Svoj buđelar u svojoj mantiji

Prosečnom vranjskom verniku ostaje da se uzda samo u proviđenje, jer su njegovi novci, kad ih zarađuje, državni, kad ih u Eparhiji troši, crkveni. I u tom interregnumu generišu se skandali poput „afere Artemije“, u kojoj će krivci za zloupotrebljena sredstva, kojima se takođe zameće trag, odgovarati „kanonski“, a ne po državnim zakonima. Običan građanin, vernik, neobavezan monaškim zavetom o askezi, za to bi dobio desetine godina robije

Pozivajući se na odredbe ustava SPC, donetog 1931. godine, i njegove izmene i dopune iz 1947, Eparhija vranjska odgovara na pitanje – ko kontroliše njeno poslovanje? Iz odgovora jasno sledi zaključak – niko, ukoliko se to odnosi na državne organe kojima je u opisu posla da se bave tokovima novca poreskih obveznika, sa čime se slažu i narečeni državni organi. U tom smislu ispada da je Crkva jedan od najvećih čuvara tekovina sekularne države, tako što uporno pokušava da ostvari uticaj na državne poslove, ali u isto vreme ljubomorno od države čuvajući svoj atar, uključujući tu pre svega finansije.

SAMOSTALNO I SLOBODNO

SPC, pa time i Eparhija vranjska, ima više izvora prihoda – po dopisu iz Eparhije, njeni izvori finansiranja su sledeći: prihodi od eparhijskih dobara; od crkvenih fondova, zadužbina i eparhijskih ustanova i zavoda; prihodi od dobrovoljnih priloga, darova i zaveštanja, ukoliko su namenjeni eparhijskim potrebama; razrezi na Crkvene opštine i Uprave manastira; prihodi od izdavačke delatnosti; prihodi iz budžetskih sredstava dobijenih od države. Tome treba dodati prihode od meda, vina, rakije, voskarstva, crkvenih relikvija, zakupnine grobnih mesta, rentiranja crkvenog i manastirskog zemljišta, pa čak i pojedinih manastirskih konaka, u svrhe, kako iz Eparhije i Ministarstva vera eufemistički definišu, verskog turizma. Tako je konak manastira Prohor Pčinjski, koji je nakon decenijskog sudskog spora između Eparhije vranjske i bujanovačkog „Vrela“ pripao Eparhiji, upravo sa obrazloženjem da se radi o verskom, a ne svetovnom objektu, gde se rade hotelijersko-restoraterski poslovi, nedavno izdat na 15 godina, za cifru od 8.000 evra mesečno, privatnom preduzeću koje se bavi istim poslovima; doduše, sa obavezom da se poštuje „manastirski red“.
Eparhija vranjska, dakle, ima i širi svoje poslove shodno kakvoj holding kompaniji, što je i golim okom vidljivo, u raskošu vladičanskog dvora, luksuznom voznom parku (episkop vranjski Pahomije koristi visokopodno, elegantno vozilo marke „Jeep compass 2.0 CRD sport“, plaćeno 26.341,18 evra), te skupim graditeljskim poduhvatima na sakralnim objektima na području Eparhije. Tu bi mogli da se uvrste i nebrojeni šleperi humanitarne pomoći, koja je u vreme krvavog raspada Jugoslavije stizala sa svih strana, upravo preko geostrateški osetljivog područja Eparhije vranjske, te avantura sa Omladinskim fudbalskim klubom „Soko“, pod okriljem Eparhije, u čije su „sponzorisanje“ bili uključeni izvesni biznismen iz Grčke po imenu Leonidas i sin i dalje najuticajnije ličnosti juga Srbije, Dragomira Dragana Tomića, Aleksandar, preko tadašnje svoje privatne firme, sa ekstremno pravoslavnim imenom „Kartum“. Klub je ugašen u vreme izbijanja „afere Pahomije“, jer valjda ne bi bilo oportuno da usred skandala koji je podrazumevao pedofiliju, pod okriljem Eparhije treniraju „petlići“, dečaci istog uzrasta kao i oštećeni u procesu protiv vladike vranjskog Pahomija; neko zlonameran mogao bi svašta da pomisli.
