Konačna dijagnoza

Ili, kako je Uroš Trajković na čelu Zdravstvenog centra Vranje prešao put od „dobrog dečka“ do persone non grata koja, kako se priča, više nije dobrodošla ni u vlastitoj stranci. Zašto je u lekarskim krugovima malo onih koji će vam reći da se Uroš istakao kao dobar menadžer i pravedan rukovodilac, a mnogo više onih koji govore o nezapamćenom nepotizmu koji je demonstrirao prilikom zapošljavanja stranačkih kadrova. I da li su Uroša dotukle ovogodišnje afere – lekarske greške koje su za posledicu imale dve smrti pacijenata, narušeni međuljudski odnosi i fizički obračuni lekara, samoubistva bolesnika, štrajkovi zaposlenih, seksualne afere, veliki broj pritužbi pacijenata i sve ostalo što se nije potrudio da spreči, a morao je

Uroš Trajković, kažu, broji poslednje dane na čelu Zdravstvenog centra (ZC) Vranje. Posle fizičkog obračuna i suspenzije dvojice hirurga opšte bolnice zbog koga je po ko zna koji put pukla bruka do Beograda, te niza teških afera koje su pogodile ovu zdravstvenu ustanovu od početka godine (vidi okvir), Uroševi partijski intimusi iz centrale G17 spremili su mu crveni karton.

Uroš je, posle najnovijeg incidenta na Hirurgiji (vidi prošli broj Vranjskih, Rez bez anestezije), kažu dobro obavešteni izvori iz ZC, prvog dana po povratku sa odmora morao na raport kod ministra Zorana Stankovića, nestranačke ličnosti koja za svoje postupke odgovara G17, stranci koja ga je dovela na čelo Ministarstva. Kao i Uroša u fotelju ZC!

Šta je Stanković rekao Trajkoviću ne zna se pouzdano, ali se priča da to nije bio prijatan razgovor za ovog drugog. U suštini, retki su oni koji pred ministra stanu po takvom pozivu i potrebno je mnogo putera na glavi da biste tamo stajali mirno i crveneli. Još je ministar najavio za dolazak u Vranje za nedelju dana. A tu se svašta zbiti može a priča se da ministar u džepu nosi „svilen gajtan“, pretpostavljate kome namenjen. Kako se, dakle, Urošu dogodilo da sve ode tako daleko?

LjUBAV PREMA FOTELjI

Postao je direktor ZC u februaru 2008. godine, avanzujući na tu funkciju sa pozicije upravnika Doma zdravlja. Zamenio je deesesovca, hirurga Miroljuba Stankovića. Urošu su se i inače davale najveće šanse da sedne u fotelju ZC (protivkandidati bili pomenuti Stanković, i u to vreme još uvek demokrata, anesteziolog Čedomir Stanimirović), imajući u vidu da je već bio lokalni lider G17, stranke čiji je resor u republičkoj vladi upravo bilo zdravstvo.

Mnogi lekari ZC su mu od početka, doduše retko javno, zamerali što se prihvatio ovako važne funkcije „bez iskustva u lekarskoj praksi“, smatrajući da se bez poznavanja svih pora lekarskog posla ne može voditi tako važna ustanova. To je samo delimično tačno, jer je Uroš proveo tri godine kao lekar u službi hitne pomoći. Tri godine staža bio je i formalni uslov da postane upravnik Doma zdravlja. Još dve su mu bile potrebne na toj funkciji da bi ispunio uslov (pet godina radnog iskustva) da pređe na viši položaj i upravlja čitavim ZC.

Najudobnija fotelja u lokalnom zdravstvu ga je, pričalo se, odavno čekala, imajući u vidu da se Uroš, iz ideala ili interesa svejedno, na vreme pobrinuo da mu dogma G17 priraste k srcu. Pa ste te 2008. mogli čuti ovakve priče: „Mice (Miroljub Stanković, kadar DSS) je bio direktor ZC samo zato što Uroš nije ispunjavao formalne uslove“, jer je G17 već godinama unazad vodio Ministarstvo.

Hvalospeve kojima su se u početku, negde uoči izbora u proleće 2008, Urošu dodvoravale neke kolege („baš je lepo počeo, ne treba ga menjati“) ubrzo su zamenili nezadovoljstvo i prezir lekara i medicinskog osoblja kojima je ZC umesto novca za rad nedeljom kao alternativu nudio samo slobodne dane. Radilo se o devet miliona duga prema belim mantilima koji je Uroš nasledio od prethodnika. Ali je to bilo dovoljno da on na prvom koraku shvati kako direktorski hleb ima devet kora.

