Na skovranci tain izabi!

-Ajde novinare, tebe te čekam, znam da aluješ po kafane ovako pred fajront, a imam es… el… e, to de, ekskluzivu za tebe. Nego prvo da popijemo nešto – alo, najšarmantnija! Molim vi se, jednoga duplaka za ovoga ovde novinara, i jednu tanakiju šljeps, s votku, za mene. A? Neje šljeps, nego šveps? Dobro de, razumela je konobarica, razbira ti se ona u te rabote kao marica u kriv čindo…

-Kaži što sam dobio boju. Da be, bio sam na odmor, na Ohrid, i viš kako sam lepu boju dobio od onu njinu anasonku, zelen sam kao vanzemaljac iti. I tamo si odma, prvi dan nađem drugarot, mi alkosi smo ti jedna, takoreći, svetska organizacija, univerzalni pokret. I kaže mi Dimče na mene, tako sedimo, cedimo anasonče i mezimo krastavče, Dimče filozofira, vika – eee, koga bef mladiot, beše tvrdiot; koga dojdo do sredin vek, bidna mek; ama i sega ima efekt, vo tuđi objekt! Eto, samo to sam zapamtio; a i malko li je?

-Nego, ovo sam teo da ti pričam, ovo će objave svi svetski mediji, ali oću ti, kao moj drugar, da budeš prvi; a Pulicerovu nagradu će delimo. Daklem, novinare, cvrsto sam rešio da se razvedem! E, znao sam što će kažeš, to mi je isto i advokat reko, u prvi ma’ – čekaj be, kako to će se razvedeš, pa ti se nikad nisi ni ženio! Pa se razmisli, kaže – more, zašto pa da ne? To bi bio ez… el… e, to be, egzemplar u svetsko bračno pravo, ušlo bi u svi udžbenici i stručnu literaturu, da sam razveo neoženjenog čoveka! Zašto pa da ne? Znaš onu latinsku izreku, a ja imam još dva ispita da završim prvi stepen prava, i će završim, iako sam blizu šezdesetu – „pravo je život“. Pa život je i da se razvede neoženjen čovek! Uostalom, čovek u najbolje godine se razvodi, a ne se ženi!

-I tako, sastavimo tužbu za razvod s advokata, i odemo na sud. Gleda onaj sudija, nešto mu nije jasno. Čekajte, ali koliko ja vidim ovde, bračno stanje – neoženjen. To, reko, poštovani sude, uz dužan respekt, tebe ič da te ne boli patašonka da li sam ja oženjen ili neoženjen. Ja sam ovde došo da me razvedeš!

-Poštovani sud poče da se krsti i s desnu i s levu. Tries godine sam, kaže, sudija, ali ovakav slučaj u praksu još nisam imao. A jeste bili u centar za socijalni rad, da pokuša da vas odvrati od ovako fatalne odluke, kao što je razvod, ili još bolje, jeste bili skoro kod psihijatra? Vidim ovde da ste javni radnik, i da radite u firmu, u koju ko god u Vranje poludi, tamo se nacrta, pa reko, možda doktor za nedodrgavi može da vas ubedi da se ne razvodite, a još niste oženjeni.

-Pa ja baš to, reko, oću da predupredim. Zapeli ovi moji drugari, ženi se pa ženi se, kao oni da će prave bračni jaribaš s moju eventualnu zakonitu, a ne ja. I ja počna da se udvaram na ovu, pa na onu… A malo sam ispao iz štos u ove moje ozbiljne godine, što to beše udvaranje, pa primenim jedan neuobičajen način da privučem njinu pažnju – snabdevam ih s vitamini! Sezona, pune bašče, lojza, pola vranjske udavače snabdevam s jabuke, kruške, dinje, praske, grojze… Na skovranci tain izabi!

-Dokle u jedan ma’ ne reko – dosta! I oću da se razvedem, kolko košta da košta, bolje pre nego posle; prvo razvod, pa ženidba! Ti, poštovani sude, znaš Jevrejin kad prati čiraka po vodu, da mu kanače, pa pre nego što pođe na češmu, on mu se natepa. Pita ga mušterija u radnju – e zašto tepaš dete? Zbog iskršeno kanače, kaže Ješa. Pa nije ga iskršio, čudi se mušterija. Pa zato ga i tepam, odgovara Židov, da ga ne iskrši; ako ga puštim netepanoga, a on ga iskrši, džabe ti posle tepanje. E pa, tako i ja. Bolje prvo da se razvedem, pa onda da se ženim, džabe ti tepanje posle iskršeno kanače! I postupak je još u toku… A pošteno da ti kažem, do sad nisam verovao na ljudi, što kažu da je lakše i pojeftino da se oženiš, nego da se razvedeš. Znaš one vranjske poslovice – „rumbe dumbe za tri dni, lele mene za svi dni“; ili – „oženi se na brzinu, sad se kajem natenane“. I tako, ega me razvedu, pre nego što se oženim.

-Ne znam kolko će traje postupak… valjda će poživim dok me razvedu, pa da mogu ljudski da se oženim. Ali bre brate, ono je stres, brakorazvodna parnica za neoženjenoga, pa ti ja odem u apoteku, da mi daju nešto za smirenje, pre nego što utepam kilo votku. Uvališe mi neki apčiki, kažu, pre upotrebe se obavezno konsultujte sa svojim lekarom ili ljekarnikom, ili ljekaljrnicom, ako nije na Vimbldon. Kolko pare to kutiče? Što da ti kažem – za deset apčiki, oljupiše me kao krivu krastavicu; pola plata! Pa da karam i ljekarnika, i ljekarnicu, od muku sedna i sroči pesmu:

„Napokon je otišla seljančura iz Krševicu

ali, avaj, došla je smrdla iz Surdulicu.

Njih dve su ista fela

Srednje ime im je bilo i ostalo – džukela.

U gradu Vranju radi još jedna surdulička kuka

za sve normalne i poštene Vranjance teška bruka.

Ona je i predvodnica u apoteci grupe administrativnih parazita

koja nema šta da radi te čeka da im upadne kita.

U pozadini svega je T——– U—

koga inače znaju i oslovljavaju kao masni ološ.

Interesuje ga samo funkcija, piće i mandra

malo mu tu krnji kolac med. sestra S—–.

Sa ličnim zadovoljstvom ovo pozdravlja debeloguzi ćuran i

njegova brkovima obdarena žena

karakter im je jača strana, čvrst je kao morska pena

za sve njih je preskripcija – hitna smena.

No sudbina svih ovih lopova i protuva biće ista

jer Vranjanci imaju ponosa

pa će se tako založiti

da gradska sredina bude u bliskoj budućnosti čista“.