Deponije našeg pročišćenja

Ruglo još stoji, i urušava se na onaj užas i unutra i spolja, na zarazu koja neminovno dolazi odatle; ako je za utehu, neće samo nas da snađe – kako je autobuska stanica tu blizu, emitovaćemo naš brend širom sveta; kad je mogao Simpo, moći će i čuma

Već više od deset godina nakon NATO kampanje, putnik namernik koji po nekom baksuzu zakasa u Vranje, sa autobuske stanice stiče prvi utisak, koji, ako ćemo pravo, i plastično ilustruje današnjicu ovoga grada. Sa jedne strane, tu je civilizovani svet kome navodno težimo – BAT (stariji Vranjanci kažu – dok se zvaše „monopol“, nekako bolje beše), s druge prvi soliter u Vranju, s treće repetitor mobilne telefonije, a sa četvrte, baš one južne koju prvo ugleda kad siđe s autobusa, ruina od nepečene cigle, po vranjski „ćerpič“, urušenog krova, obrasla u korov prepun svakovrsnog smeća, jer je ovo jedna u nizu od sedamdesetak divljih deponija, kojima Vranje obiluje, u nedostatku drugih sadržaja; eto turističkog itinerera Vranja – „od deponije do deponije, do pročišćenja“!

BELI MUGRI

Radi se o objektu, koji se samo uz najbolju volju može tako nazvati, u Ulici Koče Racina broj šest, za koji se deset godina traži rešenje, ali gradski oci nikako da ga nađu. Ali, zato su ga tu našli pacovi veličine praseta, zmije, teraježi, akrepi, psi lutalice u nebrojenim čoporima… I narkomani. Kada se, uz životni rizik, jer minsko polje je blaža varijanta, nekako uđe u ovaj horor, nikako ne ide u pamet da je ovo nekada bila kuća sa okućnicom u kojoj su nekada normalno živeli normalni ljudi. Na stara dobra vremena podseća samo procvala lipa, čiji je bogougodni miris zagušen đubretom i fekalijama, i trešnja sa zrelim plodovima, koju čak ni deca ne beru, nema izazova da ih domaćin pojuri, a onda nije lezet.
Čekalo se, čekalo, da gradska vlast nešto preduzme, pa onda puklo trpilo komšijama, koji su se našli u životnoj opasnosti. I ljudi krenuli legalnim putem – mesna zajednica, inspekcije, opština… O, koje li zablude!
I tako su građani još aprila 2006. podneli svojoj Prvoj Mesnoj zajednici predstavku, u kojoj se između ostalog kaže: „Nakon bombardovanja, vlasnicima ovih objekata koji su urušeni izgrađeni su stanovi, u novoj kući. Od njihovog preseljenja, 2000. godine, tu niko ne živi, ali je to već godinama mesto okupljanja skitnica i beskućnika kao i stalno sastajalište narkomana, te su sve porodice u okolini kao i prolaznici ozbiljno ugroženi. Tu je i divlja drvna pijaca, divlja deponija, javni klozet i mesto okupljanja pasa lutalica. Kako se ne radi o nekoj velikoj površini placa, oko 800 m2, a kuće su još od 1999. godine neupotrebljive, predlažemo da se taj deo očisti i upotrebi u neke namenske svrhe, jer se radi o gradskom delu pokraj autobuske stanice, u blizini zelene pijace, škole. Na taj način bi se rešili i naši problemi, da ovaj deo naselja više ne bude ruglo grada, da se otklone opasnosti po građane, a istovremeno ne bude na štetu kako vlasnika, tako i Opštine Vranje“. Slede potpisi žitelja Prve mesne zajednice.

ŠPRICEVI I KONDOMI

-Deset godina – kaže sused koji je želeo da sačuva anonimnost – mi vodimo pravi rat. Tu se okupljaju narkomani, sve je puno špriceva i kondoma, a deca nam tu rastu. Dva puta, 2007. i 2008. godine, tu su izbili požari, narkomani nalože vatru u nekom buretu, urade se i onesveste, a požar bukne. Mi smo ih spašavali pozivima vatrogasnoj brigadi, i ne samo njih, nego i nas. Pa, sa tom kućom se graniči OMV benzinska pumpa, zamislite da to pukne, donji deo grada više ne bi ni postojao!
-Na više zasedanja Gradske skupštine – kaže odbornica SRS Ljubinka Stanković, koja živi u susedstvu kuće užasa – potencirala sam da je to leglo narkomana, đubrište, leglo zaraze. Pre toga smo se nebrojeno puta obraćali svim nadležnim organima, pre svega inspekcijama. Posle toliko godina, pre tri nedelje su bili iz Komrada, sa onim kultivatorima, nešto tu okosili džunglu, čija je visina bila metar i po, izneli nešto šuta, povrteli se tu sat-dva, i otišli svojim putem. Iz suda su bili pre dve nedelje, valjda tu postoji neki imovinski spor, bio je sudija, zapisničar, fotograf, geodeti, a i „sitroen“ iz Direkcije za razvoj i izgradnju Vranja. Neka trojica su tu nešto gledala.
-Ne znam – nastavlja Stankovićeva – šta se sada čeka. Gradsko veće je povodom ovog slučaja donelo Zaključak od 19. decembra 2008. godine, u kome se kaže: „GV je razmatralo predlog Ljubinke Stanković, odbornika Skupštine grada, za rušenje napuštenog objekta u ulici Koče Racina koji je postao stecište narkomana i lopova i donelo zaključak da u što kraćem vremenskom periodu treba pristupiti rušenju objekata koji su u postupku rešavanja imovinsko-pravnih odnosa eksproprisani i za koje je isplaćena naknada“. U potpisu, predsednik Gradskog veća, Miroljub Stojčić, s.r.
Ono ruglo, međutim, još stoji, i urušava se na onaj užas i unutra i spolja, na zarazu koja neminovno dolazi odatle. Pa dobro, ako je za utehu, neće samo nas da snađe; kako je autobuska stanica tu blizu, emitovaćemo naš brend širom sveta; kad je mogao Simpo, moći će i čuma.