Kandilo si ide po tebe

-Sedi, novinare, da patimo zajedno. Cel dan patim sam, i lokam, sitku nemam, pa sad, makar i pred fajront, još neki s mene da pati. I da loka. Dete!

-Eeehhh, iz dubine grudi uzdah mi se ote – jebem te živote! Batali ti ženske sluze, to ti je šarena l’ža, muški uzdah ti je prava patnja. Pitaš, zašto patim? Tiki, žena me zajeba ko smrdljivo sirenje, ostavi me i otide negde, boktepita de! Ne znam ni de da je tražim, niti uopšte dal da je tražim. Ali zato patim, i lokam. Što ćeš, neko pije od rados’, neko od patnju, a ja od sabajle, što kaže komšija mi. E ja sam ti u ovu drugu kategoriju, kombinovano s treću. I niko da te pogali, ruku na vrućo čelo da ti turi, što kaže Njegoš – da požali, ka da bi pomoga. Nego ko će drugi, nego majka; ja patim i lokam, a ona me teši: ne sekiraj se, sinko, ne kidaj se više, će se naplati gospod na tu džerimu. Znam ih ja ti iz to selo odakle je ona – danas ga vidiš na svadbu, sutra na banderu!

-Ali džabe, to ti je kao kad se upuvaš na javno mesto – ti begaš sa mesta zločina, ali kandilo si ide po tebe. E, ovo na nikoga nisam ispričao, moj rezil’k, ali na tebe oću – odem u Beograd, imao sam jednu žensku tamo. A ona živi kao orlica, u jedan soliter, na triešesti sprat. S lift dok se ukačiš do nju, kao da si ušo u svemirski brod Apolo, da ideš na mesec, upadaš u bestežinsko stanje, da ti oživi i jaribaš i sve. A onako uzgred, uopšte ne znam kojega tatka traže ljudi tamo? Zna se mesec zašto služi – kad izgreje mesečina, da vidiš lopova što ti je zajašio plot, ili švalera, što ti zamočuje portu.

-Ali ajde, riba si je riba, iskušenije, mora da se žrtvuješ. Dunem dve-tri, idem kod žensku, pa da se malko usilim, kao veprina u mlad mumuruz, da se ne obrukam. Jerbo ako zataji pištolj, a ona jedva čeka da ga očisti, odonde nema ni de da begaš, samo da ripaš od terasu, i to bez padobran. Pritisnem ja u prizemlje ono dugme, eto ti ga lift posle jedno pola sata. Uđem u onu kutiju, sam, pritisnem triešesti sprat. Čekaj, reko, treba da se pokažem mužetina, ništa da mi ne smeta, pa se negde kod drugi sprat isprdim kao konj jabučar. Kad, na peti sprat, lift stana! Neko ga zvao; i ulazi ženska, mlada, kapka, doterana, namirisana, da cuneš pa da se zaplačeš. I pritisne triesčetvrti sprat, a u lift kandi kao Švabe kad su trovali Jevreji sa ciklon be. Ja sam se stisnao u jedan ćoš, zemljo otvori se, ona zakuka nos, pa mi se obrna – ma, gospodine, osećate li vi ovaj bzdljak, da nemate slučajno pri ruci gas-masku iz vojnu opremu, treba visoko i dugo da putujemo. Ma, reko, gospođice, svašta se nakotilo, mora da je u ovaj lift negde neko lipsano mače ili kuče. I ona ti se odma doseti što je muka, pogleda me kao da sam smrznuto gomno, i onako sa zakukan nos, izdrža do mesečevu orbitu, prežive. Baaam vrata! E sad, mož’ da zamisliš, posle takvu predigru, kako sam prošo kod moju radodajku. Ni za vodu ne zaradi, namava me s metlu, ali ja u lift više ne, nikako! Peške. Kad sam mogo peške da se kačujem i spuštam iz Kozjak, pa će mogu i iz soliter. Jedva jedv’c sam posle dušu povrnao.

-I tako, patim i lokam… Dete! Nego, i od beter ima pobeter, more i dabeter. Vidiš li ga onoga narkosa, što mu je nadimak Čavka. Malopre uđe, trese se kao prvoborac, i pravo kod ovo dete, konobarče. Daj mi, brgo, kaže, jedno železno zakukalce od pivsku ili vinsku flašu. Ajde be, poitaj! Dete mu nađe ono, Čavka izvoljeva – izvadi mu kaže, na zakukalo ovu plutu iznutra. Dete nađe neki nož iz kujnu, odelja mu onaj pampur, dade mu, ovaj otrča u jednu dušu. Konobarče ga gleda, ne mož se načudi, pita me, čičo, što će mu na ovoga raspopicu čis’ železan pampur? Sa’će vidiš, reko, sinko, kad se vrne. Posle pet minuta vraća se Čavka, usvitkao s oči, ali miran i zadovoljan, kao zadužbinu da je podigo. I evo ga pije treće pivo, a garantovano neće ima da plati; znaš ono – sutra će ti donesem. Malo sutra.

-A njeknja, idem ja po sokaci, kao ulav, sve si mislim na odbeglu mladu, kao Džulija Roberts i Ričard Gera, kad vidim, policijska patrola pričepila dva ćukavca, stoje oni onako uza zid sa raširene noge i ruke, a oni vrte neku kesicu s nekakav beli prašak. Što je ovo, pitaju. Ma ništa, čiko, kvičiv ona deca, mama pravi zimnicu, ajvari, ljutenice, peglane paprike, živu, pa joj zafali salicil, i prati me da kupim. Ma nemoj, salicil, a?! Za ovo ima da legate apsu bre! Ama, salicil, čiko, da mi crkne majka, evo ti telefon, vikaj, nego pu, majke mu ga, baš sad mi pukna baterija. Vrte se oni policajci, sumnjaju da je gudra, ali ako je pa stvarno salicil? Aj kolege što će teraju seir s nji doveka, nego i deca će tuže, pa ti plaćaj kaznu od svaku platu do penziju. Što da radimo? Kad, ete ti ga Čavka, šenjka se odnegde, trese se. Policajci se obradovaše – Čavke, avakari ovamo, ti si bar veštak za ove stvari, na ti ova kesica, probaj malko što je ovo, salicil ili gudra, ali nemoj da si jebeš sojke pa da ušmrkaš dokazni materijal, ima da te oljupimo kao krivu krastavicu! Uzede Čavka ono, sipa na dlan, oprezno prinese do rnje, pa kad učina – ppffff – sve ušmrka, kako slon! E sad, kaže, onako zadovoljan, mož’ sve da me utepate!

-I posle sedi u park, prolazi nekakva ekskurzija, dečišta dva po dva. Čiko, izvinite, de je spomenik Bori Stankoviću? Čavka gleda, onako urađen, ko se radi ne boji se gladi, će vi kažem de je spomenik, ali svi da skupite po deset din za dnevni tain na čika Čavku. A odokle ste vi, deca? Mi smo, čika Čavke, iz Kragujevac. Ček be, ček, uzvrte se Čavka – pa vi niste li streljani?!

-I tako, na ženetinu neka joj je sa sreću taze čindo, mi, novinare, još malko da patimo, iako je fajront. Da patimo, i da lokamo. Dete!