Kao direktor, osim velikog broja prijatelja koji vas tapšu po ramenu, steknete veliki broj neprijatelja koji se trude da vas kompromituju na političkom planu. Uz neminovne poteškoće u rukovođenju i takve neprijatelje Uroš počinje da gubi poene na terenu politike. So na ljutu ranu je Dinkićeva neuspela avantura sa „Zamberom“ i lažnim obećanjima o 3.000 zaposlenja u nikad izgrađenoj fabrici tekstila.

Ulazi u ozbiljan politički konflikt sa DS u novembru 2008. Trajković se tada obrušio na demokrate optužujući ih da ruše direktorku Apoteke Vranje Jasminu Arsić, osobu koja je u to vreme sa suprugom Srboljubom Arsićem, takođe „ekspertom“, postajala sve važniji šraf u funkcionisanju Uroševe stranačke infrastrukture.

Privredni kriminal policije, osim poslovanja Apoteke i niza krivičnih prijava protiv pomenute Arsićke, počinje da češlja i papirologiju ZC, sumnjajući na neke nezakonitosti. Tokom 2009. inspektori privrednog kriminala istražuju nabavku dvadeset četiri fiskalne kase i opreme za video i audio nadzor u ZC. Rezultat – dve krivične prijave protiv Trajkovića. Prijava za video nadzor odbačena je u startu, a za fiskalne kase tek nakon što se Miškovićeva „Jugohemija“ javila kao navodni donator te opreme, iako je prethodno ZC bio raspisao tender za nabavku kasa. To je bilo sumnjivo policijskim inspektorima koji su smatrali da je Trajković pokušao da na taj način favorizuje nekog od ponuđača, ali je stvar ispeglala „Jugohemija“, pa je tužilaštvo odustalo od istrage.

Ispalo je i da je opremu za video nadzor donirao „Farmalogist“, važan snabdevač lekovima vranjske Apoteke, navodno plativši niškoj firmi „Mar ni fon“ na račun vrednost opreme i instaliranje. Kasnijim istraživanjem „Vranjske“ su došle do saznanja da je, uprkos odustajanju ovdašnjeg tužilaštva od istrage protiv Trajkovića, postupak protiv jednog lica umešanog u celu priču po istom predmetu nastavljen u jednom od beogradskih tužilaštava.

DONATORI SPAŠAVAJU UROŠA

U vreme kada gradom kolaju neproverene glasine da je Apoteka baza iz koje se na razne načine finansira infrastruktura G17, Uroš, ne uzmičući ni koraka, štiti Jasminu Arsić, podržavajući njen za javnost krajnje čudan stav o neodgovornosti odgovornog lica u pravnom licu za otkriveni manjak u Apoteci Vranje od 9,3 miliona dinara. Uprkos tome što je rasprava o ovom manjku inicirana čak i u Skupštini Srbije gde je poslanik SRS iz Surdulice Dragan Stevanović tražio od ministarke finansija Dijane Dragutinović potvrdu o detektovanoj krađi. Zvanična potvrda ministarke stigla je napismeno. Uroš i Jasmina su to preživeli, iako manjak nikada nije objašnjen, niti krivci pronađeni.

Da je timski igrač i da su mu kao „selektoru“ neki igrači u timu zvanom G17 jako bitni, gotovo nezamenljivi, pokazao je i u slučaju podnošenje krivične prijave za utaju poreza protiv Srboljuba Arsića, ginekologa i supruga direktorke Apoteke, sive eminencije G17, neki kažu čoveka sa presudnim savetodavnim uticajem u lokalnom odboru.

– Znajući čoveka, siguran sam da je Srboljub postupao u skladu sa zakonom – rekao je tada Trajković za „Vranjske“ iako istraga nije bila okončana.

Uroš je direktorku Apoteke štitio sve dok demokrate ove godine nisu kazale da više ne žele da žmure na nerealne finansijske planove Apoteke, neusvojen finansijski izveštaj i već čuveni manjak iz 2008, na netransparentno raspolaganje državnim parama, istrage, optužnice i sudske procese protiv Jasmine. Uroš je i u junu, na sednici Skupštine grada gde su demokrate odbile da glasaju za finansijski plan Apoteke za 2011, i dalje, kano klisurina, stajao uz Jasminu. Iako je znao da je sve gotovo. U nastavku je sama otišla, po savetu šefa.

