Dramlija u uvo

-Ti, novinare, božemski si obavešten čovek, nacionalno osvešćen… hmmm, dobro… a ako nisi će te osveste neosvesteni, nekakvi iz mesta sa egt… egč… e ta be, egzotična, lepo li sam reko imena. Čekaj, da popijemo još po jednu pred fajront, sve će se setim, za ovi novi pravoslavci što dođoše, pa sačuvaše Boga od nas antihristi, Vranjanci.
-Pa li, neki dan sporečkam se sa ženu, utrčava od rabotu, i pravo za oči: te zašto nisi oprao sudovi, pa zašto nisi puštio usisivač, pa zašto nisi opeglao veš, zašto nisi naranio kuče, sve li ja moram da radim, a žurim se, daj da ti udarim jednu mindžu na brzaka, pa da trčim na partijski sastanak. Mora neko i da donese neku kintu u ovu kuću, onu otpremninu što si uzeo iz vranjski gigant od južno privredno čudo, sve potrošismo na moju šminku, tamo u stranku kad se pojavim, mora da imam atraktivan si-vi. A molim te i kumim od pre neko vreme da se učlaniš u SUBNOR, ti nećeš, deda ti, kažeš, bio četnik, za kralja i otadžbinu. A prećutkuješ da je tad svaki pametan Srbin četeresprve išo u četnici, a četerespete se vraćao iz partizani. Pa svi mešinati, od gibanice i kokoške, i obrijani dva milimetra ispod kožu, da se ne vidi de je bila brada, i dva minuta rabotu, da rašije kokardu, i da prišije petokraku. A sad ti je sve to isto. Braća smo bili, i ostajemo i kad se koljamo.
-Zašto, reko, ženo baš u SUBNOR, valjda ima i druge organizacije, recimo Obraz, Dveri srpske, Kju-kluks-klan, pa imaju i jugend, Omladina Justinova… Pa zato be, tečo, što si ti sad penzioner, evo vidiš kako proglašavaju sveci, danas Dajbabski sutra Krkobabski, sve babski, nema dedski, rodna ravnopravnost, a SUBNOR znaš li šta je? Pa ne znaš, kad si nedodrgav. SUBNOR ti je militantno krilo PUPS-a!
-Dobro, reko, će se učlanim i u taj SUBNOR, šta je znam, ženska rabota, će izvrši savršen zločin na vranjski način. Čekaj be, ti, pozorišni čovek, pitaš koji je to način?! Pa čitao li si Hamleta, što ga je tatka mu partizana rođeni burazer četnik vojvoda Klaudije otrovao tako što mu je sipao otrov u uvo, dok je ovaj puvao popodne, posle ručka, masnu đuvečku i satljik komenjak? E kod nas nema otrov u uvo, a pošto smo sad svi gospoda, nema više braća i drugovi, dođeš doma nadrven, izvališ se kao cepanka, ljige dovde, uzemljenje, ko će te udesi za vrbicu? Žena! Tiki, samo se prišunja i butne ti dramliju u uvo. Ovolička dramlija, kao jajca kad se banjaš u ladnu vodu, ona za pernatu divljač, za jerebice, ali izaziva fatalne posledice. More, oduvek su si ženska vremena bila, olovna vremena. Slušaj me što ti kažem, kuća i žena sitku nemaju.
-I što ti zapriča, zdavimo se sa ženu, ja da izbegnem rizik od dramliju u uvo, će idem stazama mog detinjstva, prvo do beli most, pa do krstatu džamiju, pa ću pol`čke do svetonikolsku crkvu, pa dalje do golem vir u Kazanđol i Markovo kale. U Tulbe, sretnem drugara mi. Kude pođe, reko, tamo i tamo. On se uozbilji, kao prase kad moča. Idi, kaže, svuda de si pošo, al ne idi u svetinikolsku crkvu, ako ti baš nije zor. Zašto be? Pa tako, kaže, evo vidiš i tulbarska češma seknala, i od Tulbarci više ni T nema, u Vranje sve zavladali Šaprančani i Odžindolci, jebi ga, umejatni ljudi. Nije važno da znaš, nego da umeš.
-Ništa ga ja ne razbiram, mislim se pijana budala, dobro de dobro, primio k znanju, i odem tamo de sam namislio. Prvo bazen, staro kupatilo, tada zvani „Delfin“, kao da je narečena živinka vranjska domaća životinja, a tamo smo plivali s pijavice i punoglavci, valjda je tako nekako i trebalo da se zove, po domicilne životinje. Tamo u jednu izbu penzosi, igraju tablanet. A što će bude s bazen? Pa kažu, tražiše ga neki kapitalisti, da naprave kupalište, klizalište, disko, i sve takva neka ludila, ali mi ga ne davamo, nemoj da vadimo ratni plen švapski mitraljez švarc loze, i da mobilišemo našu omladinu, da proliva mladu srpsku krv umesto nas; ja se odma seti na SUBNOR, i ufati maglu.
-Aj da idem na Beli most, renoviran, protomajstor brat Ćomi na klesani kamen preredio rezani, pa most ljubavi ispao belji, stariji i lepši nego što je bio. Samo još neku zaludnju da nađeš da se zaljubi u tebe, i da uživaš. Tu i krstata džamija, kako je mi Vranjanci kok… kov… e, tako, kolokvijalno znamo, hram Svete Petke. Ja da uđem da zapalim sveću, ovolika katančina na vrata! Piše nekakav raspored, kao radno vreme. Čekaj be, ovde sam u mladosti ulazio kad sam teo, i celo Vranje, niko ništa ne pipna i ne oskrnavi, ko sad ovoliki lokot postavi, što čuva, i od koga čuva?
-Ništa, ajde da idem u Manastirište, tako sam od preci čuo da se zove, a tu smo negde 300-400 godine, valjda oni znaju, svetinikolsku crkvu; tamo da smirim dušu, tu me vezuju najlepše romantične mladalačke uspomene. I ja tamo, samo od Boga se nešto nadam, a i od njega nešto ne preterano, kad, neko ga onamo zakatančio! Ovoliki duvari, ma zidine, tone cement, kao Troja, kao da Vranjanci će dođu da osvajaju ono što su njihovi preci gradili; e, oni što ti na početak zapriča, egzotični, Čečeni li si nekakvi, čečavi li, uz logističku podršku nekakvi ćumurdžije li su, ugljari li su, nekakve neperene kir janje i koga ti zna koga još, zatvorili Boga u oni zindani, nemoj Vranjanci nekako da dođu do njega, ili on do nji! I komšije kažu, voze ga u džipovi sa zatamnjena stakla, da ga zaštite od požari, kad se tamo pali nekakva dokumentacija, ili kad se prekopavaju koske i cvrči onaj aparat što traži neko ćupče sa zlato.
-I ja na portu da uđem, ovoliku, to nikad nije bilo, tamo de su mi uspomene ostale, i na stotinak generacije Vranjanci, oćeš! Katanac kilo i po, i papir s radno vreme na Boga. Pa nešto se mislim, da mu ne turiše dramliju u uvo, te nikako ne može da čuje nakud nas Vranjanci?