Mala prikažnja, golem um dava

„K`d se grne provali i seljak pokvari toj se nikako ne popravlja. Grne ne može da se zalepi, a seljaka možeš da utepaš, al` kvarnoću da mu isteraš nikako“

Dingarski sokak, kaldarmisan i čist, sa urednim vadama sa strane za odvod kišnice pružao se desno od glavne ulice, od Džokine kafane, pa do kuća familije Samardžici na koje se oslanjalo Kuso blato. Danas, to je ulica Branislava Nušića u kojoj su dve kuće, nešto ruševina, a ostalo deo zgrada iz naselja Češalj.
– Kuće su bile oniske sa velikim dvorištima u kojima se ulazilo kroz drvene kapije. Najveća kuća, od čvrstog materijala, bila je u vlasništvu popa Voje Popovića. Kao paroh sobinski, bio je omiljen među vernicima. Na službu je odlazio konjem čim bi se razdanilo. Znao je svaku kuću, u Sobini je bilo mnogo sirotinje i mnogima je govorio: „Platićete kad imate“ – priča o svojoj ulici Dušan Džokić, jedini koji sa familijom živi u kući svojih predaka.

FABRIKA ŠALOVA

Na početku ulice bile su familije Džokini i Magaričiki. Dimitrije Džokić, kafedžija, usvojio je Djorđa od Koste Totića, stolara i „drvenog advokata“ kako se za njega govorilo. Kosta je imao još dva sina: Dragomira, direktora Kovnice Narodne banke Jugoslavije pre Drugog rata i Ristu, pukovnika, komandanta grada Bitolja.
Džokini su bili imućni, sa imanjem od 10 hektara pod njivama i vinogradima u Zlatokopu i Rataju. Imali su četiri švajcarske krave koje su dnevno davale po 80 do 90 litara mleka.
– Mleko smo raznosili po kućama, od Monopola, pa naviše. Mnogo smo radili, od jutra do mraka, u kafani, na njivama, vinogradima. Teškom mukom se zarađivalo, štedelo da bi se iškolovali. Brat Dimitrije, bio bio profesor tehničkih nauka, Momčilo, direktor Zoološkog vrta u Skoplju, a ja komercijalni direktor. Ocu je bio cilj da završimo škole i to mu se ispunilo – kaže Dušan.
Familiju Magaričiki obeležila su braća Zafir i Todor. Zafir Dimitrijević sa Lenkom imao je sina Djorđa i ćerke Dragicu, Zagorku i Savetu (Savku). Bio je trgovac, držao je radnju za prodaju tekstila, a pod zakup u Crkvenoj kafani, 1928. godine, otvorio je manju fabriku u kojoj su se proizvodili najmoderniji šalovi. „Ako hoćeš da zaradiš, mušteriju mora da primiš oberučke, da ga nutkaš, sa slatak zbor ne puštaš iz radnju dok nešto ne kupi“, govorio je Zafir.
Hadži Todor Dimitrijević, brat Zafirov, bio je poznat srpski lingvista. Pre Drugog rata, poslanik za Srez vranjski od 1931. godine do 1935. Adžija, kako su ga zvali u Vranju, u kampanji protiv režimskog kandidata Mihajla Lukarevića koristio je poslovice iz naroda jer je znao da to donosi popularnost i glasove. Svoju agitaciju definisao je poslovicom: „Mala prikažnja, golem um dava“. Napadajući žestoko vlast, često je govorio: „Car caruje na Carigrad, a čevrljuga na Kurvingrad“. Kritikujući načelstvo, uzvikivao je: „“Na đavolsko zbirište vetar je metla“. Svoj osmišljen i nadahnut govor o eksploataciji odgajivača i prerađivača duvana, završio je poslovicom: „Kude se muze, tuj se siri“. U vezi sa njegovom rečitošću nastala je u Vranju izreka: „Idev mu reči kako na Adžiju“.
Za vreme mandata, nakon dve godine posvađao se sa zamenikom Dušanom Nakićem, advokatom iz Vranja. Nešić je tražio kao zamenik ustupanje polovine mandata, ali Hadži Todor nije hteo ni da čuje. Bio je prznica, oštar na rečima, nikog nije štedeo, pa ni vladiku Nikolaja Velimirovića pišući i sumnjičeći ga u reviji „Naše selo“ (28. oktobar 1938) da je za vreme Prvog svetskog rata u Engleskoj i Americi krao pare date za srpski Crveni krst. Na drugoj strani, Vladiku Nikolaja je nadahnuto branio, od svog komšije iz Vranja, ave Justina Popovića.
Vranje i sokak obeležila je Dingarska familija. Njihov potomak Boško sa porodicom posle Drugog rata odselilo se u Beograd, gde je familija uspešna u raznim oblastima života. Još Uroš Dingarac bio je trgovac mešovitom robom, ali porodica će procvat postići sa Jančom. Držao je radnju za izvoz i uvoz i uspešno poslovao. U radnji, koja je bila preko puta kafane «Evropa», iznad kafane «Šareni an» bilo je raznovrsne robe, ali tu je bila smeštena i njegova Vranjska kreditna banka. U sokaku je imao nisku kuću, sa avlijom, ali je zato u Banji kupoio lokale i vilu sa sobama na spartu. Njegovoj vili tadašnji Vranjanci su odmah dali ime: «Po mojoj volji» – jer je u njih bilo ženskinje sa kojim se lako stupalo u kontakt, ako je u džepu bilo dovoljno para. Janča Dingarac je bio upamćen kao trgovac od umeća koji je puno radio, a kada je trebalo i uživao. «Mora da se vodi račun od svaki dinar. Na mušteriju ne sme da se podvali i proda roba koja je falična ili ima neki kvar. Prav trgovac, ako prodava šibicu kad treba da zapali cigaru, ima da iskoči pred radnju i čeka prolaznika da od njegovu zapaljenu cigaru pripali», govorio je. Bio je upamćen i po savetu koji je davao često mlađim ljudima: »K`d se grne provali i seljak pokvari toj se nikako ne popravlja. Grne ne može da se zalepi, a seljaka možeš da utepaš, al` kvarnoću da mu isteraš nikako».

