Što se cepiš ko šifonske gaće

-Ja, odokle be ti novinare, ovako pred fajront? Taman, nema ko da mi pravi čapraz-divan da popijem još jednu. Pa de beše? Na teren u Zagužanje, pa u Dupeljevo? De su ti te zapizdine, s pik… pis… e to de, s pitoreskna imena, to sam teo da kažem. A ja, eto, gospodin čovek, brigadir u penziju iz jedan naš propali privredni gigant! Što se cepiš be ko šifonske gaće, što se žuljiš, znaš li ti u ujošku, ovaj, hrvatsku vojsku što je brigadir? General be tečo, da ne kažem đeneral!
-Breee, što močam od ovu rakištinu! Pivo, bure da popijem, na ovu moju pipku nema dve kapke da iscedim; curka kao iz lulu kod kazanicu na dedu mi. A i svejedno je – bilo kolko da ga treseš, zadnja kapka uvek ode u gaće. Ali, rakiju kad pijem, kao Kazanđol! Močaj be, močaj, kraj nema, još pa slabačko koleno kleca, pola na čakšire močka ode, kao da će ih nosim u higijenski zavod po rezultati. Što, zašto nisam oprao ruke posle močanje? Aaa, ne. Ja kad pođem sabajle od kuću, prvo si operem čindo, tako da posle ne mora sto puta da perem ruke. On čis`.
-A i treba da si ga čuvamo i pazimo, on je, da ne preteramo, ali pročitao sam negde, kod jednoga pisca, što mu se mnogo zahvaljuje, kaže, fala njemu, tvorcu naroda! Pa nije li tako? Evo mi, Sorabi, kao da smo na ceo svet iz jajca ispali, tolko se iskidaše za nas, i našu najskuplju reč.
-A zašto ti to pričam? Vi novinari samo lomotite, i što poviše l`žete, to poviše u profesiju napredujete. Ne be, samo narod zna istinu! Dobro, zna, ali neće da kaže, ali kad proradi pendrek, ili kad treba da pojebe bliskoga rođaka ili komšiju, malo su mu jedna usta. Nego, drugo ti zapriča. Prošo sam ti ja svi srpski junački ratovi pretprošlu deceniju, od Sloveniju, odakle nas Janezi, njihovi poštari i železničari namavaše s vazdušne puške; pa preko Hrvatsku, odakle spasismo u jednu oluju pesto iljade tamošnji Srba, i sad ujoši ih mole da se vrate, ali mi ne davamo! Ko će naseli srbsko Kosovo bre, Metohiju da i ne spominjam?! I tako dođem do srbsku Bosnu i Hercegovinu. Malo mi je smetao onaj nož u zubi, a i kokarda oće da oteža kad junački begaš, ali nekako dogura i dotle. Vlakom prema jugu.
-Tamo multietičnost. Srbi, Hrvati, Bošnjaci, oni što smo si se u vreme bratstva i jedinstva, baškimi i burimi, zvali – de si be ćetniku, ujoše, balijo, pa đumle na pijenje. Tamo i talibani, i vehabije, i obraz i, uopšte, koja majka je dete izgubila, tamo je mogla da ga nađe. Većinom u Srebrenicu, ne znam zašto je baš ona tolko izvikana, jer bile su još mnogo destinacije. I nekakvi crnci s plave kape, kao sad što gledamo svetsko prvenstvo, i kečimo loptu džabulani, i duvamo u duduk vuvuzele, kao da si mi nemamo naš, srpski brend, Boru Dugića i frulu, u politiku poznatu kao duduk, a u Vranje kožna šupeljka. I tamo me privrti moj drugar Milutin, a on arhitekta, štiti spomenike kulture, i rezultati mu se vide, kao džamije u Foču i Banjaluku, i celo Sarajevo. Poštenski, reko, Milutine, i ja da imam takvu funkciju u Vranje, isti bi mi rezultati bili. Svaka ti čast! Čuo li si za đenerala Belimarkovića? Pusto ime će mu ostane, jer kad je oslobodio Vranje od Turci, skoro sve je sjebo, ali ostali mu pašini konaci, beli most, amam, i neke stare kuće, kažu hronike, nestao mu dinamit; ali i to će uskoro da bude privedeno nameni, to jest sjebano.
-I u BiH mi se baš zasviđa, deca igraju klendzarku po minska polja, kiipii kiipii kiipii, noos!!! Međunarodna zajednica radi punom parom, iz Oregon u Drvar, buke i tamo i ovamo, trupi kao da si doma. I desi se srećan slučaj u Milutinovu porodicu, dobio sina. Trk mi tamo, on viski i cveće za med. osoblje, i konvertibilne marke, daj da vidim sina. Oni se uzvrteše, negde ispariše.
-Uđemo mi tamo, lega žena mu i sin mu, prosto jedan Vitlejem. A bepče crno, pa ziftosano, nošče spljošteno, usne ovolike tulundže, kao na Severinu, reko, Milutine, da nismo pogrešili sobu, ovde je tatko nekakav Demiran, ja si pa tripujem Vranje. On preapuje jezik, ne be, kaže, ovo je žena mi, ali čiji li je ovaj njen sin, to tek treba da ispitamo, dedukcijom. Pa kad poče da je dedukuje, ona pocrne više od ono dete. Ali, ne priznava – tvoj je, pa tvoj je, da mi crkne majka i sve najmilo što imam. I ubedi ga, znaš kako ti je, čovek kad oće da veruje u nešto, žena mu kaže – ovo što si video nije istina.
-Ali, na Milutina đavol mu ne dava mir, će utvrđuje očinstvo. I u lokalnu bolnicu mu kažu – tvoje je. Koga li tamo potplati, kad se izbeči na ženu, pa posle ona izgleda kao reklama mama i ja. Kad ti je, kaže, muž bel a sin crn, i ti, kao majka, da si tako crna. Ona tvoj je, te tvoj je, utepaj me, ali tvoj je. Bila sam vo iskušenije da obiđem crnački čindo, zbog legendu od dužinu, ali odoleh!
-Milutin pošalje rezultati DNK u Beč, pukna grdne pare, otuda stiza odgovor – her Milutine, što se buniš ko Grk u apsu, dete si je tvoje, ako žena laže, DNK ne laže. Gledamo ja i Milutin oni rezultati, a zarakijali smo se, ne mož` da verujemo. Sa`će joj ja prebajem, kaže Milutin, i ide po sekiru. Tiki, ulazi tašta mu. Jedna tako, iako je u godine, otrepkala bi ga ladno, kaže – zete, ne mezdri mi onako katilski više ćerku, dete je tvoje, genetika je kriva! Žena ti je rasla bez tatka, ja sam je lagala da je on pokojan, ali tatko joj je jedan crnac, ime mu je Nuamu, ja kad sam radila u Nemačku kao gastarbajterka, on je bio u nekakav Gelzenšturmbenmulenštrasenkirher, to ti je poznato turističko mesto tamo kod Švabovi de smo mnoge iz Jugu radile, i tamo ti je žena začeta, u jaribaš s mene i Nuamu, ahh, drage uspomene… Zato ste vi beli, i ja, beluštraci, ali na tvoje dete deda je Nuamu, pa unuče na dedu povuklo gen.
-Milutin se rasplaka. Što je be sad, jel problem rešen? Pa jeste, kaže, ali što će radim kad pođe u školu?! Ma ništa be, zete, smiruje ga tašta, samo ga krsti Uglješa!