnim iskustvom stečenim na beogradskom asfaltu dolaze u Vranje i počinju da manipulišu lokalnom mladeži sklonom kršenju zakona što i nije teško u vreme kada za omladinu nema posla ni za lek.
Pomenuta generacija „šestoškolaca“ završava neslavno. Dobar deo njih više nije među živima, uglavnom zato što su se navukli na „heroin“. Neki su po zatvorima, druge gaze godine i novi naraštaji. Ima i momaka koji su se na vreme izvukli iz cele priče.
Period njihove „vladavine“ ulicom završen je definitivno negde sredinom prve decenije novog milenijuma. Taj period obeležava mafijašenje pojedinaca koji uspevaju da pod svoju kapu privuku ono malo što je ostalo od uličnih bandita. Ali, dolaze mladi momci kojima se takvo stanje stvari nimalo ne dopada. Oni se organizuju da bi se borili za svoj deo kolača. Tako poslednje dve, tri godine slušamo priče o „novim šestoškolcima“, mladim naraštajima koji potiču iz istog kraja kao i njihovi prethodnici koji su se tako nazivali, pa i o „petoškolcima“ (kraj oko OŠ „Svetozar Marković“ ili „pete škole“), „donjovranjcima“, a u poslednje vreme sve češće i o „brazilcima“ (ne zna se pouzdano iz kog su razloga uzeli ovaj naziv). Te grupe se međusobno sve češće konfrontiraju. Oni danas o ovim stvarima ne žele da govore za novine.
Svako ko ima malo više iskustva sa vranjskog asfalta zna u čemu su sve ove grupe učestvovale i u čemu i danas učestvuju. I logično je da se ljudi pitaju kako su vlast i policija decenijama unazad tolerisale ovakvo delovanje i nesumnjivu „organizaciju“ koja ih karakteriše. Jedini logičan odgovor bio bi da je nekome odgovaralo što one postoje, da ih je neko čak koristio za postizanje svojih ciljeva. Ili da su ti neki momci radili prljave poslove za vlasti ili policiju. I da ih je neko sve vreme štitio. U to nema sumnje, inače bi bile sasečene u nastajanju.
Tuča u „Majamiju“ od pre deset dana u kojoj je mladić Nemanja Zdravković Ćota (22) izboden nožem navodno je za gradske oce „kap koja je prelila čašu“ i oni bi naprasno da od Vranja naprave bezbedan grad i očiste ga od uličnih bandi. Rasvestili su se, navodno, nakon što je popriličan broj Vranjanaca od devedesetih do danas osakaćen ili je ostao bez automobila (česte paljevine vozila kao vid poruke ili osvete poslednjih godina).
ŠESTOŠKOLCI I BRAZILCI
U odgovorima na pitanja redakcije „Vranjskih“, policija danas ovako gleda na celu stvar:
– Na području Vranja – kaže se u dopisu iz Policijske uprave – postoje određene manje grupe lica koja se međusobno druže i sami sebe nazivaju određenim imenima. U prethodnom periodu, osim događaja u kafiću „Majami“, u Vranju nije bilo drugih registrovanih udruživanja lica radi vršenja nasilja u grupi, već samo prekršaja pojedinaca protiv kojih je policija povela prekršajne postupke. Događaj iz kafića „Majami“ je rasvetljen. Policija svakodnevno radi na očuvanju javnog reda i mira.
Vrhuška bi sada da pritisne policiju. Iz Gradskog veća poručuju da će oni stati na put učestalom kršenju javnog reda i mira. Za početak, misle da to mogu nekakvim Nacrtom odluke o novom radnom vremenu ugosstiteljskih objekata i merenjem buke koju emituje njihova muzička haj-faj tehnika. Videćemo koliko je efikasan njihov metod. I koliko su ozbiljni.
Sad će kafići radnim danom, navodno, stvarno raditi do 24, a u dane vikenda do 1 posle ponoći. Komunalna policija, na koju su građani posebno kivni, „kontrolisaće muzičke programe i meriti buku u centralnoj gradskoj zoni“, obećava vlast. Najavljuje se skupštinska odluka kojom će povećati kazne kafedžijama za nepoštovanje radnog vremena. To je plan.
Da nije žalosno, bilo bi smešno. Da li je toliko teško raspitati se malo kako se rešavaju slični problemi tamo gde su već rešeni. A čak ni to ne mora. Oduvek su sankcije i izolacija bile zakon za one koji misle da su jači od države.
(KOMPLETAN TEKST PROČITAJTE U ŠTAMPANOM IZDANjU)
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.