Ki dikela ki di kurela?

-A be, novinare, da te pitam nešto, pre nego što naručimo pijenje pred fajront – ki dikela ki di kurela? Aaa, razbiraš cig… ovaj, romski; de de, ne ripaj odma kao poparen pet’l, beš mirno, dža nežno… More, da te ne jede cigansko tepanje i svinjsko cepenje… Konobar! Daj mu na ovoga novinara što pije i na mene; sulimen, sulimen mi daj! I toj dupli!

-Pitaš, zašto tako zborim kroz nos, i zašto se tresem kao prvoborac, i zašto naručujem grejanu rakiju u sred leto, cela kafana se krsti i čudi. Pa vidiš li ovaj mrsolj što mi teči, kao uzemljenje, i pipni ovde, ne be ti što misliš, pa odma se vređaš, ovde, za čelo me pipni; temperatura 165, po Farenhajtu, Celzijusa i da ne spominjamo!

-De me tolko fatila pipka, ovaj nazeb? Eee, to ti je duga priča, a za sve je kriv jedan zlotvor, taksista, dabogda mu crknev balansštangla, iberlauf i semering! More, turim li mu ga u gurtne, gepupne i hilzne! Dabogda Mire da im podigne takse na sto iljade evra!

-Što sam im se tolko nakrvio? Tiki, pre neko vreme, kad bevu one monsunske kiše u Vranje, zakasam ti ja na neku londžu, jedosmo bre, ajde što jedosmo, nego što popismo; božju kišu! Kao da ni je poslednje; pita onaj konobar – a be, a povezi za oči de su vam? Kakvi povezi, čudimo se mi. Pa takvi lepi, tako pijete, kao pred streljanje, pa reko, valjda ste i povezi za oči poneli.

-Iskočismo iz kafanu u sred noć, onako umočani i upovraćani, nadvor kiša, vrneži so grmeži. Kako ću dom, a sedim znaš de, u ono obližnje selo, ma sad se vodi i pod Vranje, Šaprance, tri svetlosne godine od centar, Tulbe. Kad za sreću (ili nesreću), eto ti ga jedan taksista, kruži okolo kao, na primer, ti sad što kružiš pred fajront, pa tražiš ovakvi olešeni, kao beloglavi sup… ne, ne, nisam mislio na policiju, nemoj to da mi nakalemiš, nego na lešinari.

-Odma ga ja zaustavim. Kad vidim, znam čoveka, nismo neki drugari, ali znamo se onako, iz čaršiju. Obradova mu se kao na vladiku. Sam te, reko, majstore, savaot poslao, vozi me doma, znaš de sedim, utepa me ovaj dožd! Nema problema, kaže onaj, upadaj, to ti je iljadu dinara. Čekaj be, kako sto banke, pa nije ni Šaprance tolko daleko; ne ono Šaprance u Pčinju, odakle nam je poreklo, nego Šaprance, tu kod Vranje, onamo de će počivamo i ti i ja.

-Znam be de sediš, kaže taksista, i na to Šaprance sam i mislio, u ono pčinjsko može da te vozi samo spejs šatl. I tolko ti je, iljadarka. Počna ja da se brkam po džepovi, vadi nekakvu sitninu, drklaći, a na pijanku znaš kako ti je, zgužvao sam ih po džepovi, kao muzikant. Broji, vrti, nekako sabra osamsto dinara. Nemam, reko celu iljadarku, ali evo ti osamstotine dinara, vozi me do kuću, pa za dvesta dinara kolaj rabota, će ti dam sutra.

-Aaa ne! – kaže taksista – iljadu si je iljadu, mogu da te vozim za osamsto dokle taksimetar otkuca, a posle za oni dvesta ti mu misli. Ama čekaj be, reko, znamo se tolke godine, znam de ti je kuća, taksi stanica, odvezi me sad doma, pa dvesta dinara sutra dobiješ, de god ti kažeš. I pijenje moje! Ama, vidiš li kakva je fifulica, za dvesta dinara li da zajazim neki jendek, ovako šamadroz?!

-Jok, jok – neumoljiv onaj katil – ako oćeš da se voziš za osamsto dinara, sednuj, ako nećeš, koj te pa šiša! Dokle be više vi mušterije nas taksisti će karate? Bud nas karaju opštinari, automehaničari i autolektričari, bud nas karaše privredni giganti de smo svi radili, pa i mušterije da me karaju?! Za londžu imao si pare, a za taksistu nema? Nee moožeee! Vozim te do osamsto dinara. Što ću, kude ću, u nijedno vreme, ajde, reko, vozi za osamsto dinara, dabogda poreznici da ti ih otmu, pa posle na mene gospod što dade.