SVILENE BOMBONE

Sokak su obeležile i familije Rusimovića, Veljkovića, Škekini, Tane Taljigaša, Stojana Jorgaća, Mladena i Ace Opančaraca, Ante Kostića, Ložičkovića trgovaca, Vitka Pekara, starca Dacka…
Voja Rusimović je držao kod kuće fabriku bombona i ratluka. Pravio je i kornete za sladolede. Imao je radnike, posao je cvetao u radnji koja se nalazila u centru varoši. Zahvaljujući Voji Vranjanci su po prvi put probali svilene bombone, mentol ljute, limun kisele.
Radojica Veljković, koji je radio u DOZ-u imao je sinove Velju Dubca, trgovca u «Varteksu», Božu apotekara i Branka. Svi su bili poznati gradski likovi, svako poseban na svoj način. Stojan Jorgać držao je knjižaru u Bujanovcu, Anta Kostić radnju. Škeka je bio poreski službenik, gurman i ljubitelj žena. Mladen Opančar je držao radnju na ćošku kod Kljačinog sokaka i imao osam radnika, a njegov brat Aca bio je direktor bioskopa «Sloboda». Vitko Pekar prodavao je somune i simite preko puta Zanatskog doma, Milan Djorđević Samardžija držao je radnju u Gornjoj čaršiji, preko puta kafane «Belo jagnje». Njegov sin Jovan zvani Vane Djače bio je istaknuti lokalni komunistički aktivista, a unuk Saša Djorđević, legendrani komandant 63. padobranske brigade.
Sokak su obeležili vredni, zadržni, imućni ljudi, od velikog ugleda poput Voje Rusimovića i Djoke Džokića koji su bili u gradskom veću, 1936. godine, kada je predsednik opštine bio Dimitrije Stojković Mita Atan.

