Firma je kompromitovana, radnici su u panici, spominje se vožnja u prtljažniku… Svi sve znaju, a niko ništa ne zna, ovolike su im oči, kao u narodnoj poslovici o strahu
– Stupili smo u štrajk – kaže Radomir STANKOVIĆ, predsednik Samostalnog sindikata „Vodogradnje“ – protiv poslodavca, za koga uopšte ne znamo ni ko je, ni odakle je, niti pak iko od onih kojima smo se obraćali to ne zna, ili neće da nam kaže.
Čudan štrajk, o čemu govore i transparenti u krugu firme – „Turci su uzimali desetak, a vi sve“! „Gazde, gori ste od Hitlera“! „Ko je gazda ove firme“? „Dačiću dođi i sve pohapsi“! Radnici štrajkuju, ali umesto besa i ogorčenja koji su obično dominantni u takvim prilikama, u „Vodogradnji“ se prosto u vazduhu oseća jaka atmosfera opreznosti, pa čak i straha što, s obzirom na nedavni bekgraund ove firme, i reputaciju likova koji su se okolo muvali, ne bi trebalo ni da čudi.
POLITIČKA POZADINA
„Vodogradnja“, inače, zapošljava 69 radnika, i pre privatizacije poslovala je sa dobitkom, slovila za firmu koja je stabilna, za koju nisu vezani neki veći skandali, i u kojoj se, po rečima radnika, „kralo taman onoliko da ne ugrozi egzistenciju radnika“; i tako je tu vladao pakt, koji je narušen posle privatizacije, aprila 2007. godine. Poslednji direktor društvenog preduzeća, koji je i izvršio privatizaciju, bio je Aleksandar Protić, koji je odmah nakon završenog posla raskinuo radni odnos sa „Vodogradnjom“ i prešao u advokate.
Firma je, preko Agencije za privatizaciju, metodom javne aukcije, prodata Preduzeću za trgovinu i usluge „Europa plus import“, sa procenjenim kapitalom od 80.258.000 dinara, a kupac je na aukciji pogodio cenu od 22 miliona.
Međutim, kupac firmu prodaje već maja 2008. godine, po istoj ceni, dvočlanom konzorcijumu koji čine Časlav Ilić (ovlašćeni predstavnik) i Miodrag Mojsilović iz Vranja, i tu se već jasno pojavljuje politička pozadina priče, do tada od javnosti sakrivena.
„Brigu“ o firmi tada preuzimaju narodni poslanik Nove Srbije Radoslav Lale Mojsilović, sin konzorta Miodraga i lokalni „kontroverzni biznismen“ Goran Tasić Gokče (trenutno u pritvoru); direktor postaje Dragan Mitić, kadar NS; po krugu firme počinju da se pojavljuju crni blindirani džipovi sa zatamnjenim staklima, a rukovođenje „Vodogradnjom“ preuzimaju izvesni likovi iz Beograda, radnicima poznati kao „Miki“ i „Stepa“.
U preduzeću nastaje neka vrsta vanrednog stanja. Upravni odbor, u sastavu Stojan Dimčić, direktor JP „Vodovod“ je predsednik, ali ne zna ni ko ga je predložio, niti ga iko išta pita; tu je i bivši košarkaš KK „Partizan“ iz Beograda, Goran Grbović; od „naših“, u UO su Branimir Stojančić iz SPS, Milan Stanojević, otac šefa DSS Vranje Dejana Stanojevića, ali se ne zna kada je UO poslednji put zasedao, i koje je odluke doneo. Neki i ne znaju da su njegovi članovi. Akcionari, poput Marija Durmanića, lokalnog ministra za infrastrukturu, nemaju pojma da raspolažu imovinom u vrednosti od oko devet miliona dinara.
U toj poziciji, „Miki“ i „Stepa“ haraju.