Trajković se vremenom izveštio u ničim izazvanom demonstriranju netrpeljivosti prema „Vranjskim“, jednom od retkih medija koji je sa kritičkim stavom pisao o ne baš prijatnim dešavanjima u ZC, Apoteci i G17. Gotovo mu je bilo žao što „Vranjske“ nisu kao drugi, pa da o ekspertima pišu samo u hvalospevima i to kad ih Uroš pozove na konferenciju za štampu da javnosti saopšti lepe vesti. On u svojstvu stranačkog prvaka blasfemičnim nastupima u susretu sa podobnim novinarima u prostorijama G17 dozirano nagrđuje ovaj nedeljnik (koristi termine „kršenje medijskih standarda, žuta štampa, nedostatak ljudskih vrednosti i morala“ i slične tužibapštine), dok je nešto eksplicitniji na stranačkim sastancima, otkriva izvor „Vranjskih“ iz G17 koji je insistirao na anonimnosti.

– „Vranjske“ su redovna tema na stranačkim sastančenjima. Uglavnom se novinari ovog lista iz više usta, pa i predsednikovih, izjednačavaju sa ljudskim šljamom. Koriste se i drugi pogrdni izrazi – kaže sagovornik „Vranjskih“.

PREZIR ZBOG NEPOTIZMA

Nepodeljeno je mišljenje da je najviše antipatija zaposlenih u ZC Uroš stekao nepristojno čestim zapošljavanjem njegovih ljudi iz G17 u lokalnom zdravstvu, ali i u drugim preduzećima i ustanovama pod kontrolom te stranke. On je, podsećanja radi, 1. maja 2008. godine („Vranjske br. 584), baš u vreme posete državne sekretarke u Ministarstvu zdravlja Nevene Karanović (kako se priča, njegovog anđela čuvara u fotelji direktora ZC) izjavio da je „najvažniji zadatak političara brži razvoj i zapošljavanje“.

Kako on zapošljava možda najbolje svedoči primer iz juna 2010. Umesto da na privremeni posao u službu kućne nege ZC primi edukovane geronto-domaćice za negu starih i iznemoglih, zapošljava nestručne kadrove po partijskom ključu. O svemu na stranicama „Vranjskih“ svedoče žene koje su izigrane za posao. Trajković, priča se, i inače vrlo rado koristi usluge koje pruža filijala Nacionalne službe za zapošljavanje (NSZ) u Vranju i činjenicu da je vodi njegov stranački intimus iz Bujanovca Zoran Antić.

Uz pomoć raznih programa NZS, te mogućnosti koje mu se inače otvaraju za zapošljavanje u ZC, posebno za angažovanje mladih lekara na određeno vreme, Uroš na kratkom štapu godinama drži veliki broj vranjskih porodica spremnih da pruže i protivprirodnu podršku G17 ne bi li im Uroš zaposlio najmilije. Skupljaju potpise za Dinkićevu ideju o decentralizaciji, odgovaraju na sve zahteve i pozive iz lokalnog stranačkog vrha. Nažalost, mnogi od njih zauzvrat ne dobijaju ništa, a kamoli posao.

Nekim mladim lekarima i pomoćnom medicinskom osoblju Uroš godinama produžava ugovore o privremenom angažovanju na po mesec dana. U prevodu, kada dobije kvotu da primi jednog lekara na šest meseci, priča se, Uroš navodno primi šest ljudi sa biroa na po mesec dana. Onda, kako kome, produžava ili ne produžava ugovore, pa mladi beli mantili vremenom padaju u odnos svojevrsne zavinosti prema stranci tokom koga moraju ispunjavati sve želje G17 i njenog lidera. Naravno, uslov da uopšte dobijete šansu za zaposlenje u ZC je da budete „drug član“ u G17.

Po sličnom receptu dolaze do posla bračni partneri „preletača“ iz drugih stranaka koji u G17 navodno prepoznaju svetlu budućnost. U septembru 2010. godine supruge Petra Jovčića (ranije člana DSS) i Aleksandra Joksića (došao iz NS) zapošljavju se u administraciji ZC Vranje. Uroš se leta te godine već zamerio DSS, pa čak i koalicionom partneru NS kooptirajući u svoje redove, pored Joksića i Jovčića, još po jednog odbornika te dve stranke u gradskoj skupštini – novosrbijanca Dragana Popovića i deesesovca Predraga Mihajlovića.

Istovremeno, od Uroša stalno slušamo kako, eto, svi okolo nemaju šta da rade, pa mrze njega i G17.

Uroš u nastavku ima probleme u ZC. Prave tektonske poremećaje i oštar otklon lekara izazvala je Trajkovićeva odluka s proleća 2009. da ukine dežurstva i pripravnost lekarskom osoblju Bolnice i uvede smene, te rad po pozivu. Stotinak lekara otvoreno je protestvovalo u svečanoj sali Doma zdravlja što će novim odlukama gubiti značajne novce. Uroš se sukobljava i sa članovima podružnice Sindikata lekara i farmaceuta Srbije (SLFS). Predsednik SLFS, otorinolaringolog Mladen Kosti,ć otvoreno je prozivao Uroša da „ako ne može da reši problem ode“. Kad se to nije dogodilo, Kostić je napustio funkciju sindikalnog vođe.

