-Ufff, novinare, obruka se živ, ajde ja, nego što i firmu obruka, sramotil’k. Sedi, naruči ovako pred fajront, pa da ti pričam moj rezil’k. Tiki, upalimo službeni auto, će idemo u Vranjsku Banju da završavamo neke službene rabote; ali, zaguljena posla, svađaš se s građani, ide orljak, kao božemeprosti da ideš da sečeš struju na živi ljudi, ili tako neka ludila.
-Nekako završismo to, preživesmo, mada zamalka dođe dotle da će zakitimo banjski koštani, kao kitke na jelku. Oni kao Crnogorci – od Cetinje na Dedinje, a Banjčani izvršiše aneksiju Vranja, ali njihovu Banju si ne daju; Vranje je zajedničko, a Banja si je naša! Sreća, te nađosmo tamo one srodne duše, kakvi masoni, kakvi rotarijanci, ja da ti kažem – alkosi su najbrojnija svetska nevladina organizacija, ako uključimo i pušači, što obično ide jedno uz drugo, dok piješ samo variš jednu od drugu, i slušaj što ti kažem, bliži se dan kad će postanemo globalna nacija, novi svetski poredak, a antialkoholičari i nepušači u rudnici i radni logori! Pa da vidiš kako će propuše i propiju, sve ima da vikav ohoho! Viva filip moris, i britišenameriken, kako kaže naš kmet.
-Uglavnom, glavu nam spasiše banjski alkosi. Pred besnu rulju iz Ćosiki, Kozariki, Skenderci, sa sekire, kopači, a sve neklepano, uvukoše nas u kafanu, sa svoji mučeni telesa nas zaštitiše. Eee, ali za to smo morali da platimo. Pa udri na jedno krvničko pijenje, boli te čindo, firma plaća, masa od napolje vika – dajte ni Vranjanci, mi da gi presudimo, danas ne li je peti oktobar! I tako to i prođe, kao kultni dan; rulja vika, vika, jede lajna, pa kad ogladneše i ožedneše, potikaše si se kao manastirske mačke. Mi ostanasmo da se dopijemo, pa do sabajle. Aj će si idemo, a drva javorovi. I iskočim ja pred kafanu, da otključam auto, da se vozimo do Vranje, onaj ključ neće pa neće. Bre vrti navam, vrti natam, ne biva. Vidim svetlo u komšisku kuću, valjda se čovek sprema na rabotu, primerak neke retke vrste što u Švajcarsku na jugu Srbije nešto radi, čuk čuk ja na vrata. Iskoči domaćin, u domaćinske gaće, majicu “pekarku”, s penu od brijanje na pola fizionomiju, šta treba? Reko, izvinite, ne mogu da otključam kola, malko sam šamadroz, ako možete da mi pomognete, tu je blizu, pred vaš dom. Ajde, reče. I pođe čovek, gleda ono, pa kaže – dobro, kako si mislio da otključaš s tvoji ključevi, kad su ovo moja kola? A de li su sad moja, mislim, firmina? I tako morasmo da se vratimo s taksi, ne znam firma da li će mi prizna trošak, ili će moram da prodam akcije NIS-a?
-Nego, batali to… Će ideš li na “Paradu ponosa”? Ne be, ne ripaj odma, ne mislim kao učesnik, nego kao izveštač. Nego, ko bi ve znao vas novinari… E, to da ti pričam!
-Komšija mi Mita Penjurlija, sestra mu odadena u Ameriku, dobije vizu na godinu dana, tamo da sedi. Ode on, a negde na granicu između Ameriku i Kanadu, zberu se Srbi i otud i odovud, sestra mu smotala sarme i omesila banice, kao slava. Pa jedan doneo neki poklon, drugi koverat s dolarčiki, ali sve je to privremeno, za prvu pomoć, Mita što će radi celu godinu, diskusija. Mita popije pola kilo ljutu, i uzme reč (a sedi u čelo sofru, pa još govornik i ustane) – zete, vidim da brinete za mene, a ja ne volim na nekoga na grbinu da sedim, kako ja ovde da zaradim pare? E pa, šuro, kaže zet, nije ti ovo Srbija, pa će radiš kako ti na čindo prdne, i u koju stranku se učlaniš. Ovo je bre pravna država, pa će se prijaviš, dobar dan dobar dan, posedujem ta i ta znanja i veštine, mogu li da dobijem posao. Pa kolko to će traje, pita Mita. Paa… nekolko meseca, kaže zet, administrejšn. Pa ja dotle, kaže Mita, mora da se vratim u Srbiju, a tamo što će radim, će sejem sol? Nego, zete, nešto da te pitam – imate li vi ovde gej klubovi?
-Svi kreč. Pa imamo, kaže zet, a što će ti to? Čekaj, čekaj, a pošto je tamo jaribaš? Ne znam baš, kaže zet, ali mislim da je 200 dolara. Hmm, Mita odma vadi računicu, jaribaš je jaribaš, bilo da si tobdžija ili furundžija; mene dvojica da me otrepkav za noć, 400 dolara; i ja dvojica, da se zamučim, još 400 baks. Osamsto. Usmeni sastavi, onako sportski, još jedno 200 dolara, ete ti gu iljadarka! Pa zeturinke be, ja poviše od tebe će pečalim, iako ovde ti rmbaš dvaes godine na atomski otpad!
-A taman se Mita zasviđa s taj govor na jednu belomusastu Amerikanku, one pa onako mešinate od mekdonaldsi i dijet koka kolu, pita sestru mu da joj prevede što Mita zbori. Ova nesretnica, pa ovo, pa ono, ali mora da kaže, Jenki pomalo razbiraju srpski, zbori bre srpski da te ceo svet razume, naročito od 1999. i NATO fajerverku, pa pita sestru mu – ama, nije li mister Mita gej? Ne znam, kaže sestra mu, do sad nije bio, a od danas ne znam što mu je?
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.