– Dođu – kaže jedan od radnika – skupe pazar i odu. U međuvremenu, ako pitamo za plate, prete onim džipovima i gepecima. Naterali su nas i da prodamo akcije brokerskoj kući Max Dill, ali je prodaja vršena selektivno, smanjen je i broj akcija i njihova vrednost. Evo, ja sam recimo decembra dobio 414 akcija, a juna 2007. sam bio vlasnik 108! Još sam imao sreće što su prodate po 1.000 dinara, većini je vrednost smanjena na 365 dinara.
Tako je Konzorcijum „preuzeo“ firmu. „Miki“ i „Stepa“ su bili tu oko osam meseci, a onda počinju da rukovode Mojsilović i Tasić. Kada je tikva pukla, na proleće ove godine, počela hapšenja, pretnje, usahli poslovi, „Miki“ i „Stepa“ ponovo dolaze, jure Tasića i Mojsilovića, i pokušavaju da vode posao.
No, već je kasno. Radnicima, neplaćenim i preplašenim, puca trpilo, i 1. juna stupaju u štrajk. „Miki“ i „Stepa“ odlaze svojim putem, a radnici pokušavaju da isteraju pravdu. Mojsilović je vazdan u Narodnoj skupštini, ili boktizna gde, krije se od pretnji, Tasić je pritvoren. Konzorte Ilića i Mojsilovića seniora, koji takođe „ne znaju“ odakle su se uopšte tu stvorili, niko ni za šta ne pita, i radnici se obraćaju nadležnim organima, koji, opet, smatraju da nisu nadležni u ovim poslovima. Na megdanu ostaje samo v.d. direktora „Vodogradnje“, Slađan STOJANOVIĆ, ali ni on ne ume da suvislo objasni ko ga je i na osnovu čega postavio na tu funkciju.
Štrajkački odbor iznosi svoje zahteve, upućene direktoru i poslodavcu, ma ko to bio: isplaćivanje zarada od januara do maja 2010; regulisanje zdravstvenog i penzijskog osiguranja, koje sa izuzetkom 2006. godine, nije uplaćivano od polovine 2003; prekovremeni rad, topli obrok, državne praznike, minuli rad, regres, prevoz radnika, bolovanja, jubilarne nagrade… No, dopuna zahteva je ozbiljnija: traži se poništenje privatizacije, hitan dolazak Odeljenja privrednog kriminala PU Vranje, da svi troškovi kojima je firma opterećena – krediti, hipoteke, uništena mehanizacija i inventar, prebace na ime većinskih vlasnika.
Sve je to sažeto u dopisima PU Vranje i Agenciji za privatizaciju: uporediti završni račun za 2009. sa popisnim listama, jer zalihe su „naduvane“, popisne liste se stalno prepravljaju, prikazano je pozitivno poslovanje a neizmirene su obaveze prema državi i radnicima, uništen je inventar i mehanizacija; dividenda je neisplaćena; pokušava se da se proturi račun od 4.221.000 dinara od 15. januara 2010, u kome se navodi da su radnici dobili pare kao kredit za zimnicu, od po 65.000 dinara u proseku po radniku, što nije istina; elaborat po završnom računu nije usvojen niti je predat računovodstvu na knjiženje; ljudi koji su imali operacije ne mogu da uzmu otpusne liste i naplate bolovanje; konstantno se menjaju gazde, koje bez ikakvog dokumenta ulaze u firmu.
VOZAČI SU ZNALI
-Niko nije reagovao – kaže Stanislav STOŠIĆ, predsednik Štrajkačkog odbora – a obraćali smo se gradonačelniku, predsedniku Skupštine Grada, MUP-u, i niko nam nije odgovorio, sa izuzetkom načelnika Pčinjskog okruga, Budimira Mihajlovića, koji odmah poslao inspekciju rada.