BRAČNI PAR KANAČKI ZA MIR U KUĆI

Sindikalni bunt Trajković je potpuno uštopovao kada je posle transfuziologa Dušana Jovanovića predsednik SLFS postao Slaviša Kanački, muž potonje portparolke ZC Bebe Kanački koju je, pričalo se, Trajković primio u službu da bi otupeo oštricu sindikalne borbe reprezentativnog sindikata. Sporno je za neke lekare bilo to što je Kanački prošao za predsednika kao jedini kandidat na izborima, iako Statut SLFS predviđa da na kandidatskoj listi mora biti „više kandidata nego što se bira“. Bilo kako bilo, nije poznato da je SLFS otad ustajao protiv direktora ZC, kao što je to bio slučaj u nekom prethodnom periodu. Takav rasplet produbio je netrpeljivost lekara prema direktoru.

Neke stranačke kolege od kojih je Trajković verovatno želeo da stvori vlastiti oslonac promovišući ih na važne funkcije u stranci ili javnim preduzećima neopreznim gafovima komplikuju politički ugled G17 i njenog čelnika. To je posle Jasmine i Srboljuba Arsića dodatna briga za Uroša. Novine obelodanjuju sledeće afere: Nela Cvetković, lokalna ministarka ekologije i portparol G17 u oktobru 2009. godine priznaje da je, založivši politički autoritet, zaposlila sestru kod Trajkovića u ZC Vranje; direktor JP Skijalište Besna Kobila Dejan Manić, Urošev kadar iz G17, 31. januara 2010. godine pod dejstvom alkohola službenim vozilom udara pešaka na regionalnom putu Vranje-Kriva Feja po povratku sa Besne Kobile.

Ostalo je nejasno kako je nivo alkohola od 1,03 promila u Manićevoj krvi koji su detektovali policajci alkotestiranjem aparatom „dreger“ na licu mesta naknadnom analizom krvi u Uroševom ZC Vranje za samo dva sata snižen na 0,2 promila, što bi se graničilo sa medicinskim fenomenom. Pod pritiskom stranačkog vrha, pošto je plan njegovog neverovatno brzog „otrežnjenja“ propao, Manić podnosi ostavku i posle nekoliko meseci odlazi iz stranke, ali mrlje na obrazu eksperata ostaju. I u samom G17 se tada pitaju – čime su to Jasmina i Srboljub zaslužili da od partijskog šefa budu zaštićeni kao beli medvedi, a Manić tako brzo ode niz vodu. To se niije dopalo čak ni članovima G17.

Taman kada je pomislio da se rešio problema zvanog Manić, Uroš se susreće sa još većim poteškoćama u JP Skijalište. Tamo, najpre, postavlja navodno svog čoveka od poverenja Zorana Velinovića, dotadašnjeg koordinatora Fakulteta za uslužni biznis (FABUS) u Vranju na kome su diplomirali ugledni članovi lokalnog G17. Valjda, da mu se oduži. No, ubrzo se Velinović odmeće i upušta u nekakve lične sukobe sa Trajkovićem, prvenstveno u vezi novih zapošljavanja u ovom javnom preduzeću, što opet ima unutarstranačke implikacije. Na koncu, Uroš se odiče i Velinovića, optužujući ga da je stavio lične ispred interesa preduzeća, pa ga ovaj ne štedi u medijima.

– Uroš o svemu samostalno odlučuje, a stranački organi mu služe samo kao dekor. Okružen je ljudima bez glasa kojima je zaposlio nekoga iz familije, pa sada ćute – oštar je bio Velinović u „Vranjskim“ broj 732 iz marta ove godine.

Zbog nespretno izvedene Velinovićeve smene i postavljenja Dragana Janjića, gradonačelnikovog pomoćnika za NIP (treba li reći potpredsednika G17), na skupštini i u medijima bukvicu mu drži koalicioni partner iz SPS Zoran Antić nazvavši Uroševe metode „neostaljinističko-boljševičkim“.

Trajković gubi i druge bitke tokom 2010. godine. Kao na primer sudski spor sa „Vranjskim“ na štetu ZC, jer mu je sud naložio da zbog jednostranog raskida ugovora o poslovno-tehničkoj saradnji sa ovim nedeljnikom plati 133.950 dinara iz kase ZC.

