Kafana „Kod štrbog Srbina“

Ooo, bata novinare, dobro došo, ako je ovako pred fajront, u kafanu „Kod štrbog Srbina“. Ajde, prvo se prekrsti, popi nešto, pa će ti kažem zašto tako zovem ovaj ugostiteljski objekat. Mladiću! Daj her novinaru što će pije. Fala bogu te ovde ima jedan mladić; pa vidiš li be slepčo de sediš, ovo društvo okolo, sve krkobabići i krkodedići, sve bez zubi, štrbi, krezubi, sve Slobini glasači. Zato ti je ovo kafana „Kod štrbog Srbina“.

-Evo, načulji uvce, slušaj ga onoga de priča za intimni bračni život. Ne čuješ dobro, ili ne veruješ da ovaj štrban još ima intimni bračni život? Znam ja tu njegovu priču, slušam je već po stoprvi put. Što priča? Pa, priča ide ovako – legnem, kaže, sinoć sa ženu mi, popio sam rakijicu dve pre večeru, povečerasmo, ajde da se legnuje. Kako se gušnasmo pod onu čergu, ona ruku vrz mene, pa pol’čke nadole, lazi buba, nešto traži. Ja se iz pamet istera, mislim se, e ženo ženo, ko je još mrtvaka oživeo, te i ti ćeš.

-Pa se kao nešto uzvrtim – draga, kažem, nešto me stomak vrti, mnogo ljuto beše ono papriče što ga izedo uz večeru, eptem ljuto! Pa mi sad u stomak zavija kao da je tamo zaljubljena mačka. Nego, da trknem ja do nusprostoriju, odma se vraćam.

-I odem, kaže ti štrban, u klonju, ali prvo iz policu uzmem knjigu Vreme… jebem li ga već čega, od onoga našega, srpskog tolstojevskog, oca nacije, ta mi literatura, namenski, samo za to služi. A ono pisalo be, pisalo, pa sitku nemalo, kako ga ruka ne zabole, cel narodni kuvar; pa tako nam je i lepu čorbu zapržio otac nacije, oca ruka ne ga boli na Dedinje, ali zato naciju boli i glava i čmaruljica.

-I u nužnik se kao začitam, ma ko ono će čita, nego dremem na onu šolju kao sojka na jugovinu, i sve čekam zakonita da se kvalitetno u’rka, da ne mi posle  dosađuje posle s nešto bezobrazno. I čučim ti ja onako kao čavka, butine mi utrnaše, pa po’lk, po’lk, posle jedno dva sata, oprezno ustanem, al za svaki slučaj još ne puštam vodu, da vidim kakvo je stanje u bračnu postelju. Ja pa mislim žena se već odavno prepustila slatkim snovima iz našu mladost, iz Ćošku i Kazanđol i ostala erotska mesta u našu čaršiju, dziknem onako oprezno, kao magare iz lesku, kad, ima što da vidim u spavaću sobu – u onu t’mnu t’mninu, samo blještiv oči na ženu mi, izbuljila belci kao žaba iz palamidu. Čeka me! I kude ću, što ću, opet u ćenif, pa oca nacije u šake, do sabajle. Golema knjiga, brate, dobra za probavu, ali nikakva za erotiku. Pa sve oću da mu šrajbujem na tatka nacije, da napiše knjigu „Vreme jaribaša“, da se Srbi umnože, plodatisja i množatisja aki kedri livanskiji. U tri toma!

-Nego batali ga toga štrbana, oću da ti pričam, al da ne objaviš, ako objaviš, dabogda na čindo nokat da ti izrasne! Nedokučivi su ti, moj novinare, muško-ženski odnosi. To ni Tito nije uspeo da reši, pa čak ni Sloba! Izede ga Mira, glina ga kao pop sarmu – zini, glini! Eto, pre neko veče, vraćam ti se ja u nijedno vreme iz predmetnu kafanu „Kod štrbog Srbina“, čujem nadole neku pisku i vrisku, reko, što je ovo, da nisu neke demonstracije, ne li s’mna šesti oktobar. Daj i ja da se pridružim, možda nešto će pečalim od vlast, isto onako kao što mi je pečalovina bila petoga oktobra.

-Kad ja tamo, a ono međutim. Muž sobalio ženu na sred sokak, glavna ulica, pa ne da m’zga, nego dušu u nju utepuje. Tepa i s ruke i s noge, ona vreka kao jare kad ga koljav. Bugarski ćutek! Prolazi pandurska patrola, stanaše, zapališe cigare, počnaše da navijav, kao da su na Zvezdin sever – too, majstore, a be, treba li ti pendrek? Pa si pričaju – ne, ne, u pravu je čovek, i ja ovu moju ovako da sam mezdrio, ne bi sad ručao mesni narezak i sardinu što dobijem kao suvi dnevni obrok kad idem na položaj u Trstenu. Jeste, kolega, jeste, onaj će pa drugi, znaš onu poslovicu – svaki dan tepaj ženu, ako ti ne znaš zašto, ona sigurno će znaje. I otidnaše si.