U zapisniku inspekcije od 1. jula 2010, između ostalog stoji: „Poslodavac se nije pridržavao Aneksa ugovora o kupoprodaji i Pojedinačnog kolektivnog ugovora. Doprinosi za zaposlene nisu uplaćivani do 2010. Zarada je isplaćena za decembar 2009, a na ruke zarada je data za januar 2009. Posao kontinuirani nema. Obračun zarade zaposlenih se ne dostavlja po Zakonu o radu. Zaposlenima se ne isplaćuje ni minimalna zarada. Prekovremeni rad se ne evidentira iako su zaposleni radili. Regres se nije isplaćivao od dana zaključenja ugovora o prodaji. Prevoz zaposlenih se ne isplaćuje. Zbog neplaćenih doprinosa bolovanja nisu mogla da se isplaćuju“.
Odgovorila je, doduše, i Agencija za privatizaciju, između ostalog: „U toku postupka praćenja privatizacije, a u cilju utvrđivanja činjeničnog stanja, obavljeno je šest kontrola izvršenja ugovornih obaveza Kupca u sedištu Subjekta privatizacije. U kontroli koja je izvršena 14. aprila 2010, utvrđeno je da nisu plaćeni porezi i doprinosi na zarade, odnosno i dalje se duguju doprinosi za nezaposlenost za period jul 2008. – jun 2009, kao i doprinosi za zdravstveno osiguranje januar – jun 2009“.
Dakle, Agencija kupcem smatra Časlava Ilića, ovlašćenog predstavnika Konzorcijuma, a Časlav Ilić na to kaže:
-Ja nemam veze s poslovanjem firme. Tu sam slučajno dospeo na insistiranje Radoslava Mojsilovića, a ovlašćeno lice je bio Dragan Mitić, koji je, mislim, negde na proleće dao neopozivu ostavku, kako čujem iz zdravstvenih razloga.
Odjednom niko ništa ne zna, pa ni v.d. direktora „Vodogradnje“ Slađan Stojanović.
-Ja predstavljam većinskog vlasnika. Što se tiče papirologije, ja nastupam u ime Konzorcijuma. Ne znam ja zakonski kako je to, ali i ja delim sudbinu radnika. Ne mogu da se pridružim štrajkačima, jer imam najave od nekog našeg budućeg vlasnika, a papirološki još ništa nije promenjeno. Trenutno komuniciram sa Draganom ĆURČIĆEM, vlasnikom „Eurokopa“ iz Raške, i „Južne Morave“ iz Niša. Jednog dana su došli ovde, razgovarali sa mnom i štrajkačima, i on je rekao da je preuzeo „Vdogradnju“; mi nikakav papir o tome nismo videli. On je usmeno dao takvu izjavu, navodno na preporuku Časlava Ilića.
Od tog dana se narečeni Ćurčić nije pojavio u „Vodogradnji“. Ali, utešno je što se direktor, koji ne zna ko ga je na to mesto postavio, i vlasnik, za koga se ne zna po kom osnovu polaže pravo na vlasništvo, čuju svake nedelje bar po dva puta, po rečima Stojanovića.
-Da li se čeka da se ta papirologija promeni, da li treba saglasnost Agencije za privatizaciju, ja ne znam. Čoveka nisam znao, on se sam predstavio, ali to verovatno znaju neki određeni ljudi.
E sad, ko su „određeni ljudi“?
-Pa ne znam – kaže Stojanović – ali radnici znaju, „Eurokop“ je tu kod nas neko vreme parkirao vozila, pa su vozači verovatno znali da je on vlasnik. Pošteno, on se sada i ne meša toliko u preduzeće, samo eto tako komuniciramo, i ja sam trenutno ovde sam. Inače, dugo sam u firmi, po struci poljoprivredni tehničar, i obavljam dužnost dok se nešto ne reši. Međutim, desio se štrajk, i pitanje pozadine svega ovoga moraćete da uputite bivšem direktoru, koji je maja dao neopozivu ostavku. Ja tada nisam bio tu, već po gradilištima, celog leta ovde nisam ni dolazio.