DžOKINA KAFANA
Dušane, sinko, dolazi subota. Kafana mora da radi i zaradi. Put pod noge – pravac Sveti Ilija. Kao i uvek, kupi od seljaci deset do petnaest što jaganjci što jariki. Kupi i piliki, oko 50. Kad to završiš, da ideš u Klenike po petlovi, jeftini su, za seljaci je tamo dinar golem kao Pljačkovica – govorio je otac Djorđe. Odmah bi se spremao, a u poslu su mi pomagali braća Dimitrije i Momčilo – priča Dušan DžOKIĆ.
Džokina kafana u starom Vranju beše na početku Dingarskog sokaka sa desne strane. S leve strane bila je kuća, radnja i velika avlija familije Magaričiki. Dugačka i široka, u njoj je moglo da stane 20 četvrtastih stolova sa po četiri drvene stolice. U visini četiri i po metra, sa podom od drvenog patosa imala je 80 kvadrata.
– U dnu kafane bio je drven šank i kuhinja koja je bila odvojena šuberom, otvorom koji se zatvarao i po potrebi otvarao. Kada bi došla subota, pijačan dan, u kafani je bila navalica – priča Dušan i nastavlja.
– Preko noći se spremalo 10 do 15 jela. U kuhinji je bila glavna majka Ikonija i sestre Zagorka, Stanislava i Radmila. Kad bi došlo vreme ručka samo što ne nastane tuča za mesto. Momak Mile, naš čirak, zavodio je red. Golem, rampalija, mozak neje imaja ič. Ali, zato u kafanu se znalo za red. Ikonija je sa ćerkama gotovila najukusnije đuvečke, gulaše, parikaše, punjene parike, sarme.
– Gosti su se smenjivali, po 200 tanjira se je pralo na bunar. „Gazdarice baja li vu na đuvečku, uf, što beše slatka i petlovo meso neje kako naše. Vaši petlovi kljujev šiker, ne kako naši mumuruz i kamenčiki. Alal da ti je. I sledeću subotu isto takoj da napraviš, ne beri gajle, dolazimo, nikakvo amle ne može da ne zaustavi.“, vikali su. Tatko bi se pojavio u kujnu pred ručak i upozoravao: „Nemoj da nestane pečenje od jaganjci i jariki. Sad će dođev predsednici opštine iz Trebešinje, Rataje, Buštranje, oni su sinjošnji, spali su u štalu na tavan. Zapečite ga, kožica da je reš, da krcka i neka se ladi rakija i vino“ navodi Dušan.
Za goste sa strane bile su spremljene dve štale za konje i tavani sa senom u kojem se spavalo. Momak Mile je vodio računa o konjima, uzdama, oglavima. Za to je dobijao novac, a ugledim gostima je govorio: „Dok je Mile tuj, u kafanu na konji, a i na vas dlaka neće fali“.
Kuhinja je bila blizu bunara, tu se pralo posuđe i točila hladna voda. Sipala u kalajisane bakarne sudove od po 50 litara na kojima je bila slavina. Odatle se koristila voda za piće i kuvanje kafa. Vino, rakija i pivo hladili su se u buradima sa bunarskom vodom.
– Pivo je bila uala, tad ga seljaci nisu pili kao sad. Bilo im je gorčivo, zato se služilo specijalnim gostima. Nabavljali smo ga od Djoke Jovanovića Ježe, koji je bio zastupnik Skopske pivare. Donosio ga je u drvenim sanducima, a između flaša je bila slama da se ne bi u transportu polomile. Nabavljali smo i soda vodu od Maškovića. Doterivao je kolima njihov špediter, svakodnevno – kaže Dušan.
Vino i rakiju su pravili sami. Imali su vinograde u Zlatokopu, dani grojzibera su bili nešto posebno. Bralo se danima, doterivalo u krblama, muljalo u kacama, sipalo u bačvama od po 5000 litara.
– Grozdine su se odvajale, od zrna se je pravilo vino kao med slatko. Pravilo se toliko da ima preko celu godinu i za kafanu i za u kuću – ističe Dušan.
Od kafane je bila odvojena vratima posebna prostorija za one koji su uživali u kocki.
– Bilo je strastvenih kockara, ali niko nije bio kao Jevrejin Vajs, direktor mlina u Kumanovu, Boža Nacković, braća Mita i Djoka Jorgaćijević. Dolazilo je ratno vreme, Vajs kao da je predosećao sudbinu, kockao se i bacao u troviju ogromne pare. Završio je tragično, Nemci su ga odveli i streljali. Njima su se povremeno priključivali pojedini visoki oficiri. Tu su se kockali, jeli, pili, spavali – priča Dušan i nastavlja – Na talonu je bilo po 300.000 dinara. Promenili bi po 50 špila karata. Svaki špil koji je vredeo 100 dinara plaćali su nam po 1.000 dinara. U nedelju su dolazili Vranjanci, pijuckali i igrali tablić. Kad bi se zapili čulo bi se: „Gališ li gu kartu, pušti gu, zort li je – karta neje cicija, ona je ćudlija, na ti gu“.
Džokine kafane više nema, jedan deo naslednici su prodali i u njemu je bila kafana „Staro Vranje“. Danas, ni nje nema.