UROŠ PROTIV GRADSKIH OTACA

U novembru 2010. godine još se nije znalo da li će se Dom zdravlja odvojiti od ZC Vranje, iako je taj posao morao biti završen do kraj septembra te godine kada je deobni bilans trebao biti predat lokalnom parlamentu. Govorilo se o nesposobnosti odgovornih za ispunjenje te obaveze koju je odredila gradska skupština.

Uroš je, govoreći pred skupštinom, kao glavni argument za otezanje naveo zabrinutost i sumnju u to kako će grad isfinansirati potrebe Doma zdravlja od oko 60 miliona dinara kada plate u lokalnoj samoupravi kasne dva meseca. Nezvanično se govorilo da deoba nikako ne odgovara G17 tj. URS i da se radi o klasičnoj Uroševoj zameni teza. Najpre, G17 se uplašio da ne izgubi političku i svaku drugu nadmoć nad ostalim strankama u vranjskom zdravstvu, što je realna opasnost od deobe. Istovremeno, odvajanjem Doma zdravlja i automatskim prestajanjem postojanja ZC kao pravnog lica u momentu eventualne deobe, što će se dogoditi, stotinak ljudi, uglavnom iz G17, zaposlenih za Uroševa mandata, ostalo bi bez posla. A njihove su porodice znatan deo ekspertskog glasačkog tela u lokalu. Briga velika.

G17 se na političkom planu nema bogzna čime posebno pohvaliti pod Uroševim vođstvom. O propasti projekta „Zamber“ ne treba trošiti reči. Ni temelje fabrike nisu napravili, a ostali su dužni Vranjancima oko 240 miliona dinara po više osnova. Svi spočitavaju G17 da su jedva uspeli da naprave taj put ka Besnoj kobili, pritom se hvališući kao da su završili sam Koridor 10, a ne nešto što odavno treba da ima svaka civilizovano društvo. Da ne pričamo o finansijskim aferama koje su pratile tu izgradnju, kao i dotok novca iz NIP po raznim osnovama.

Očigledno da lokalna G17 vrhuška nije imala potreban politički kapacitet da izlobira neke veće stvari za Vranje što bi im donelo i neki glas pred sledeće izbore. A i taj Dom na Besnoj kobili sa beznačajnim brojem noćenja po sezoni. Skijanja nije ni bilo. Ni obećane žičare i pratećih sadržaja.

No, čini se da su stvari za Uroša baš krenule po zlu početkom 2011. godine. U januaru usled lekarske greške umire petogodišnja Dijana Marinković na Dečjem odeljenju. Zaključak stručne komisije Instituta za sudsku medicinu u Beogradu direktno je okrivio dvojicu lekara ZC, anesteziologa Slavišu Kanačkog i Darka Civkarovskog sa ORL, za smrt devojčice nastalu usled gušenja kao posledice zapaljenja gornjih disajnih puteva.

Zbog neurednog vođenja medicinske dokumentacije u slučaju smrti Vranjanke Ivane Stojanov, žene koja je najpre lečena u Vranju a potom zbog posledica upale pluća umrla u niškom Kliničkom centru, Trajković, kome se već ozbiljno drma fotelja, po komandnoj odgovrnosti smenjuje i suspenduje upravnika Doma zdravlja Srđana Tomića, načelnika Opšte medicine Miroljuba Petrovića i doktorku Vojku Stošić-Pešić.

Još nekoliko neprijatnih događaja od početka godine dodatno je prodrmalo Uroševu poziciju. Jedan mladić obesio se u toaletu Odeljenja hirurgije. S.T. (62) bacio se sa bolničkog krova. Drugi pacijent ubio se skočivši kroz prozor Otorinolaringologije. Na Hirurgiji verbalni sukob Vukašina Antića i Gorana Ivkovića, a potom i fizički konflikt ovog drugog sa načelnikom Momčilom Stošićem, te navodne seksi afere na istom odeljenju. Ništa od ovoga nije navelo Trajkovića ni da ponudi ostavku. Iako mu je to javno, preko novina predlagao lokalni ministar zdravlja Nenad Mladenović. A Uroš je svojevremeno govorio:

– Život mi ne zavisi od ove funkcije, pa ni od političke situacije. Prvenstveno sam lekar, specijalista, i ako do smene i dođe, vratiću se profesiji – izjavio je Trajković potpisniku ovih redova krajem maja 2008. („Vranjske. br. 587), kada je uoči lokalnih izbora još bio nepoznat budući raspored funkcija u ZC.

Dolazak ministra zdravlja Zorana Stankovića u Vranje najavljen je za 15. septembar.