Iz svega navedenog, vidi se da je obrt novca koji je kroz Eparhiju vranjsku prošao, ogroman; no, da li se iko zainteresovao, koliki je zapravo? Crkva je, po Ustavu, odvojena od države, ali novci koje verujući narod ostavlja u Eparhiji, ipak emituju državni organi, Ministarstvo finansija, Narodna banka, Zavod za izradu novčanica i kovanog novca… Neko je to negde uz teške tranzicione muke morao da zaradi, i da ostavi „na ikonu“, od usta odvajajući. Pitanje je, kuda ta sredstva idu, i vodi li neko iz državnih organa o tome računa?
„Vranjske“ su se, primenom Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, obratile i državnim i crkvenim organima povodom kontrole poslovanja Eparhije vranjske, i dobile sledeće odgovore:
-U skladu sa članom 6. Ustava SPC – kaže se u dopisu iz Kancelarije episkopa vranjskog gospodina Pahomija – koji određuje da SPC samostalno upravlja i slobodno raspolaže crkvenom imovinom, crkvenim fondovima i zadužbinama, u granicama svog Ustava i državnih zakona, i Eparhija vranjska postupa u skladu sa navedenim odredbama Ustava SPC.
-Poslovanje Eparhije vranjske – kaže se dalje u dopisu – kontroliše i odobrava Patrijaršijski upravni odbor SPC, a završni račun i budžet Eparhije razmatra i usvaja na svojim posebnim sednicama Eparhijski upravni odbor ( na čijem je čelu vladika Pahomije – p.a.) i Eparhijski savet.
Kancelarija episkopa vranjskog u svom dopisu dalje se poziva na Zakon o crkvama i verskim zajednicama, koji predviđa da „crkve i verske zajednice samostalno upravljaju svojom imovinom i novčanim sredstvima, u skladu sa sopstvenim autonomnim propisima“. Dakle, nastavlja se u dopisu, „državni organi nemaju ovlašćenja da kontrolišu poslovanje Eparhije vranjske u delu njenih izvornih prihoda, ali zato imaju pravo i to uredno čine, samo sredstva iz budžeta Republike Srbije koje namenski uplaćuju Eparhiji vranjskoj“.
Koliko, pak, državni organi to „uredno čine“?
-U periodu od 2005. do 2010. godine – kaže se u dopisu Policijske uprave Vranje, potpisanog od strane ovlašćenog lica, samostalnog inspektora Gorana Jovčića – u evidencijama Odeljenja kriminalističke policije nema evidentiranih prijava (anonimnih, zahteva tužilaštva, kao i drugih saznanja) koja bi ukazivala na nezakonitost u finansijskom poslovanju Eparhije vranjske, te s tim u vezi nisu vršene kontrole. Policijski službenici Odseka za suzbijanje privrednog kriminala u skladu sa odredbama Zakonika o krivičnom postupku imaju ovlašćenja da vrše proveru finansijskog poslovanja Eparhije vranjske. Ne postoji ni jedan deo finansijskog poslovanja Eparhije vranjske koji ne podleže kontroli Odseka za suzbijanje privrednog kriminala.
Neko, dakle, ovde ne tumači zakon kako valja, ili Eparhija, ili policija. Uglavnom, niko nikoga ne dira.