Stojanović kaže da poznaje Radoslava Mojsilovića, ali ne i Gorana Tasića.
-Na gradilišta kod mene nije dolazio. Da li je ovde dolazio, ja ne znam. Što se tiče finansijske situacije, ona je vrlo teška, i ja kao v.d. direktora nisam u mogućnosti da ispoštujem zahteve radnika. Mojsilović me više ne zove, jedini s kim kontaktiram je Časlav Ilić. Račun je u blokadi, i vrlo je teško raditi u tim uslovima.
„Vodogradnja“, po grubim podacima, samo radnicima duguje oko 70 miliona dinara, državi još toliko, nema ugovorenih poslova, a i ono što je bilo urgentno je otkazano. Firma je kompromitovana, radnici su u strahu od džipova, šahti, gepeka… Svi sve znaju, a niko ništa ne zna, ovolike su im oči, kao u narodnoj poslovici o strahu. Ko će graditi vodu?
DOK SE ZALAUFA
-Ja sam jednu platu u kešu već dao – kaže Dragan Ćurčić, lice koje se pre koji dan pojavilo u „Vodogradnji“, bez ikakvog papira ili usmenog ovlašćenja od nadležnih institucija, na osnovu date reči da je on taj za koga se predstavlja; održao je sastanak sa rukovodstvom i štrajkačima, a niko nije smeo da ga pita za bilo kakvu identifikaciju, verovatno im je od ranije poznat – a evo sada – kaže Ćurčić – pokušavam da odblokiram račun.
Ćurčić tvrdi da se u „Vodogradnji“ javlja u svojstvu vlasnika firme, da je već sa Konzorcijumom, Ilićem i Miodragom Mojsilovićem već napravio dogovor, da je dao sopstvenu gotovinu kako bi se otplatili dospeli krediti firme, i da je sve pod kontrolom Agencije za privatizaciju.
-Ja sam – nastavlja Ćurčić – malo tamo upao u nebrano grožđe, ali nije to u principu za mene nešto strašno – dubioza od 20-30 miliona dinara, koje ću odmah da dam. Ja sam vlasnik firme, dao sam depozit u kešu čoveku koji je bio garant njima, to je Goran Ljubović. Važno ja da to krene za sedam-osam dana, da se zalaufa, posle više neće biti problema. Za nikakvog Mojsilovića i Tasića ne znam, nešto sam čuo za te likove, ali to ću pokrenuti kad dođem. Kad sve bude završeno, ja ću im podneti krivične prijave. Poenta je u tome što je pre njih firma bila u plusu 45 miliona, a sada je u minusu.
-Već sam ugovorio posao za „Vodogradnju“ – kaže, kako se predstavlja, njen budući vlasnik – u vrednosti 30 miliona dinara. Dobra je to firma, i može da bude još bolja.
STRUKTURA VLASNIŠTVA
Iako se vašm novinaru predstavio kao novi vlasnik Vodogradnje, ime Dragana Ćurčića ne pominje se među vlasnicima ove firme na sajtu Centralnog registra hartija od vrednosti
Redosled prvih 10 akcionara po broju akcija
Rbr
Akcionar Broj akcija % od ukupne emisije
1.
KONZORCIJUM-ILIĆ ČASLAV 50404 73.18823
2.
DURMANIĆ MARIJO 8960 13.01021
3.
AKCIJSKI FOND RS 2530 3.67364
4.
ILIĆ ČASLAV 1074 1.55948
5.
MOJSILOVIĆ MIODRAG 1073 1.55803
6.
TOMIĆ STOJADIN 142 0.20619
7.
CVETKOVIĆ TOMISLAV 129 0.18731
8.
DUNČIĆ MILORAD 125 0.18150
9.
NIKOLIĆ LjUBIŠA 121 0.17570
10.
SIMONOVIĆ BORIVOJE 108 0.15682
(Izvor: CRHOV)
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.