-Onaj tepač se pa zaneo, kao muda u kosidbu, pa dere li dere. Na mene mi dožale, vidim nema ni crn čindo od narodnu vlast, a ja, ne li, srbski vitez, i izvršim juriš na onoga Vlah Aliju, kako sam ga lako opalio, sa crnom ga zemljom sastavio. Jeste dobro vi, gospođo, da zovam li hitnu?

-Tiki, ona kad mi se obrna – briše čorbu iz nos, što joj je voljeni zakuvao, pa na mene s nokti u oči! Ko si be ti, da tepaš muža mi, što se ti mešaš u naše bračne stvari?! Pa ti znaš li da bi ja zbog ovaj njegov ćutek sutra zbog njegovu grižu savesti dobila nove minđuše, što ih meračim dva meseca, a nikako da ga navedem da me oljupi kao krivu krastavicu, pa sutra da mi ih kupi, za mirbu! Sve si mi planovi upropastio, jebem te u mirotvorca, vi mirotvorci Srbiju dovde i dokaraste!

-Pa mene za kotrulj, pa sa štikle po cvolike! Dokle se i ja rasvesti, de će ostanem bez kosu i oči zbog nevjernu ljubu Anđeliju, pa i na nju jedan aperkat, pravo u menzu! Ona samo ljosna do muža, onako si se gušnaše, ma prava jedna idila, bračna sloga.

-Ali, sve sve, nego gledao li si ti žensko tepanje? Nisi? Onda si propustio mnogo; ma kakav Klej – Frejzer, kakva „pustinjska oluja“, kakav Irak i Avganistan?! Sve to ti je ringe ringe raja, za ono što sam video onomad.

-Subota, pijačan dan, pijac pun ko oko. Idu muž i žena, kupuju jajca onamo na trafike. Kad, žena, jedna tako, plava, ufrćkana, ima gu, vide jednu crnku, onako utegnutu, zajeba muža, pa kad priđe na onu – pljau pljau, dve pedagoške preko oči, pa kad je uvuče među one jajčarske trafike, pa kad zarita, samo puca, kao „milosrdni anđeo“.

-Pa ti li be, kaže, s moga muža, u moju spavaću sobu će praviš jaribaš, prvo te onodi tebe, pa mene, ti li će mi glotiš međunožje?! Bangau u glavu, bangau! Rastrvi se ona roba iz kese, patlidžani, paprike i krastavice se trkaljav po pijac, plavuša tepa, crnka trpi, samo vika – vi ste me pomešali sa nekom drugom! Aha, pomešala sam te, a što si mi slala poruke dok sam bila na put – evo sam s tvojega muža, u tvoju spavaću sobu, u tu i tu boju je okrečena, na ovaj duvar ti je slika ta i ta, ovamo ti je komoda, onamo orman, a evo ga i muž ti ulazi s udrven čindo, pa pusti mašti na volju!

-Muž? Ma kakav muž, kažu da je neki direktor u vranjski gigant, u fabriku u neko šopsko selo na kraj svet, s one kese u ruke ga odnema za nanosekundu, i sve zvižduće Cecinu „Kukavicu“, ono, kao, ama, koje li su ove dve lujke što prave ovakav pičvajz na sred pijac u subotu? Misliš da ih je neko razdvojio? Ma, upiša se onaj svet od smešku, zbraše se navijači, zviždanje, aplauzi, dok se plavuša ne natepa na crnku, pa polazi i onako razmahuje s ramena, pa  namešta bretele što su joj se smaknale od tepanje. Majke vu ga kurvino, kaže, će dođe ona kod mene sama. A ovu tepanu uvedoše u jajčarnicu, kupiše joj nekakvo bugarsko apče tu na tezgu, da se smiri.

-Kad posle čujem, tepačica bila zubarka, a tepana prosvetna radnica. Pa v’iš, direktor bio umejatan, kako i priliči direktoru giganta, pa za švalerku izabrao onu što će ga edukuje, a u isto vreme, obezbedio je i rabotu za ženu; ona vu je iskršila zupčiki, ona i će ih pravi, će pečali.

-Samo, žena ga turila i na trošak – iskala je da muž okreči spavaću sobu, da promeni sav nameštaj i raspored, pa čak i da zameni i slike, inače njena noga tu više neće kroči. Bračni jaribaš dotle može da se pravi samo po druge sobe u stan od dvesta kvadrata! A radovi i onako tate će plati, gigant…