Od Surdulice do Vašingtona

U oktobru 2005. pobedio sam na Nacionalnom takmičenju harmonikaša u Holandiji, a fakultet me je poslao na svetsko takmičenje „Coupe Mondiale 2006″ u Norveškoj

Kada se pomene harmonika u Srbiji se obično pomisli na neko kolce, na gazdu Granda ili sličan kič. Kada se pomenu Mocart, Bah, ili neki treći kompozitor obično se pomisli na klavir, violinu, simfonijske orkestre… Međutim, harmonika je instrument koji je stvoren za klasičnu i modernu muziku, a Stanislav JUSUFOVIĆ je pravi dokaz za to. Ovaj dvadesetpetogodišnji mladić iz Surdulice, postdiplomac na Fontis Konzervatorijumu u Tilburgu, Holandija, svojim umećem zadivljuje poznavaoce muzike širom sveta i osvaja prestižne nagrade na takmičenjima. A, u životu mu nije sve išlo kao po loju.

PRIMLjEN IZ PRVE

Stanislav je svoju prvu „šetnju po dirkama“ načinio sa 10 godina u rodnoj Surdulici, gde je u isturenom odeljenju Muzičke škole „Stevan Mokranjac“ subotom odlazio na časove kod profesora Jaška RAMIĆA. Na to ga je, kaže, nagovorio ujak. Redovno je odlazio na časove, uporno vežbao i posle šest godina upisao Srednju muzičku školu u Vranju. Tu, nažalost, nije imao stalnog profesora, već su se oni menjali iz godine u godinu, ali to Stanislavu nije smetalo. Pamti svoje profesore Branislava Manasijevića, Dragišu Milanovića i druge. Učestvovao je na takmičenjima u Srbiji i inostranstvu i, uglavnom, osvajao prve i druge nagrade. Ne može da nabroji sve, pa se priseća Beograda, Smedereva, Paralije u Grčkoj, Bosne… Uporedo je pohađao Srednju tehničku školu u rodnom mestu i obe završio istovremeno.
-Podrška porodice i familije uvek mi je mnogo značila. Tako sam poslušao ideju svog rođaka koji je živeo u Roterdamu da se oprobam na prijemnom ispitu na Fontis Konzervatorijumu u Tilburgu. Pasoš, viza na mesec dana, autobus i pravac prijemni. Primljen sam odmah posle prijemnog, ali je ispao problem jer sam imao vizu na samo mesec dana, pa sam morao da se vratim u Srbiju i sređujem dokumentaciju.
U novembru 2004. godine je sva papirologija bila sređena, pa je već u decembru Stanislav bio kod svog rođaka u Roterdamu. Vozom je putovao triput nedeljno nekih 60 kilometara do Tilburga na predavanja i vežbe. Zahvalan je rođaku koji mu je pružio smeštaj i hranu, jer drugačije ne bi mogao da se izbori za opstanak u, za naše prilike, preskupoj Holandiji. Otac Časlav i majka Milica su „odvajali od usta“ da bi platili školarinu od hiljadu i po evra godišnje. Znao je Stanislav da ceni to, uporno je vežbao i radio, a kako sam kaže i danas se nije mnogo toga promenilo, jer talenat čini 10 odsto uspeha. Sve ostalo je rad i upornost, a on voli da radi i vežba.

STIPENDIJA

– Kada sam na drugoj godini studija došao na zimski raspust u Surdulicu, rešio sam da se više ne vraćam u Holandiju. Nedostajala mi je porodica, rodni grad, u Holandiji mi je već sve padalo pomalo teško, iako sam savladao jezik. Međutim, iskreno, najveći problem bile su finansije. Ipak, moji roditelji su bili toliko uporni, ubeđivali su me da nastavim školovanje, i jednostavno mi nisu dozvolili da odustanem. Poslušao sam ih.

DžON KENEDI CENTAR

Uvek se seća reči svog oca: „Samo ti sine nastavi da budeš dobar student, a ja ću se, ako treba, zadužiti do guše“. Sa suzama je krenuo nazad i rešio da roditelji budu ponosni na njega.
Baš u tom autobusu upoznao je kolegu koji je studirao u Mastrihtu na odseku za gitaru. Baš mu je on kazao za stipendije za strane studente. Odmah po dolasku je predao zahtev koji je, naravno, odmah prihvaćen. Treću i četvrtu godinu osnovnih studija Stanislav je, što se finansija tiče, pregurao bez brige.
– Baš te godine su za mene bile veoma uspešne i na takmičarskom planu. U oktobru 2005. pobedio sam na Nacionalnom takmičenju harmonikaša u Holandiji, a fakultet me je poslao na svetsko takmičenje „Coupe Mondiale 2006″ u Norveškoj.
Tu je Stanislav upoređivao svoj nivo sa sviračima iz celog sveta. Osvojio je treće mesto, a razlika u poenima između njega i prvoplasiranog bila je minimalna. Tu je spoznao svoje kvalitete i verovao je u sebe, verovao je u pobedu. Sledeće, 2007. godine ga fakultet šalje na isto takmičenje, koje se održavalo u Vašingtonu, SAD. Tu je i sebi i drugima dokazao da je najbolji – osvojio je prvo mesto. U Vašingtonu je, kao pobednik, održao i jedan od najomiljenijih koncerata u dosadašnjoj karijeri. Svirao je u „Džon Kenedi Centru“ pred nekoliko hiljada ljudi.

RADNI I NERADNI DAN
Stanislav ne voli mnogo da filozofira. Kaže da njegov radni dan izgleda vrlo jednostavno: doručak, vežbanje, ručak, vežbanje, večera, i na kraju prosviravanje.
Slobodno vreme, kada ga ima, voli da troši na sport. Redovno odlazi na bazene, a neretko odigra i fudbal sa drugarima. Nikada ne propušta zabavljanje sa društvom i devojkama.