-I tako, upali on, kaže, vrži se, nemoj još i pet iljade kaznu da platiš na kešolovci, saobraćajci, i odveze me negde do Odžindol. Škriip, kočnica, dovde ti je, kaže, za osamsto dinara, ajde sikter iz limuzinu. Molim ti se, reko, vidiš li kakav je pljusak napolje, odvezi me do doma, još pesto metra, sutra će ti dam ne dvesta, nego dvestapedeset dinara! Nadvor! – razdra se taksista, nisam bre ja ovde hitna pomoć, pijandure da razvozim, oćeš još i glukozu da ti dam?! I ispudi me iz vozilo, ja ostana na onaj kijamet, kao smrznuto gomno. Ajde pol’čke doma, nogu pred nogu, ono lije kao Kazanđol. Još pa pred kuću me i grad ufati, ovoliki gokavci, kao dunjci, dušu utepa. Doma ulazam, šljička mokar, i utepan od grad, žena mi kad me vide, padna u nesves.

-Žena u nesves, ja u postelju; groznica, temperatura, bre pokrivaše me s čerge, da se preznojim, mazaše mi snagu s komovicu, od greote, grdnu rakiju izabiše, nazuvaše mi čarape sa sirće natopene, turaše mi venduzi na grbinu, dušu davam, bog gu neće. Jedva jedv’c me opraviše. Ali, ostana mi neka glavobolja, dal ono grad što me utepa, ama mozak kao da će mi eksplodira, takvi boleži!

-Što ću, kod doktora, dadoše uput za onoga nosologa, mislim doktora za nos. Što osećaš, pita on, ja mu objasnim sve što je bilo onu horor noć, reko, i odovde, doktore, od nos, sinusi, do mozak me boli. Aha, kaže on, to ti je grad što te utepao, pa ti je neki krvi sud u mozak napuko, i to te glođa. Nego, sad ja kroz nos će ti dam jednu inekciju, ega ga pogodimo taj krvi sud u kefalo, odma će ti prođe. Će ti prođe i na tebe, mislim se, a stra’, brate, kroz nos da te bodev u mozak! Sprema on onaj špric, ovolika igla, kilometar i po, ja gledam, pa pitam – a doktore, izvini, mogu li ja tu inekciju da primim u guzicu, kao što gospod zapoveda? E pa, kaže doca, ne spominjaj boga ovde, u guzicu ne mož’ da primiš, ovo nije ti crkva, nego bolnica; ono, možeš, ako ti je mozak u guzicu! Nego u sebe se moli da potrevimo kude treba. I potrevi, ruka mu se pozlatila, prestana onaj pak’l! Kilo viski, dvaes evra, participacija, more, važno da me više ništa ne boli.

-Samo duša! Novinare, koj se ne osveti, taj se ne posveti! Za dvesta dinara da mi kusnev gra’! I potražim ti ga ja onoga taksistu, na taksi stanicu, on poslednji u red. A ja pođem od prvoga – dobar dan, može li vožnja za pesto dinara, a će platim iljadu, ali za pesto ako možete, ovaj… da mi ga popušite? Sestra neka ti ga puši, dere se onaj taksista, ali ja reskir-profitir; od jednoga do drugoga, po red, za pesto možeš li da me voziš, a za pesto da mi ga izduvaš, bre potezaše kurble, psovaše mi sve po spisak, do poganca pod prag, prođem nji desetinu, jedva živ i zdrav, dođem do onoga desperadosa naposletku.

-Ee, zdravo, kao obradujem se ja, ama, sećaš li se ti mene? Pre neko vreme mi traži iljadu dinara za vožnju, a ja ima samo osamsto, pa me zajeba na onu kišu? Gleda me on, aaa, sećam se, sećam, pa što sad? Pa ništa, reko, niko od tvoje kolege neće da me vozi, sve živ neradnik, pa ja opet kod tebe dođo. Ali, sad imam iljadu dinara, i pijenje će ti vikam, može li vožnja do kuću? Nema problema, trlja ruke onaj, upadaj.

-Evo ti, reko, odma iljadarka, ali kad pođemo, molim ti se prođi pored tvoji kolege onako u niz, pa im mahni s onu iljadarku, da vide što su propustili. Ma kako ne, oduševi se taksista, sve su to moji dušmani, što mi otimaju mušterije, sa’će vide oni kako se radi.

-I prolazimo pored deset taksista, on otvorio prozor, maše s onu iljadarku, a ja kao nešto baravim oko šljic. Oni svi se kidaju od smešku, pa sirene – tutuuu tutuuu! On gleda, pa se čudi – evo, kaže, svi mi zavidiv što te vozim. Nego, mi da popušimo po jednu, a?