BEZ OMETANjA

U dopisu, pak, iz Ministarstva trgovine i usluga, koji je potpisala Miroslava Krsmić, ovlašćeno lice za postupanje po zahtevu, kaže se da „Sektor tržišne inspekcije ne raspolaže dokumentima koji sadrže tražene informacije u vezi kontrolisanja Eparhije vranjske, kao i eventualno utvrđenih nepravilnosti, s obzirom da tržišna inspekcija u periodu 2005-2010. godine nije vršila kontrlu Eparhije vranjske“.
-Takođe – nastavlja se u dopisu – obaveštavamo vas da crkve i verske zajednice u obavljanju svojih aktivnosti postupaju u skladu sa odredbama zakona o crkvama i verskim zajednicama, a nadzor nad sprovođenjem ovog zakona vrši ministarstvo nadležno za poslove vera.
Dopis Poreske uprave, potpisan od strane ovlašćenog lica za Poresku upravu, Zorana Vasića, koja je u sklopu Ministarstva finansija, otvara neke nedoumice. Tu se, recimo, kaže da po Zakonu o crkvama i verskim zajednicama država ne može ometati(!) primenu autonomnih propisa crkava i verskih zajednica.
-Pravoslavna Eparhija vranjska – kaže se u dopisu – je evidentirana kod organizacione jedinice Poreske uprave – Filijala Vranje, ima svoj PIB. U periodu od 2005. do 2010. godine nije vršena terenska ni kancelarijska kontrola poslovanja Eparhije vranjske. Shodno odredbama Zakona o porezu na dobit propisano je poresko oslobođenje od plaćanja poreza na dobit za nedobitne organizacije. Odredbama Zakona o porezu na dodatu vrednost propisano je pravo na refakciju PDV, na osnovu podnetog zahteva, za tradicionalne crkve i verske zajednice, za dobra koja im se isporučuju u Republici ili koja uvoze, kao i za usluge koje im se pružaju, a koje su neposredno povezane sa verskom delatnošću. Pravoslavna Eparhija vranjska nije u evidenciji PDV.
-S obzirom – kaže se pak u dopisu iz Eparhije vranjske – da je prilikom utroška državnih budžetskih sredstava Eparhija vranjska obveznik plaćanja poreza na dodatu vrednost (PDV), u svom izveštaju Eparhija dostavlja i dokumentaciju o uplati PDV-a za izvedene radove i usluge.
Ostaje Poreskoj upravi i Eparhiji vranjskoj da se dogovore ima li ili nema PDV-a, ali zaključak dopisa Poreske uprave je nedvosmislen: „Kontrola ovih obveznika nije u nadležnosti Poreske uprave“.
Manje-više, svi kontaktirani izvori u svojim odgovorima pozivali su se na Ministarstvo vera.
-Nadležnosti Ministarstva vera – kaže se u dopisu potpisanom od strane državnog sekretara ovog ministarstva, Dragana Čurovića – su propisane članom 24. Zakona o ministarstvima, kojim nije predviđena kontrola poslovanja crkava i verskih zajednica. One su nezavisne od države i imaju pravo da samostalno uređuju i sprovode svoj poredak i organizaciju i da samostalno obavljaju svoje unutrašnje i javne poslove. Shodno navedenom ne posedujemo podatke o traženim informacijama.
No, šta veli dopis iz Eparhije vranjske:
-U poslednjih pet godina Eparhija vranjska bila je korisnik državnih budžetskih sredstava iz Ministarstva vera, Ministarstva kulture i Ministarstva životne sredine i prostornog planiranja. Prilikom dodele ovih sredstava, resorni ministri donose rešenje o njihovom iznosu i nameni, nakon čega se potpisuje ugovor o ovim sredstvima između resornog ministarstva i Eparhije vranjske. Po potpisivanju ovih ugovora, sredstva se prebacuju na tekući račun Eparhije vranjske koja, navedenim ugovorom, vrši utrošak istih i u skladu sa svojim obavezama dostavlja nadležnoj službi ministarstva: izveštaj o utrošku sredstava; fotokopije knjigovodstvenih dokumenata (uplate i isplate) o utrošku sredstava. Ukoliko se radi o građevinskim radovima, Eparhija dostavlja ugovor sa izvođačem radova, sve privremene i okončanu situaciju o izvedenim radovima.
Tragovi novca su, dakle, više nego očigledni, ali eto, Ministarstvo vera „ne poseduje podatke o traženim informacijama“.
Pa ko ih, naposletku, poseduje? Bog? Prosečnom vranjskom verniku na osnovu iznesenih podataka ostaje da se uzda samo u proviđenje, jer su njegovi novci, kad ih zarađuje, državni, a kad ih u Eparhiji troši, crkveni. I u tom interregnumu generišu se skandali poput „afere Artemije“, u kojoj će osumnjičeni, poput Simeona Vilovskog, za zloupotrebljena sredstva, a kojima se takođe zameće svaki trag, odgovarati „kanonski“, a ne po državnim zakonima. Običan građanin, vernik, neobavezan monaškim zavetom o askezi, za to bi dobio desetine godina robije.

VAN JAVNOG ZNAČAJA
-Obaveštavamo vas – kaže se između ostalog u dopisu Svetog Arhijerejskog Sinoda SPC, potpisanog od strane službenika Kancelarije Svetog Arhijerejskog Sinoda, đakona Borislava Petrića – da se vaš zahtev ne može uzeti u razmatranje, jer nije dostavljen preko nadležnog eparhijskog Arhijereja (vladike vranjskog Pahomija – p.a.). Inače, informacije koje ste tražili i koje ste kvalifikovali da su „od javnog značaja“, nemaju status informacije od javnog značaja, a takođe Sveti Arhijerejski Sinod SPC ne spada u krug organa koji ima obavezu da traženu vrstu podataka o svom radu dostavlja zainteresovanim licima. U suprotnom, zakonodavac bi ih odredio kao takve, a SPC ili njene organe svrstao u red onih organizacija, odnosno organa koje imaju obavezu da iste dostavljaju zainteresovanim licima.

UVID I RASPOLAGANjE
-U Srpskoj pravoslavnoj crkvi – kaže Živica TUCIĆ, verski analitičar – kao i u još nekim crkvama, ne postoji obaveza eparhija da podnose godišnji izveštaj o svojim finansijama. To postoji, recimo, u Grčkoj crkvi, od pravoslavnih; na zapadu je, međutim, to obavezno. E sada, gde nema kontrole, uvek su mogući neki propusti, da li slučajni, da li iz neznanja, da li iz nekih drugih povoda. Znači, ne treba nikada unapred osumnjičiti nekoga da je sklon da obavlja nezakonite radnje.
-SPC je pravno lice – nastavlja Tucić – ali u Srbiji država je omogućila, dopustila da crkve i verske zajednice imaju svoju slobodu u finansijama. Znači ne obavlja se nikakva finansijska inspekcija niti kontrola. Sada, približavanjem Srbije Evropskoj uniji, to će morati da se izmeni; dakle, sve će eparhije morati da prikažu svoje prihode, što za sada na moraju.
-Naravno – kaže Tucić – sve to zavisi od onoga ko upravlja eparhijom; a ono što se ne traži, niko nije obavezan da da. Da li eparhije imaju svoje knjigovodstvo, i u kojoj meri su one osposobljene za to? I ko ima pravo uvida ili raspolaganja? Budimo realni – ono što država ne traži od nekog subjekta, to taj ne mora ni da pruža.
-U Bugarskoj ili Rumuniji – nastavlja Tucić – sve troškove ili priloge prijavljujete crkvi, a ne svešteniku, i sve to prođe neko knjigovodstvo. Ali, zato tamo sveštenici imaju državnu platu, ma koliko da je niska, ali plata je, i na nju se plaćaju svi porezi i doprinosi. To je uvek tako – šta zakon ne traži od vas, to vi ne morate da činite. Ali, naravno da je neophodno imati transparentnost prihoda i rashoda crkve. Odnos između crkvenog i državnog zakonodavstva ide ka tome da se danas u celoj Evropi smanjuje ono što crkve smatraju svojim autonomnim pravom; pa tako i kod nas. Približavanjem Evropskoj uniji, moraće se uvesti i te norme – da ne može da postoji nijedan društveni subjekt, uključujući i crkvu, koji ima neke prihode, a koji nisu pod kontrolom države. Niko ne može biti van poreskog sistema.

POSEBAN STATUS
-Crkve i verske zajednice imaju dve vrste prihoda – kaže Nemanja NENADIĆ, programski direktor „Transparentnosti Srbije“ – jedna dolazi iz budžeta, uglavnom preko Ministarstva vera, ali i preko nekih drugih ministarstava, naročito što se tiče objekata od kulturnog značaja. S druge strane, to su prihodi iz drugih, sopstvenih privrednih izvora. I dok je ovom prvom delu novca nešto lakše ući u trag, dakle tu se moraju navesti osnovi za isplatu, pa čak i ciljevi koji bi trebalo da se ostvare korišćenjem toga novca, s obzirom da Ministarstvo vere ima programski budžet, za razliku od toga, onaj drugi deo novca koji se znatno manje vidi, pitanje je da li podleže i u kojoj meri mehanizmima kontrole, koji se mogu primeniti u odnosu na privredne subjekte.
-To što završni račun – nastavlja Nenadić – crkve i verske zajednice podnose u internim okvirima, to je stvar njihove unutrašnje organizacije, pre svega same crkve i onih koji finansiraju njihov rad. Sa stanovišta države, oni nisu u obavezi da podnose završni račun, što govori o tome da je u našem pravnom sistemu obezbeđen jedan poseban status. A takav je status verovatno posledica nekih ranijih, starijih dogovora, koji potiču još iz doba kada je uticaj crkve u političkom životu bio veći nego danas, i verovatno se može braniti s jedne strane.
-To, međutim – kaže Nenadić – stvara velike rizike, pre svega zbog toga što na kraju krajeva sama Crkva može ostati nezaštićena, ukoliko neka lica unutar nje, koja raspolažu novcem reše da ga iskoriste za neke privatne svrhe, kao što se nedavno desilo u Raško-prizrenskoj eparhiji. Svakoj organizaciji prija da bude nezavisna od države i da ne podleže kontroli, ali to svakako nije dobro ni sa stanovišta očuvanja autonomije crkava i verskih zajednica u odnosu na državu.
-To otvara – kaže Nenadić – rizik za korupciju, zavisno o kakvoj vrsti korupcije se radi. To mogu da budu zloupotrebe samih ljudi koji rade u toj organizaciji, koji imaju ovlašćenja da upravljaju sredstva kojima organizacija raspolaže, takođe i drugi vidovi korupcije koji uključuju javne službenike i ljude iz države koji su u bliskom kontaktu sa tim licima. Uostalom, kao i bilo gde drugde, jer se korupcija javlja upravo tamo gde se obrće veliki novac, u ovom slučaju gde se ulažu velika sredstva u obnovu i izgranju sakralnih objekata. I ukoliko neko unutar Crkve ima ovlašćenja da odluči koga će angažovati za te radove, a ne mora to da pravda, onda može da padne u iskušenje da se pri tome i lično okoristi. Tako da bi u svetlu nedavnih dešavanja u Raško-prizrenskoj eparhiji bilo dobro da se i šira javnost upozna sa mehanizmima kontrole i da se, na kraju krajeva, uveri da se taj novac, koji uloži, troši na najracionalniji mogući način.

(ovaj tekst objavljen je uz podršku Centra za istraživačko novinarstvo NUNS-a)